Sepsa nacionalnog samoponižavanja

Da li je uopšte moguće zamisliti šta bi se dogodilo da su u Beogradu posle punih sedam godina pronađene ubice hrvatskog premijera. Osnovano se može pretpostaviti da bi, u najmanju ruku, Srbiji ponovo bile uvedene sankcije, i to znatno teže i oštrije nego Iranu. O bilo kakvom obliku saradnje sa Evropskom unijom ne bi se moglo ni razgovarati. Ima i onih koji ne isključuju ni preventivno kazneno bombardovanje Srbije. Ali što je najgore, Srbija bi se do iznemoglosti izvinjavala, izvinjavala…
Ništa od toga nije se dogodilo u Beogradu, ali jeste u Zagrebu. Punih sedam godina su osuđeni za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića živeli i delovali u Zagrebu, putujući slobodno sa hrvatskom putovnicom. Putovali su gde su putovali, ubijali po nekog ili po nekolicinu, ali su se uredno vraćali u svoje stanove i operativni centar u Zagrebu. Svuda pođi… I tek onda kada su počeli da se međusobno ranjavaju – razotkriveni su i pohapšeni.
Posle početnog šoka i odavanja priznanja hrvatskoj policiji, koja je postigla ogroman uspeh jer je za „samo“ sedam godina odradila ovakav posao, i čak rešila da uhapsi jednog svog državljanina, ni zvanični ni medijski Beograd nije se čak ni upitao kako je to moguće. Kako je moguće da je opakim kriminalcima svih ovih sedam poslednjih godina Zagreb bio baza za vršenje raznih zlodela od prodaje narkotika do ubistava? Doputuju u Beograd ubiju nekog i vrate se u Zagreb. I tako nekoliko puta, punih sedam godina. O kakvoj to onda uspešnoj saradnji policija može biti reči? Da li je razlog nemešanja hrvatske policije u svoj posao bio u tome što su ove plaćene ubice ubijale samo građane Srbije koji ne putuju s putovnicom nego s pasošem? Da li se među desetinama pobijenih nalazi i neki hrvatski državljanin?
Ubraja li se i delovanje ove kriminalne grupe u hrvatsku turističku ponudu („Tako lijepa a tako blizu“), namenjenu srpskim gostima, pa srpske vlasti ne žele da nanose štete razvoju uslužnog sektora u Hrvatskoj i da tako usporavaju njihove evropske integracije? Uviđajno, nema šta!
Takva pitanja zvaničnom i medijskom Beogradu ne vrte se po glavi. O nekom prekoru da i ne govorimo. Umesto toga, Srbija se samooptužuje. Ko je u Srbiji kriv što su se ubice premijera Đinđića krili sedam godina u Zagrebu? Ko je u Srbiji kriv što okorele kriminalce nisu uhapsili u Zagrebu? Zašto srpska policija, na osnovu crvenih Interpolovih poternica, nije izvršila desant na Zagreb? Ko ih je od srpskih političara krio u Zagrebu, ako hrvatske vlasti i službe nisu? Jasno je da hrvatski policajci i bezbednjaci nisu hteli da znaju, ali zašto srpska policija nije znala šta se radi na teritoriji grada Zagreba?
Traga se za političkom pozadinom njihovog skrivanja ali ne u Hrvatskoj nego u Srbiji! Od brutalnih plaćenih ubica i neposrednih likvidatora, koji su sedam godina bezbedno i zaštićeno živeli u Zagrebu i ubijali po Balkanu i Mediteranu, očekuje se da rasvetle političku pozadinu svog učešća u ubistvu srpskog premijera!
Za sva zlodela krivci se traže isključivo u Srbiji.
Reakcija i povodom ovog događaja, još jedan je dokaz odsustva osnovnog, pa čak i minimalnog nacionalnog i državnog samopoštovanja koje je ovladalo Srbijom, prosto je zarobljavajući. To odsustvo nije karakteristično samo za političare i medije. Odsustvo elementarnog samouvažavanja dubinski je zahvatilo ključne srpske nacionalne ustanove, što se može ustanoviti u tekstu Vasilija Krestića, kao i ostalim tekstovima, objavljenim od 6. do 17. strane u ovom broju „Pečata“, ali iz intervjua sa književnikom Radoslavom Bratićem. Srpske nacinalne institucije nalaze su u kandžama tuđinskih interesa ili apatije, ulizištva i konformizma. To je zvanično vladajuće stanje duha. Samoponižavanje i samooptuživanje postalo je deo naše tekuće svakodnevnice. Nema toga poniženja koje mi nećemo proglasiti dokazom našeg evroatlantskog napretka i mudrosti. U ovoj, srpskom „modernom“ i politički korektnom tumačenju, onaj koga najviše ponižavaju i preziru i onaj koji se najviše samoponižava – pravi je srpski junak, „Obilić našeg doba“. Srbija koristi svaki mogući povod da samu sebe okrivi i optuži. Nema te prilike i tog događaja koje bi nevladina družina i zvaničnici propustili, ne bi li ocrnili Srbiju i okrivili srpski narod.
I kada sav taj vladajući politički establišment ode sa političke scene, ostaće nam  teška sepsa nacionalnog samoponižavanja koju će biti izuzetno teško lečiti.
Taj zarazni talas toliko je snažan i dominantan da mu ništa ne može izmaći. Ima li boljeg dokaza za to od igre naše fudbalske reprezentacije protiv Gane. Naše fudbalere su uoči odlaska na Svetsko prvenstvo političari naprosto opsedali. Nisu stigli ni da treniraju koliko su morali da se slikaju sa ministrima. Svakoga dana našim fudbalerima predočavano je i sugerisano da treba da se ugledaju na naše političke pregaoce i da treba slikom i prilikom da budu stručni, odvažni i uspešni koliko i oni. Ako takvi budu, ako budu bar ličili na naše političare, uspeh ne može izostati. I uspeh nije izostao. Igra naše reprezentacije bila je uspešna tačno toliko koliko i srpska unutrašnja i spoljna politika. „Orlovi“ su igrali toliko kukavički i bezidejno da su po svemu podsećali na naše zvanične političare. Njima kao da je bilo predočeno da bi im se u slučaju pobede nad Ganom na teret mogla staviti optužba za rasizam, rasnu segregaciju i destabilizaciju Afrike. Sve je ličilo na strategiju očuvanja državnih interesa koju vodi aktuelna srpska politika. Celo prvo poluvreme utakmice srpski igrači onako džentlmenski izvinjavali su se Gani i njenim navijačima što uopšte igraju fudbal, i što igraju protiv njih, a tokom drugog poluvremena, pa sve do kraja bili su zapanjeni što nije usledila nagrada nego poraz. Toliko je bilo ulizivanja, izvinjavanja, kajanja i uviđavnosti, toliko političke korektnosti, da im je bilo prosto neverovatno da je kraj bio takav.
Ono što nam uliva izvesnu nadu kada je reč o Svetskom prvenstvu u fudbalu, jeste činjenica da trenutno u Južnoj Africi nema mnogo srpskih političara. Oni na našu žalost igraju svoje drugo poluvreme u Srbiji. Osuđeni smo da zajedno sa njima iščekujemo svima poznati i sasvim izvesni konačni poražavajući ishod.