Iz Amerike, ponekad i – s ljubavlju

Piše Miodrag Zarković

Mantra da srpske nevolje, istine i interesi nikoga ne zanimaju danas je nadmoćna u našem javnom diskursu u tolikoj meri, da se odnos Srbije prema Zapadu sveo na lažnu dilemu – ili ćemo ratovati sa „međunarodnom zajednicom“ i u tom ratu izginuti do poslednjeg, ili ćemo se poslušnički povinovati svakom njenom zahtevu

Od mnogobrojnih zabluda koje su u proteklih 20 godina nametane našoj javnosti, ona da Srbe niko ne razume, ne voli i ne poštuje – pogotovo niko na Zapadu, a naročito niko u Americi – možda je i najpogubnija. Svakako je među najraširenijima, jer su „popularnosti“ tog uverenja doprinela oba pola ovdašnje političko-društvene scene, i nacionalni i antinacionalni: prve je preterano ponela uloga nekoga ko se suprotstavlja sve ozloglašenijem novom svetskom poretku, a drugi su odavno shvatili da je po njih veoma isplativo ukoliko Srbi veruju da su potpuno usamljeni na ovom svetu.
Mantra da srpske nevolje, istine i interesi nikoga ne zanimaju danas je nadmoćna u našem javnom diskursu u tolikoj meri, da se odnos Srbije prema Zapadu sveo na lažnu dilemu – ili ćemo ratovati sa „međunarodnom zajednicom“ i u tom ratu izginuti do poslednjeg, ili ćemo se poslušnički povinovati svakom njenom zahtevu.
Istina, međutim, nije ni približno tako jednostavna, osim u slučaju kolektivno izdresiranih državnih činovnika zapadnih zemalja. U Americi, recimo, oni koji neprestano zagovaraju nova uslovljavanja i ucenjivanja Srbije jesu glasni i „pravilno raspoređeni“ po uticajnim pozicijama, a ostrašćenost s kojom se takvi jastrebovi obrušavaju na svako srpsko pitanje može da bude zaslepljujuća. Ali, u tamošnjoj javnosti čuju se i mnogi glasovi podrške Srbiji i Srbima. Glasovi koji upozoravaju na pogubnu politiku koju Vašington sprovodi na Balkanu već dvadeset godina. Glasovi koji podacima, ali još više postavljanjem suštinskih pitanja, pokušavaju da razbiju sveprisutnu antisrpsku propagandu.
Pored toga što su u protekle dve decenije podneli nemerljive žrtve i gubitke, Srbi su, svesni toga ili ne, u istom periodu, a upravo zbog političkog kovitlaca u kojem su se našli, stekli i mnogo prijatelja širom zapadnog sveta. Najviše u SAD-u. Ovo je priča o njima.

„Amerika nema pravo da se meša u konflikt koji se nalazi na drugom kraju sveta i sa kojim nikako nije povezana“: Tomas Fleming, glavni urednik američkog „Kronikls“ magazina, predsednik „Rokford“ instituta

