Pre tridesetak godina našao sam se u jednom selu na Kozari. Razlog je bio više nego potresan. Jedna devojčica iz logora u Jastrebarskom, tada već slavna i lepa žena, posle dugog traganja, pronašla je svoju preživelu rodbinu i vratila se u mesto u kome se rodila. Preživela je konc-logor i kao pokršteno i usvojeno dete nastavila je da živi, da se školuje, uspela je da napravi značajnu umetničku karijeru, i da postane slavna. Susret je bio dirljiv, navirale su pored suza i sećanja na ubistvo njene majke, pogibiju njenog oca, i na razne užase ustaških zločina. Mi, tu okupljeni, slagali smo se u tome da sva ta počinjena zla pripadaju nekoj nama dalekoj prošlosti kojom nije potrebno previše se opterećivati, i da tako šta nikada više neće i ne može biti ponovljeno. Slušajući nas i posmatrajući tako zagledane u srećnu budućnost zajedničkog života, u bratstvo, jedinstvo i jugoslovenstvo, jedna postarija žena poluglasno, blagonaklono a sa zabrinutošću, i bez trunke ironije, prozborila je: „E, kukala vam majka, tako pametnima.“
Vreme i događaji koji su usledili posle toga potvrdili su njenu zabrinutost koja je poticala upravo iz njenog suočavanja sa prošlošću i istorijskih pouka koje su se iz toga morale izvući.
Danas se svakog bogovetnog dana kao dnevna zapovest i najviši nalog vremena može čuti: Srbi, suočite se sa svojom prošlošću! To u Srbiji nije podsticaj za traganje za istinom i činjenicama, već gola propagandna fraza savremenog agitpropa i u njemu zaposlenih i plaćenih srpskih političara, odnarođenih nevladinih agitatora, novinara i urednika službi zaduženih za specijalni antisrpski rat, koji rade u organizacijama koje se samo kod nas nevino nazivaju medijima. Suočavanje s prošlošću, ističu svi oni, jedini je i isključivi garant naše srećne budućnosti. Nalazimo se, kažu, pred nekom velikom civilizacijskom novinom, pred nečim što srpski narod nikada pre nas nije činio.
A činio je, i te kako.
Srbi su kroz četiri godine Drugog svetskog rata bili žrtve genocida. Godine 1945. suočili su se sa tom prošlošću. Znali su istinu. Znali su za Jasenovac, za Kozaru, Jadovno, Jastrebarsko. Čak i najveći srbijanski Brozovi poslušnici govorili su potpuno podrazumevajuće o stotinama hiljada poklanih i pobijenih Srba. To je bilo opšte mesto. Tako je, primera radi, posleratni visoki partijski funkcioner, Užičanin Dobrivoje Vidić, rekao: „Šest stotina i pedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca“.
Bez obzira na sumanuta obrazloženja ovih zločina, oni su bili svima poznati, i opšte priznati. O tome svedoče brojne publikacije i obilna dokumentaciona građa. Bila je to živa istina. Postojale su desetine hiljada neposrednih i živih svedoka počinjenog genocida nad Srbima. Srbi su se tada, znajući istinu, suočili sa prošlošću. Na osnovu tog suočenja i svoje antifašističke pobede srpsko vođstvo (danas bi rekli elita) odlučilo je da živi u zajedničkoj državi Jugoslaviji. Tu su i takvu pouku oni izvukli iz suočavanja s neposrednom i već jednom ponovljenom prošlošću, i to smatrali rešenjem koje obezbeđuje našu bolju i srećniju budućnost.
Da bi opravdali svoj izbor i pokazali svoju iskrenu spremnost da grade bratstvo i jedinstvo počeli su namerno da prikrivaju genocid nad svojim narodom, da višestruko umanjuju žrtve, da prećutkuju, uopšte ne pominju, da falsifikuju činjenice, i vremenom, što je najgore, služeći politici nasilnih simetrija, počeli su da preuveličavaju svoje, a da potpuno prećutkuju i zataškavaju tuđe zločine. Istovremeno su i antifašističku borbu prikazali kao nacionalno ravnomernu.
Zahvaljujući i tome, ponovo su se pred našim očima početkom devedesetih godina prošlog veka, samo četrdeset pet godina od kraja antifašističkog rata, pojavile aveti počinilaca genocida. Ponovo oživljene, za dom i klanje spremne, i čile a postrojene u borbene formacije sa prepoznatljivim ustaškim i handžar simbolima. Ustaška NDH-a pretvorila se sa najviših političkih govornica samo u deo neprekinutog kontinuiteta hrvatske državnosti. Bilo je još uvek živih svedoka ustaških zločina i katoličkog pokrštavanja i njihovih potomaka sa potresnim sećanjem koji su prepoznali opasnost ponavljanja genocida. Podsetili su ih na prošlost, i Srbi su iz tog suočavanja sa prošlošću izvukli pouku da je neophodno posegnuti za samoodbranom.
