MIRA MARKOVIĆ Ko je kriv?

Piše Mirjana Marković

Ko je odgovoran za hapšenje Slobodana Miloševića, za pet godina robije, za njegovo ubistvo. Naravno, NATO alijansa, zapadne vlade, centri u Briselu i u Vašingtonu. Ali njihova moć ne bi bila dovoljna za vidovdanski zločin da nije imala saveznike u zemlji na čije se građane namerila

Pre devet godina, na 28. juna, na Vidovdan, predveče, Slobodan Milošević je nasilno iz beogradskog zatvora odveden u Haški logor. Osim što je to bilo nasilno, bilo je i protivustavno. I, naravno, bilo je simbolično na ciničan način.

ŽIVOT ZA KOSOVO
Slobodan Milošević je počeo svoj politički život energičnim, enciklopedijskim zalaganjem za stvar Kosova. On je jedini jugoslovenski i srpski političar koji je otišao na Kosovo, da usred Kosova i pred Srbima i pred Albancima, brani Srbe izložene albanskom nasilju. Za slobodu Kosova od albanskog separatizma i nacionalizma govorio je na najvećem mitingu u istoriji srpskog naroda pred dva miliona ljudi 28. juna 1989. godine. Bilo je toga dana tačno 600 godina od Kosovske bitke. On je uspeo da u kratkom vremenu, od dana kada je obećao srpskom narodu na Kosovu i srpskom narodu uopšte, promeni Ustav Srbije i vrati Kosovu status pokrajine. ukidajući autonomiju koja je imala sva svojstva potencijalne apsolutne samostalnosti. On je zaustavio nasilje albanskih terorista u onom mesecu u kome je obećao da će biti zaustavljeno. Branio je Kosovo od separatizma a Srbe na Kosovu od terorizma dugo i uspešno, čak i onda kada je na stranu albanskog separatizma i terorizma stala moćna politička a zatim i vojna sila savremenog sveta. Podržan od naroda na čijem se čelu nalazio. on se suprotstavio toj sili, pred kojom već više od dve decenije manje ili više ćuti ceo svet.
Za to suprotstavljanje, za tu drsku nelojalnost, ta sila je njegovu borbu protiv albanskog separatizma na Kosovu proglasila za velikosrpski nacionalizam, a njegovu borbu protiv albanskog nasilja nad Srbima za genocid nad Albancima. Podigla je protiv njega optužnicu u svoje ime a sebe proglasila svetom i odvela ga nasilno u „svetski“ zatvor baš na dan koji je simbol, ne samo borbe srpskog naroda za slobodu. već i simbol njegove lične borbe za tu slobodu. Izbor Vidovdana kao dana za hapšenje srpskog lidera koji se zalagao za slobodu srpskog naroda, a pre svega za njegovu slobodu na Kosovu i slobodu Kosova. Trebalo je da bude pouka srpskom narodu i njemu lično – stavite tačku na tu borbu jer ćete pasti u ropstvo kao što ste u njega pali pre šest vekova boreći se za istu stvar. On je tog dana i pao u ropstvo. Srpski narod, bez njega, videćemo u kakvoj će slobodi živeti.
A on je u ropstvu bio pet godina. Srpski narod je u ropstvu bio pet vekova. Verovatno je za čoveka pet godina ropstva ono što je za narod pet vekova ropstva. Srpski se narod posle pet vekova oslobodio ropstva. On je posle pet godina ubijen.