VELIKI KATOLIK NA SRPSKOJ STRANI
Pri tom, što je izuzetno poučno, neke od tih javnih ličnosti savremene Amerike bile su isprva podlegle zvaničnoj propagandi i zastupale su antisrpske stavove, da bi kasnije uvideli grešku i zauzeli izrazito prosrpske pozicije.
Patrik Bjukenen važi za najvećeg srpskog prijatelja u američkoj politici, pa je prikladno početi ovaj pregled upravo sa njim. Nekada na visokim položajima u administracijama Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Ronalda Regana (svoj trojici bio je savetnik), a danas nezvanični predvodnik ne previše uticajnih tradicionalista u Republikanskoj stranci (paleokonzervativaca, kako ih često nazivaju), Bjukenen je često, tokom prošle i tekuće decenije, javno i žestoko kritikovao poteze Vašingtona na Balkanu. Naročito je napadao neprijateljski odnos prema Srbiji i tražio da Amerika stane na stranu svojih tradicionalnih saveznika Srba, zahvaljujući čemu je stekao veliku naklonost srpske zajednice u SAD-u.
Bjukenen nam, međutim, nije oduvek bio naklonjen. Početkom devedesetih, dok su se ratovi na prostoru umiruće Jugoslavije još zahuktavali, Bjukenen se isticao podrškom Hrvatskoj, u čije je ime tražio da Amerika interveniše protiv Srbije. Ipak, vrlo brzo je promenio stavove i postao vatreni protivnik bilo kakve intervencije na Balkanu, a posebno intervencije protiv Srba. Kako je došlo do tako nagle i radikalne promene, i to u vreme dok je antisrpska propaganda u zapadnim, a naročito američkim sredstvima informisanja, uzimala pun zamah?!
„Patrik je veliki katolik i zbog toga je bio prohrvatski nastrojen“, priseća se u izjavi za „Pečat“ Tomas Fleming, glavni urednik američkog „Kronikls“ magazina, predsednik „Rokford“ instituta i Bjukenenov prijatelj. „Ali, on je još tada bio redovan čitalac našeg magazina, a i nas dvojica smo se dugo poznavali, pa sam iskoristio i članke i neposredan kontakt da bih mu objasnio koliko greši. Praktično, ponudili smo mu dva argumenta. Prvi je da su Srbi takođe hrišćani, kao i Hrvati. Citirao sam mu jednu izjavu Franje Tuđmana, koju je meni svojevremeno bio preneo jedan njegov savetnik, sa kojim sam bio u prijateljskim odnosima. Tuđman je, kako mi je tvrdio njegov savetnik, rekao da će Hrvati kad-tad morati da se pomire sa Srbima, ali da će to biti nemoguće sa muslimanima. Tuđman je zaista mrzeo muslimane, doživljavao ih je kao ultimativne neprijatelje, a tek posle snažne intervencije Vašingtona pristao je da sarađuje sa Sarajevom. Sve smo to preneli Bjukenenu. Drugi argument je bio taj da Amerika nema pravo da se meša u konflikt koji se nalazi na drugom kraju sveta i sa kojim nikako nije povezana. Objasnili smo mu da to kako će se Srbi, Hrvati i muslimani ponašati jedni prema drugima ne bi trebalo da bude nešto u čemu će Amerika imati presudnu ulogu.“
„Sećam se da me je, kada je prvi put pročitao ono što smo pisali o Balkanu, odmah pozvao da dođem kod njega u Vašington, da bismo uživo razgovarali o tome. Otišao sam i tom prilikom smo, u njegovom stanu, cele noći pričali o Jugoslaviji. Bjukenen je bio vrlo iznenađen onim što sam mu pričao. Ali, shvatio je koliko je bio u zabludi, odnosno, koliko su lagali američki mediji, i posle toga je zauzeo pozicije koje i danas zastupa. Posle toga, Bjukenen je počeo da istupa sa prosrpskih pozicija, što je naišlo na oduševljenje ovdašnjih Srba. Uopšte, izgleda da je uzajamna naklonost Bjukenena i Srba baš dobitna kombinacija, pošto znam mnogo Srba u Čikagu koji su mi rekli da bi podržavali Bjukenena čak i kada se on uopšte ne bi bavio Balkanom. Valjda Srbima, koji su vrlo muževni, prija Bjukenenov stil koji je isti takav“, zaključuje Tomas Fleming, i sam veoma angažovan u nastojanjima da do šire američke javnosti prodre istina o srpskom nacionalnom pitanju.

Listovi i televizije koje su mu dok je pričao protiv Srba, širom otvarale vrata, odjednom su prestale da ga zovu, prenose izjave i objavljuju autorske tekstove kada je promenio ubeđenje: Džordž Keni