Srbija se suočila sa stvarnošću pokušaja ponavljanja genocida i pritekla je u pomoć svom narodu u borbi za preživljavanje. Setili smo se i osnovanosti onog kozaračkog uzdaha upozorenja i prekora, koji onda nismo dobro razumeli: „Kukala vam majka“. Srbija se, kako bi rekao jedan cinični literata, pokazala hipersenzibilnom u odnosu na svoje sunarodnike. Umesto trista hiljada pobijenih, ostalo je trista hiljada izbeglih, ali živih Srba. Naravno, ostalo je i na hiljade pobijenih.
Današnji političari, tužioci i medijske četovođe, uglas govore da je to suočavanje sa prošlošću i tadašnjom stvarnošću bilo agresija i ratno huškanje. Ponovo nismo uspeli da se suočimo sa prošlošću na njima zadovoljavajući način. Trebalo je ponoviti i slediti „pouke“ sa početka četrdesetih godina toga veka. Najveći deo današnje elite („Kukala im majka“) to i misli. Sve je trebalo uraditi ponovo, i sve iz početka, baš kao 1945. godine, i živeli bi u mirnoj i srećnoj zajedničkoj državi. Na sve to bi današnja srpska elita bila spremna. Tako izgleda njima poželjno, a nama zadato i naloženo suočavanje s prošlošću.
Ali današnja srpska elita ima jedan veliki peh. Oni bi na sve pristali, sve zaboravili, ne bi nikada pominjali nikakav genocid nad svojim narodom, oni bi da prihvate svaku optužbu i krivicu, da svaki zločin nad sopstvenim narodom opravdaju, obrazlože, razumeju i pripišu srpskoj strani. Nekada je to bila velikosrpska buržoazija, beogradski režim, onda je to bila srpska UDB-a, pa velika Srbija, zatim Ranković i Milošević. Ali svi drugi iz bivše države ne žele da žive sa Srbijom ni po koju cenu. Oni nijednog trenutka ne kriju da je bilo koja i bilo kakva Jugoslavija ili zajednička država za njih oduvek bila odvratna, mrska i neprihvatljiva. Oni javno i otvoreno dokazuju da je za njih svaka Jugoslavija bila samo obična tranzitna stanica i nužna tvorevina na putu ka nezavisnoj i nacionalno čistoj državi. Oni se tom strategijom ponose, i u tome su jedinstveni i čvrsti kao stena.
Sa tom prošlošću, istorijskom istinom i aktuelnom stvarnošću trebali bismo da se suočimo, i izvučemo konačne istorijske pouke. Umesto toga, naša politička i medijska elita izvršava novi zadatak, naložen od strane svetskih moćnika. Potrebno je Srbiju primorati da pod maskom suočavanja sa prošlošću prihvati potpunu laž i izmišljenu krivicu. Ona se mora izložiti, bezdušnim samorasističkim kampanjama, raznim Deklaracijama o Srebrenici, izvinjavanjima, samobičevanju, samooptuživanju i samookrivljavanju. Ali njima je isuviše malo da Srbija i Srbi budu krivi. Nipošto. Svi drugi istovremeno moraju biti potpuno nevini, čisti i bezgrešni.
Zbog čega?
Ne više zarad nekog zajedničkog života. Sa Srbijom i Srbima niko neće i niko nikada iskreno nije ni hteo da živi u bilo kakvoj državnoj zajednici, i to je nepobitno jasno. Srbija sada vodi odsudnu bitku za geografiju. Srbija sada mora da se kvalifikuje za suseda, za komšiju, za geografsko postojanje. Nije to mali zadatak za srpsku elitu. Uterati Srbiju u potpunu laž da bi ona bila priznata kao geografski pojam, tačka na zemljinom atlasu. Ta elita, kukala nam majka, tek treba da se izbori za kandidaturu za sticanje geografskih prava. Srbija se nekada kako-tako suočavala sa prošlošću i manje ili više pogrešno birala, a danas mora da zaboravi istinu, da poništi sve svoje žrtve i prihvati laž da bi bila priznata kao geografski pojam, da bi joj priznali da je tu gde je!
Kukala nam majka ovako pametnim!
