Ponižavanje

Nema tog poniženja kome nas naši vlastodršci neće izložiti. Njima nije bila dovoljna bruka što primaju u državnu posetu višestruko dokazanog srbomrzitelja Harisa Silajdžića, nego su mu da bi ga uopšte privoleli da dođe morali zvanično obezbediti i napismeno odobriti da u zatvoru obiđe svoga sadruga, ratnog zločinca Iliju Jurišića. Ustanovilo se da Silajdžić ne dolazi kod predsednika Srbije Borisa Tadića, već kod zatvorenika i osuđenika Ilije Jurišića. Predsednik Srbije bio mu je usput. Srbija je Silajdžiću ionako samo neomeđeni geografski prostor Otomanskog carstva. Onda su srpske vlasti kolektivno, a s pilećom pameću i uz odsustvo bilo kakvog poštovanja svog naroda i države, smislile samoponižavajući trik da zabrane sve posete zatvorima u Srbiji, pa da se tako iza te opšte zabrane zaklone i spreče sudski odobreni bratski susret Silajdžića i Jurišića. U sve se onda, kao što je već poznato, ponovo u Njujorku, umešao sam Alah, pa Lufthanzin avion nije poleteo. Silajdžića nisu obrukali, ali nas po ko zna koji put jesu.
Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen pre nekoliko dana je u Bugarskoj izjavio da će „učiniti maksimum“ u cilju priključenja Srbije alijansi „pristupom korak po korak kakav je tražila srpska strana“. Bio je to povod da se kritički oglase oni koji drže do svoje države i odluke Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti. Među njima i DSS i Vojislav Koštunica. Upozorili su da se ne može skriveno i iza leđa svog naroda i protiv volje njegovih legitimnih organa dogovarati ulazak u NATO „na mala vrata“ i „korak po korak“.
Bila je to prilika da naši vlastodršci kažu da pomenuti Rasmusen ne govori istinu, da nije tačno ono što je rekao. Ništa od toga. Postoje samo dva moguća razloga da beogradske vlasti ne demantuju generalnog sekretara ove alijanse. Prvi može biti taj što Rasmusen govori istinu, a drugi može biti taj što oni i kada generalni sekretar NATO-a izgovara neistine ne smeju ni da zucnu. I u jednom i u drugom slučaju reč je o najgorem ponižavanju Srbije.
Umesto da nešto kaže o samoj temi tajnih obećanja datih Rasmusenu, ministar odbrane Vlade Srbije Dragan Šutanovac ističe „da je Srbija najveći iskorak ka NATO-u napravila upravo u vreme vladavine DSS-a, kada je premijer bio Vojislav Koštunica“. Kad bismo se pravili ludi, ili kada bismo hteli da se lažemo, mogli bismo zaključiti da je ministar Šutanovac ljut na Koštunicu zbog njegove naklonosti prema NATO-u, pa sada kao veliki protivnik ove vojne agresorske organizacije želi da napravi radikalni zaokret u srpskoj politici. Pošto nećemo ni da se lažemo ni da se pravimo ludi mi verujemo da je ono što je Rasmusen rekao istina, baš kao što znamo za negativan odnos Vojislava Koštunice prema pristupanju Srbije pomenutoj vojnoj organizaciji koja je na nju izvršila agresiju.
Srpske vlasti su proglasile dolazak Euleksa na Kosovo svojom velikom diplomatskom pobedom. Tada je pominjano i nekakvih mističnih i nepostojećih „šest tačaka“ koje čuvaju Srbe, a od kojih više nema ni traga ni glasa. Uz saglasnost i pokroviteljstvo istog tog Euleksa, počinjena su razna nova nedela protiv Srba, među kojima su nova etnička čišćenja i potpuna telekomunikacijska izolovanost. Danas je taj isti Euleks, onako baš ponižavajuće, zabranio srpskim zvaničnicima da dolaze na Kosovo bez prethodne molbe i njihovog odobrenja.
Svakome ko išta zna, ko uopšte vidi ili čuje, jasno je da naredne decenije ni srbijanski vrabac neće biti primljen u Evropsku uniju, a kamoli država Srbija. Uzalud, jer srpski zvaničnici uporno i bezumno ponavljaju kako naš evropski put nema alternativu. Zemlje EU, kao i sve države sveta, nalaze se u ozbiljnim teškoćama i previranjima. Nije izvesno ni da li će i na koji način EU i evro preživeti ovu svetsku krizu, koja poprima sve teže oblike. Svakodnevno čitamo i čujemo kakve se rigorozne mere preduzimaju u Grčkoj, Španiji, Italiji, Portugaliji, Danskoj, Velikoj Britaniji… Jedino se vlasti u Srbiji baškare i neodgovorno lažu da su daleko od krize i recesije. Svakoga dana na televizijskom javnom servisu i drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom može se videti kako u Srbiji sve cveta. „Razloga za brigu nema“ – kaže premijer Srbije Mirko Cvetković. I sve to izdržava 330.000 zaposlenih u proizvodnji Srbije! Naše vlasti onako bezočno i drsko lažu i osiono i bezobzirno demonstriraju svoju uvredljivu neodgovornost beskrajno nas ponižavajući.
Naše vlasti naprosto svakodnevno prže stotine miliona evra nedeljno na sprovođenju pogrešne monetarne politike i deleći ih iz politikantskih razloga šakom i kapom stranim firmama poput „Fijata“. Prže iste one milijarde koje je trebalo pre dve godine ulagati u proizvodnju Srbije. I sve to nimalo slučajno, već onako namerno i ponižavajuće očigledno.
Stvarnost Srbije povremeno iznervira beogradske vlastodršce, i tada se oni svim silama obruše na nju. Tako je sa padom vrednosti dinara u odnosu na evro. Nema nijednog državnog funkcionera koji svom žestinom nije napao ovu pojavu. Tobože se oštro napadaju oni koji se međusobno biraju i dele vlast. Reč je o najgoroj vrsti prevare i obmane. Stvara se utisak u medijima i javnosti da je reč o nekoj elementarnoj nepogodi, nekom zemljotresu ili poplavi za koju oni koji gospodare Srbijom uopšte nisu krivi, baš kao da je sve to „palo s neba“. Privrednu kataklizmu, koju već živimo i čije ćemo posledice iz meseca u mesec sve više osećati, oni žele da prikažu kao zao udes koji je snašao njih, kao i sve druge građane. Tom bezočnom, ponižavajućom i prevarantskom bukom, oni prikrivaju da je baš to, pravi učinak i projektovani i zakonomerni rezultat njihove pogubne politike.
Narodu se nameće osećaj krivice za sudbinu koja ga je snašla. Srpski narod odista ima razloga da se oseća krivim, ali ne zbog toga što mu se propagandom nameće, već zato što je dopustio da Srbijom vladaju ovakvi kakvi vladaju, pa čak i ako su se vlasti dokopali grubim falsifikovanjem izborne volje, kako se to dogodilo prilikom formiranja ove vlade. Što se grbo rodi vreme ne ispravi.
Čitaoci „Pečata“ će u ovom broju moći da primete da je kod najvećeg broja autora izražena potreba za akcijom kojom će se zaustaviti ova srpska državna i ekonomska strmoglavica. Situaciju u Srbiji treba menjati, a ne samo tumačiti. U mnogobrojnim obraćanjima to traže i naši čitaoci i posetioci našeg sajta. Na svoj način odazivamo se na ovaj zahtev, ovu nasušnu nacionalnu potrebu i preki nalog vremena.