IMAŠ SRBE; VRATI MEDIJE
Slučaj Patrika Bjukenena nije usamljen. Ima još američkih intelektualaca, publicista, autora, politikologa, javnih ličnosti uopšte, koji su na početku ratova na prostoru SFRJ bili vatreni zagovornici vojnog napada na „zlu Srbiju“, ali koji su ubrzo, čim su stekli potpuniju i realniju sliku o onome što se zaista događa na Balkanu, radikalno promenili gledište. Možda i najznačajniji primeri takve transformacije jesu Džordž Keni i Džon Šindler, obojica visoki državni službenici SAD-a u poslednjoj deceniji 20. veka kojima su zaduženja bila direktno vezana za Balkan.
Keni je za mandata Džordža Buša starijeg (1988-92) bio šef jugoslovenskog odeljenja u Stejt departmentu. Mlad i energičan, a uveren u istinitost mitova o „humanitarnoj katastrofi“ koju srpske snage izazivaju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, bio je među najglasnijim pristalicama američke intervencije protiv Srbije. Keni je bio toliko ekstreman u svojim antisrpskim pozicijama, da je u avgustu 1992. podneo ostavku na poziciju u Stejt departmentu, iz protesta što Vašington ne preduzima odlučnije korake protiv Srba. Praktično, zahtevao je da srpski vojni položaji još tada budu bombardovani, a pošto se to nije dogodilo, napustio je administraciju, koju je u mesecima koji su usledili optuživao da je svojim nečinjenjem doprinela humanitarnoj katastrofi. I, dok je tražio vojno angažovanje protiv Srba, bio je dobrodošao u najtiražnijim listovima i najgledanijim američkim televizijama.
U dokumentarnom filmu „Rat koji se mogao izbeći“, Keni priča kako je upravo on odgovoran za uvođenje termina „etničko čišćenje“ u političku terminologiju:
„Pokušavao sam da uzburkam javno mnjenje i deo mog posla je bio da pronalazim materijal za portparola, Margaret Tatvajler. Ona je uvek tragala za ‘vrelim’ vestima. Kolega iz Beograda mi je poslao telegram u kome je rekao da Srbi sprovode etničko čišćenje. Pomislio sam kako je to sjajno i kako ću to da dam Margaret za njen sledeći susret sa medijima. […] Od tog trenutka, pojam ‘etničkog čišćenja’ je ušao u zvaničnu politiku. Pre toga nije korišćen.“
Keni je, međutim, ubrzo počeo da dobija sasvim drugačiju sliku o dešavanjima u Bosni. Čim se upustio u nezavisna istraživanja i okrenuo nezvaničnim, nepristrasnim izvorima, uvideo je razmere manipulacije o Srbima agresorima i Bosancima žrtvama. Manipulacije kojoj je i sam podlegao. Na lično zaprepašćenje, morao je da se pomiri sa tim da je bio u zabludi, kao i da sada, kada hoće da saopšti istinu, više niko nije zainteresovan za ono što bi on imao da izjavi. Listovi i televizije koje su mu do nedavno, dok je pričao protiv Srba, širom otvarale vrata, odjednom su prestale da mu uzimaju izjave i objavljuju autorske tekstove.

Iako i sama Jevrejka, Džulija Gorin u više navrata je istakla da su zverstva počinjena nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata proporcionalno nadmašila i holokaust, zbog čega su joj pismima stizale stotine pretnji američkih Hrvata