E, Milorade, mili rode slutiš jednu davno zaboravljenu reprizu. Kao nekada Istočno rimsko carstvo, Zapadna Evropa danas Srbiju priključuje projektu za surovo i temeljno uklanjanje iz evropske istorijske svesti.
Savremeni zapadnoevropejci vide samo ostrvce svog istorijskog bivstvovanja koje su nespretno postavili usred reke istorije. Sebe projavljuju kao poznavaoce istorije a zapravo samo površno razumeju njen tok. Oni ne žele niti imaju vremena za panoramsko viđenje istorije civilizacije jer bi tako sebi nametnuli jaram odgovornosti za svoje postupke. Liberalni pragmatizam zapadnoevropejaca ne podnosi ništa što sugeriše da je zapravo sasvim nešto drugo, a ne Zapad, svetlost svetu!
Mi Srbi nemamo razloga da laskamo svojoj istoriji. Mi znamo kako smo stekli ali kako smo i izgubili životnu snagu. Zapadnoevropejci su samo vešto iskoristili tu situaciju.
Zapadnoevropejci žele da zaborave da je sve do sredine drugog milenijuma Istočno rimsko carstvo (u daljem teksti Romejsko carstvo) u stvari bilo kulturna metropola sveta, dok je Zapadna Evropa, gde su se kraljevi kupali samo dva puta u životu, na rođenju, i kada su smeštani u mrtvački sanduk, bila manja od jedne Romejske pokrajine.
Zapadna Evropa je bila zaostali deo ove civilizacije. To je sve apsolutno tačno, kao što je istina, da se nakon pada Romejskog carstva, sva vredna intelektualna misao preselila u Zapadnu Evropu. Ona je dala i služila kao ogroman podstrek u pravcu razvoja zapadne nauke, kulture i civilizacije. Zapadna Evropa je odjednom svoju zaostalost bacila daleko iza sebe. Materijalni uticaj koji je Zapad obezbedio za sebe, na osnovu pljačke Romejskog carstva i Južne Amerike meri se po obimu ne godinama nego vekovima privrednog rasta.
Pružajući nam lukavo lažni oslonac na sebe, Zapadna Evropa nastoji da nas ubedi da je moguć razvoj tehnologije i nauke i bez našeg učešća, da razvoj u okviru Nove Evrope nema alternativu i da ćemo samo tako sprečiti kolaps i ako je unutrašnje nacionalno jezgro uništeno jer je po njihovom tumačenju izgradnja i održavanje zdravog unutrašnjeg nacionalnog jezgra srpskog društva suviše skupo za našu malu državu. Nastoji da ukine granice u shvatanju onoga šta je lično a šta zajedničko, da zatre osećaj šta je greh a šta vrlina, da instalira novi građanski senzibilitet, da ubedi elitu da se ne oseća kao deo naroda već kao deo Zapadne Evrope.
Zapad nas uverava da je Kosmet samo mit, da hrišćanska istina ne postoji, da je borba dobra i zla samo bajkovita priča ali i da je od toga važniji modni trend i koje brendove koristimo od istorijskog sećanja, a da je naša domovina tamo gde su manji porezi. Razlog tome je što Zapadna Evropa nema sopstvene vrednosti pa im saznanje da ih drugi imaju veoma teško pada. Da Zapadna Evropa ima sopstvene vrednosti nebi pokazivala toliku nemoć prema migrantima koji joj veoma lako nameću svoje vrednosti. Zato su im ponovo potrebni potomci Romejskog carstva da ih i ovaj put odbrane od „agresije“ migranata. Da nam ih lukavo preliju i „presele“ na naše prostore. Ubrzano kupuju velike površine obradive zemlje i kompletnu industriju Srbije uz pomoć srpske mafije. Po završenom poslu ukazaće nam „čast“ i prijem u EU. Potom sledi plan zamene. Migranti će na srpskim poljima zameniti srpskog seljaka a u fabrikama srpskog radnika. Tako će Srbi i Srbija biti izbrisani iz evropske istorijske svesti i doživeti istovetnu istorijsku sudbinu Romejaca i Romejskog carstva. E, kukala mi majka, ovako pametnom!
Evropu čija Katolička crkva neprekidno dosoleva divljački nacionalizam i proizvodi sve ove gadosti u Hrvatskoj, poplavljuje i to sve intenzivnije druga vera. Za sada se ne vidi odgovor ostarele blazirane Evrope. Tačnije ona uzmiče ali dokle? Neverovatna je ta inercija agresivnog prozelitizma Katoličke crkve i nedostatak svesti o tome šta njih čeka.Postavlja se pitanje da li će nas da unište pre nego njih krenu da žderu drugi!