MILOŠEVIĆA NA GUBILIŠTE
Ko je odgovoran za vidovdanski zločin nad njim, za pet godina robije, za njegovo ubistvo.
Svako bi odmah rekao – oni protiv kojih se pobunio, koje je odbio da sluša, koji nisu uspeli da ga pobede ni u miru ni u ratu, koji su zloupotrebili njegova visoko moralna osećanja za interese drugih ljudi i na prevaru ga odveli u zatvor. NATO alijansa, zapadne vlade, centar u Brislu, centar u Vašingtonu… Da, naravno. Ali, delimično. Delimično. Jer ta moć iz Brisela ili Vašingtona, iz sedišta NATO alijanse ili sedišta zapadnih vlada, ta neosporno ogromna moć obratila se svojevremeno i njemu sa zahtevom da u ime njihove pravde pošalje u njihov zatvor i na njihov sud građanina naše zemlje koga su oni optužili za ratne zločine. On, kao predsednik Srbije, lako je i kratko to odbio.
Radilo se o Željku Ražnatoviću Arkanu. O građanima Srbije odlučuje se u Srbiji. I to je bio kraj njegovog razgovora sa predstavnikom te moćne strane sveta. Nema govora da je ta strana sveta protestvovala, pretila, dopustila sebi da juri „zločinca“ po Srbiji.
Dakle, ta moć nije tako moćna. He, ako nema saveznika u zemlji na čije se građane namerila. Da bi realizovala svoju moć mora da nađe saveznike tamo gde želi da je manifestuje, ali ne bilo kakve, već nadležne. Nijednog građanina neke zemlje ne može da pošalje na sud van njegove zemlje bilo ko – sudija opštinskg suda, dežurni u lokalnoj stanici policije, predsednik neke opštine, član vlade…. A dugogodišnjeg predsednika države u zatvor i na sud van zemlje može i sme da pošalje samo neko ko je nadležan – vlast te zemlje, dakle.
Ko je bio vlast u našoj zemlji 28. juna 2001. godine uveče – onda taj.
Bez tog savezništva ni Brisel, ni Vašington, ni sve zapadne vlade, ni cela NATO alijansa ne bi mogli ništa, kao što nisu mogli u vreme kada je Slobodan Milošević odbio da im bude saveznik u isporučivanju ljudi na gubilišta.

SAUČESNICI U UBISTVU
Vlastima u zemlji kao odgovornim za zločin u Hagu treba dodati i one subjekte koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem doprineli tom zločinu.
Rukovodstvo opozicione partije, i pri tom njegove partije, kojoj je on i tad bio na čelu, koje nije pomoglo 2001. godine da ga ne odvedu u zatvor a kada su ga odveli da ga vrate ili bar da ga puste da se leči u bolnici kada se razboleo.
Osamnaest poslanika SPS-a u Veću građana Savezne Skupštine koji nisu došli na sednicu Skupštine na kojoj se 2002. godine odlučivalo o zahtevu Skupštine SRJ Tribunalu u Hagu da se Slobodan Milošević leči van zatvora. Nedostajalo je 16 glasova pa da se takva odluka na Veću građana donese. Na Veću republika je doneta. Da je 16 od 18 koji nisu došli, došlo Skupština bi uputila svoj zahtev u Haški tribunal i on bi se verovatno lečio i verovatno izlečio. Ali, nisu došli. iako ih je „Sloboda“ molila i preklinjala.
Grupa lekara iz bolnice „Dedinje“ koja je na VMA odnekud imala pravo da odluči da ga posle koronarografije vrate u zatvor pod visokom temperaturom i u velikoj groznici nekoliko sati posle te intervencije, iako su me sami obavestili da se u bolnici posle takve intervencije mora da ostane nepomično u krevetu barem 24 sata. U hladnoj ćeliji, bez lekarskog nadzora i lekova, sa visokom temperaturom, počela je njegova bolest.
Tribunal koji mu nije dozvolio da se leči, pošto ga je prethodno doveo u teško zdravstveno stanje iscrpljujući ga radom, psihofizičkim nasiljem i onemogućavanjem meni i našoj deci da ga posećujemo.
Ideolozi „Sablje“ 2003. godine koji su počeli strašan progon njegove porodice – mene i dece, koji je imao za cilj da ga destabilizuje moralno i zdravstveno i da ga liši mogućnosti da nas vidi.
Holandske vlasti koje su preko svoje ambasade u Beogradu opstruirale mogućnost meni i našem sinu da odemo u zatvor za vreme male pauze u političkom progonu, kada smo kratko vreme bili bez poternica.
I još jednom – Tribunal u Hagu, kada je 24. februara 2006. godine odbio garancije ruske vlade da se leči u Moskvi, znajući koliko je bolestan. On ga je tog dana svesno i direktno osudio na smrt.