ŠPIJUN KOJI NAS JE VOLEO
Džon Šindler je tokom devedesetih radio kao analitičar i kontraobaveštajni oficir u američkoj Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA), upravo u odeljenju koje je bilo zaduženo za SFRJ. Poput Kenija, Šindler je u početku, još pre nego što se zaposlio u NSA, bio grlati pristalica zvanične verzije događaja na Balkanu, naročito u Bosni. Zalažući se za jasno svrstavanje Amerike na stranu Sarajeva i Zagreba, Šindler je došao u NSA, gde se suočio sa – činjenicama. Posećujući u nekoliko navrata ratom pogođenu Bosnu i posmatrajući situaciju iz neposredne blizine, Šindler je shvatio koliko je istina drugačija od onoga što su mu, kao i milionima drugih Amerikanaca, servirali mediji i politički zvaničnici. Tada je započeo vredno sakupljanje podataka, koje je rezultiralo knjigom „Nesveti rat: Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada“, objavljenom 2007. godine. U toj knjizi, Šindler vrlo temeljno opisuje kako je teroristička mreža Osame Bin Ladena, uz podršku i blagonaklonost Vašingtona, odnosno Klintonove administracije, pomagala vojsku Alije Izetbegovića, preko koje se onda infiltrirala u Evropu i kasnije u Ameriku.
Pored obilja šokantnih podataka iznetih u „Nesvetom teroru“, Šindler daje i prikaz svoje promene stanovišta:
„Dok je besneo rat u Bosni, bio sam na postdiplomskim studijama – što je uvek dobro mesto za stvaranje neuravnoteženih pogleda na svet – i bez razmišljanja sam gutao muslimansku propagandu. Nemam za to mnogo opravdanja, pošto sam poznavao narod, oblast i jezik, ali, poput tolikih drugih koji su pratili balkanski požar s mešavinom užasa i privlačnosti, duboko u sebi želeo sam da sarajevska verzija istine bude stvarnost…“
„Međutim, moja su se gledišta promenila kada sam učinio nešto neobično za akademskog građanina: kada sam postao špijun. […] Unutar američke najtajanstvenije obaveštajne službe usvojio sam nov pogled na stvarnost, veoma različit od bilo čega što sam znao kao perspektivni akademski građanin. Štaviše, to mi je pružilo priliku da provedem više vremena na Balkanu, gledajući na stvari drugim očima. Pokazalo se da je skoro sve što sam mislio da znam naprosto bilo pogrešno – ili još gore, opasna poluistina. Počeo sam da se pitam kako su toliki stručnjaci i novinari – moji nekadašnji prijatelji, koji su govorili s tolikim autoritetom – toliko pogrešno shvatali činjenice, kako su mogli da iznose priče koje su, u najboljem slučaju, počivale na pogrešnim informacijama. Kako im je izmakla ogromna uloga koju su igrali radikalni islam i njegov užasan teroristički okvir? […] Razočaran i ogorčen ogromnim nedostacima naših `najboljih i najpametnijih` i skoro svim onim što su rekli o Bosni, zakleo sam se da ću jednog dana izneti stvarnu priču, kada budem bio slobodan da to uradim. Taj dan je došao.“

Javno istupao protiv stavova koje su vašingtonski zvaničnici iznosili kao činjenice o „genocidu“ i zverstvima koje su navodno počinili bosanski Srbi: Noam Čomski

TAKTIKA POLITIČKIH NASILNIKA
Pored ovih primera, u američkoj javnosti dosta je intelektualaca koji nisu morali da menjaju stavove, već su od starta jugoslovenskih sukoba bili u najmanju ruku sumnjičavi prema „zvaničnoj“ verziji događaja. Najpoznatiji među njima svakako je nobelovac Noam Čomski, koji je zbog kritike antisrpske propagande često na udaru njenih glavnih zagovornika. Primera radi, zloglasni engleski novinar Ed Vulijami, koji je karijeru izgradio na širenju laži o srpskim zločinima tokom ratova devedesetih, čak je javno osuđivao „Amnesti internešnel“ zbog toga što je Čomskog pozvao kao predavača na jedan prošlogodišnji seminar u Belfastu – zamerio im je što su angažovali čoveka koji negira „genocid“ u Srebrenici! Čomski je u više navrata javno istupao protiv onoga što su vašingtonski zvaničnici iznosili kao činjenice o „genocidu“ i zverstvima koje su navodno počinili bosanski Srbi, a što je u najvećoj meri zasnovano na nedovoljno proverenim svedočenjima, često iz druge ili treće ruke.
Jedan od bliskih saradnika Noama Čomskog jeste Edvard S. Herman, čije se ime nedavno, na pomalo neočekivan način, pojavilo u srpskoj javnosti. Kada je 117 intelektualaca iz celog sveta uputilo predsedniku Srbije, krajem februara, javni apel da stopira usvajanje rezolucije o Srebrenici, Herman je bio prvi na spisku potpisnika, što je moglo da začudi prosečnu ovdašnju publiku, koja do sada nije imala prilike da se susretne sa njegovim ni likom ni delom. Edvard Herman, međutim, ima nimalo beznačajan ugled u SAD-u, gde već decenijama spada u vodeće stručnjake za pitanja ekonomije, političke ekonomije i medija. Herman i predaje na Univerzitetu Pensilvanija, autor je nekoliko stručnih knjiga (jednu je pisao sa Noamom Čomskim), a borba za srpsku stvar mu je svojevrsna pasija, kojoj poklanja neograničeno vremena i energije. Zajedno sa svojim bliskim saradnikom, čikaškim novinarom i publicistom Dejvidom Pitersonom, Herman već 15 godina praktično ne propušta prilike da javno polemiše, ili izaziva javne polemike, sa ključnim antisrpskim lobistima. Omiljena meta im je pomenuti Vulijami, kao i njegov kolega i prijatelj Denijel Simpson, sa kojima su krajem prošle godine vodili vrlo žestoku višenedeljnu raspravu upravo na temu predavanja koje je Noam Čomski održao na seminaru „Amnesti internešnela“. Braneći pravo uglednom nobelovcu da drži predavanja, ali i zastupa stavove koji se ne dopadaju Vulijamiju i Simpsonu, Herman i Piterson su u nekoliko iscrpnih tekstova paralelno iznosili i šokantne podatke o bosanskom ratu. Minuciozno su nabrojali mnoge nedoslednosti i nelogičnosti u optužbama na račun Vojske Republike Srpske, kao i primere kabadahijskog ponašanja antisrpskih lobista koji se ponašaju kao da imaju monopol na „istinu“ o ratu u Bosni:
„…jasno je da kada god nas (ili Noama Čomskog ili Dajanu Džonston) optužuju za `revizionizam` i `negiranje genocida` (i slične stvari) u vezi sa bivšom Jugoslavijom, autori tih optužbi nemaju nameru da samo kažu kako smo mi pogrešno shvatili istorijske činjenice. Umesto toga, pokušavaju da nam nalepe mnogo crnju optužbu, da smo krivi za svesno laganje o istoriji, za namerno falsifikovanje istorijskih podataka. To je uobičajena taktika političkih nasilnika“, pišu Herman i Piterson u jednoj prepisci sa Simpsonom i Vulijamijem.
Setite se ove njihove primedbe kada sledeći put budete slušali kako nekoga na našoj političkoj sceni nabeđuju da je fašista, neonacista, nastavljač politike genocida i apologeta srpskih fabrika smrti.

SRBI VEĆI STRADALNICI OD JEVREJA
Posebno mesto u ovoj priči zauzimaju dve dame, predano angažovane na raskrinkavanju manipulacija smišljenih u Vašingtonu i Briselu – Dajana Džonston i Džulija Gorin.
Dajana Džonston je, slobodno se može reći, veteran borbe protiv američkog intervencionizma, pošto je još u vreme vijetnamskog rata bila među najistaknutijim aktivistima antiratnog pokreta u SAD-u (Vikipedija joj pripisuje da je organizovala prve međunarodne kontakte između američkih građana i vijetnamskih predstavnika). Sa ogromnim novinarskim i uredničkim iskustvom, koje je sakupila tokom više od četiri decenije rada u medijima, godine 2003. izdala je knjigu „Ludi krstaši: Jugoslavija, NATO i Zapadne zablude“ (Fools’ Crusade: Yugoslavia, Nato, and Western Delusions), koja je podigla dosta prašine u „međunarodnoj zajednici“. Antisrpski jurišnici, normalno, smesta su je optužili za „reviziju istorije“ i „negiranje genocida“ (sve ono o čemu pišu Herman i Piterson u napred citiranom pasusu o političkim nasilnicima), a u Švedskoj je izdavačka kuća koja je otkupila prava odustala od distribucije knjige, što je, na drugoj strani, izazvalo oštre proteste nezavisnijih intelektualaca (na čelu sa Noamom Čomskim), koji su stali u odbranu Džonstonove. Naviknuta na sukobljavanje i sučeljavanje sa režimima, Dajana Džonston nije ni za pedalj odstupila od svojih stavova i nastavila je da iz Pariza, gde živi i radi poslednjih deceniju i po, širi istinu o uzrocima, dešavanjima i posledicama poslednjih balkanskih ratova.
Džulija Gorin je po profesiji komičarka, koja osmišljava skečeve i viceve, ali već godinama je njena osnovna preokupacija nešto u čemu ni ona sama ne vidi nimalo humora – srpsko pitanje. Rođena u Rusiji u jevrejskoj porodici, a odrasla u Americi u koju se njena porodica preselila kada je ona imala pet godina, Džulija je autoru ovih redova svojevremeno, u jednom novinskom intervjuu, ispričala kako se uopšte zainteresovala za balkansku problematiku:
„Marta 1999. godine, kada je počelo da se priča kako će Amerika da bombarduje jednu evropsku zemlju, postala sam veoma sumnjičava. Delimično i zato što je u tom trenutku predsednik bio klovn pod imenom Bil Klinton. Bilo je očigledno da se to radi protiv nacionalnog interesa, a u interesu Bila Klintona. Očekivala sam da farsa koja je okruživala taj rat bude razotkrivena svakog trenutka, ali prolazili su meseci i godine, a ništa se nije dešavalo. Ćutali su liberalni mediji, ćutali su i desničarski mediji koji inače ne veruju liberalnim medijima. Shvatila sam da je o Srbima izgrađena velika laž. Tišina o tom ratu je trajala, ja sam kopala, istraživala i pisala, a istina je postajala sve ružnija sa svakim kamenom ispod kojeg sam pogledala. Bio je to fenomen kakav nikada ranije nisam videla. Širenje istine postalo je moja životna misija. Ubrzo sam, tokom Miloševićevog suđenja, shvatila da se ne radi samo o Kosovu, već da je to repriza onoga što su uradili Srbima u Hrvatskoj i Bosni.“
Od tada do danas, Džulija Gorin je objavila nebrojeno tekstova o hrvatsko-muslimanskim zločinima nad Srbima, i to ne samo u prošloj deceniji, već i kroz istoriju. Iako i sama Jevrejka, u više navrata je istakla da su zverstva počinjena nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata proporcionalno nadmašila i holokaust, zbog čega su joj pismima stizale stotine pretnji tamošnjih Hrvata.

Kada je 117 intelektualaca iz celog sveta uputilo predsedniku Srbije javni apel da stopira usvajanje rezolucije o Srebrenici, ugledni Edvard S. Herman je bio prvi na spisku potpisnika

DRŽAVNI TUŽILAC PROTIV DRŽAVE
Neskriveno naklonjen Srbima – tačnije, ogorčen lažima koje su o Srbima plasirane po tamošnjim sredstvima informisanja – već godinama je i Remzi Klark, poznati američki advokat koji je krajem šezdesetih godina prošlog veka bio i državni tužilac SAD-a. Mada član Demokratske stranke, Klark je u proleće 1999. godine, dok je NATO bombardovao Srbiju, organizovao proteste protiv administracije Bila Klintona, koju je optužio da je napadom na Srbiju prekršila međunarodno pravo. Posetio je Beograd pod bombama, kako bi direktno izrazio podršku srpskoj državi. Kasnije je bio član tima koji je pomagao odbranu Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu (kao što je bio branilac i na suđenju Sadamu Huseinu, za koga je takođe tvrdio da je žrtva američke imperijalističke politike). Remzi Klark uvrstio je bombardovanje Srbije i u najvećih agresija koje je SAD počinio.
Jednako kritičan prema američkoj spoljnoj politici uopšte, pa i onoj na Balkanu, jeste i republikanski kongresmen iz Teksas Ron Pol, veteran američke političke scene koji pod stare dane (u avgustu će napuniti 75 godina) doživljava zlatno doba svog političkog delovanja. Odmeren ali direktan u javnim nastupima, Pol je u poslednje vreme stekao milione pristalica ne samo u Americi, već i u Evropi, i postao jedna od najpoznatijih figura savremene političke scene u SAD-u (količina ljudi koja se preko interneta uključila u njegovu predsedničku kampanju pre dve godine nazivana je „Ron Pol fenomen“).
Pol je desničar i libertarijanac – neobična kombinacija – koji često i rado kritikuje poteze Bele kuće, kako u unutrašnjoj, tako i spoljnoj politici. Pošto je tokom karijere u više navrata blisko sarađivao sa Patrikom Bjukenenom (podržavali su jedan drugog u raznim izbornim takmičenjima unutar Republikanske stranke), nije nimalo neobično što i o Balkanu imaju vrlo slične stavove. Ron Pol je, na primer, tokom NATO bombardovanja Srbije bio pokretač peticije u Kongresu kojom se zahtevala obustava agresije na našu zemlju, a taj čin karakterisao kao kršenje ne samo međunarodnih, nego i američkih zakona i Ustava. Nastavio je i posle bombardovanja da napada poteze Vašingtona u ovom delu sveta, naročito podršku „nezavisnom“ Kosovu, za koje je Pol uvek isticao da je reč o teritoriji koja je bespravno oteta srpskoj državi.

A GDE SU „STEROIDI“
Onih koji se zalažu za istinu o jugoslovenskim konfliktima i nepravdi koja je naneta srpskom narodu, naravno, ima mnogo više nego što može da stane u ovaj pregled, u kojem su obuhvaćeni samo najuticajniji, ili najuporniji američki javni delatnici posvećeni srpskom pitanju. Kada bi se nabrojali svi koji su kritikovali „Belu kuću“ zbog držanja prema Beogradu, dobili bismo pravu armiju politikologa, filozofa, analitičara, naučnika i novinara, u svakom trenutku spremnih da uzvrate na manipulacije zvaničnog Vašingtona i njemu naklonjenih glasila. Razumljivo, bilo bi u toj armiji i oportunista, koji drže stranu Srbima iz nekih svojih razloga i interesa, a ne zato što su ubeđeni u pravednost „srpske stvari“; ta armija, međutim, postoji i vrlo je aktivna, iako se niko nije organizovano bavio njenim okupljanjem i usmeravanjem.
Ipak, naspram ove stoji možda ne brojnija, ali svakako beskrupuloznija, bogatija i uticajnija armija onih kojima nikako nije u interesu da istina o jugoslovenskim ratovima prodre do američke javnosti, a čija su se uporišta odavno preselila iz „Bele kuće“ u najtiražnije medije i njegovo veličanstvo Holivud.
Najtužnije od svega je što „srpska armija“ u Americi nema nikakvu pomoć iz same Srbije. Srpska diplomatija, koja se često hvali kako je drugi hvale da je na steroidima, nikada nije pokušala da organizuje, sistematizuje ili na bilo koji drugi način potpomogne delovanje američkih intelektualaca koji se bore za realniju, samim tim i pozitivniju sliku o Srbima. Štaviše, kada predsednik Srbije i njegovi najbliži saradnici pričaju o našim „evroatlantskim prijateljima“, ne misle na ljude nabrojane u ovom pregledu, nego, naprotiv, na one protiv kojih se prosrpski intelektualci, i to u ime istine i srpskog naroda, bore već 20 godina.

___________________

Crne liste za srpske prijatelje

Sa kakvim se sve nevoljama suočavaju Srbima naklonjeni intelektualci u Americi, najbolje pokazuju reči Tomasa Fleminga, koji je kroz magazin „Kronikls“ koji uređuje, ali i druge javne nastupe, otvoreno podržavao Srbe i Srbiju:
„Praktično sam na crnoj listi, odnosno, na svim medijskim crnim listama koje postoje u Americi. Znate, nekada sam pisao za mnoge uticajne, tiražne novine na engleskom jeziku, u kojima sam godinama objavljivao mnogobrojne tekstove. Ali, od kako sam počeo javno da branim istinu o Srbima, svi ti mediji su obustavili saradnju sa mnom. Svakog puta na isti način: sve je bilo u redu dok nisam pisao o Balkanu, ali čim bih im poslao neki tekst o jugoslovenskim ratovima, prekidali su saradnju sa mnom; niti bi taj tekst objavili, niti bi mi išta više objavili. Pre svega ovoga, pisao sam, na primer, za ‘Vašington Post’, za nedeljno izdanje londonskog ‘Independenta’, za ‘LA Tajms’… Sada ne pišem nigde! Osim u svom magazinu, normalno.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.