** Nasuprot sporazumima 1954 i 2010, Srbija, mora i treba da pravi smetnje Hrvatskoj za ulazak u EU, sve dok ne odlozi prethodnu *ponudu* Bore Jovica da mogu Srbe u RSK da nabiju na kolac, i obezbedi miran povratak Srba uz obestenje za unistenu imovinu.*
Lepo je ta pametna žena govorila. NAjveća opasnost po Srbe, je ZABORAV, to je dokazano. Treba ponavljati istorijske činjenice i upoređivati priče, intervjue,izjave, od ranije sa današnjicom, recimo , to je dobro na Tv radio Simo Gajin(jeste malo bio pristrasan) , kroz emisije smo se podsećali izjava poltitičara koje su u kratkim rokovima bile kontroverzne.
Recimo sad bi trebalo podsećati šta je Dačić,Krkobabići i Palma, govorili pre izbora i sada o nekim važnim pitanjima. Ili Vuk maniti kad je govorio o seči ruku u Novom Pazaru, pa o nezavisnosti Kosova “kad mi budemo stigli peške na Mesec”, insad o Kosovu o NAto zlikovcima ,…Ili Tadić o SPS-u i Dačiću pre i posle izbora,..ili šta su Šutanovac,Tadić, i sl govorili o Rusiji kao guberniji i sad,…ili Dinkić o Belorusiji i skoro kad je bio kod Lukašenka,…ša su pričali o nesvrstanima o Libiji ranije i sada,..ili Dinkić koji nekoliko puta najavljuje izlazak iz krize, Dinkić koji najavi ekonomski bum na Aerodromu sa Dajnerkorp, pa oni pobegnu,..ili ko je bio pravoslavac pa promenio veru za večeru ………..Toliko tema ….
A narod sve za tili čas zaboravlja, i Jasenovac, i skorašnja stratišta i obećanja političara, izjave, tvrdnje… zato narod treba stalno podsećati,ispravljati krivotvorenja,zablude, u nadi da se neće praviti iste greške.
Dobrim delom nas podseća i upoređuje šta je bilo i šta je sada, magazin Pečat, ali masovni elektrornski i štampani dnevni mediji(novine) su okupirani sa spin doktorima (stranim i domaćim), da je to skoro za nepoverovati.
memoricid je ‘majstor iz srbije'(parafraza poeme pola selana’smrt je majstor iz nemačke’)
Evroatlantski integrisani *typ*
http://media.gorannecin.rs/2010/05/Fa%C5%A1izam-oko-nas.jpg
* 20.5.2010 13:17 | Naslov: Sex sa srpskom lijevičarkom – šokantno i istinito! Prikaži/Sakrij | Citiraj
Kao mladi i uspješan Hrvat, volim avanturizam. Penjao se ja po raznim planinama, bio u raznim đunglama, prerijama, stepama itd. I sad nakon dugi niz godina raznih avanturističkih pohoda bilo je vrijeme da posjetim srbiju. Uzeo sam 7 slobodnih dana u firmi koju vodim kako bih posjetio srbiju. Vlasnik sam džipa zapadne proizvodnje, pa sam otišao do mehaničara da mi zavari onaj metalni grill na prednji dio džipa. Tako sam siguran u slučaju da ako u divljinama srbije udarim jelena ili kojeg domoroca neće biti štete po mene. I došao je dan, krenuo ja u srbiju. Prvo sam posjetio povijesne hrvatske teritorije koje sad pripadaju srbiji. Nakon toga sam krenuo sjeverno i posjetio povijesne hrvatske teritorije. Krenuo južno, stigao do beograda. Još uvijek nema civilizacije. Krenuo ja dalje prema jugu, kad nakon 100 kilometara nestalo meni vode u kileru (ni zapadni džip nije mogao podnijeti divljinu srbije). Srećom vidio sam neke nastambe u blizini koje su izgledale kao neko selo, ali ne tako organizirano, a ni približno civilizirano. Uzeo sam svoju pušku zapadne proizvodnje, ruksak, spremnik za vodu, te krenuo prema nastambama. Primjetio sam da su u “centru sela” okupljeni humanoidi. Isprva nije izgledalo kao da imaju neku organizaciju ili društveni poredak, ali kako sam se približio shvatio sam da ipak neki poredak postoji. Imali su poglavicu. Stupio sam u kontakt s njima i pokušao doći do izvora vode. Nakon par sati mučenja oko komunikacije dobio sam vodu, ali i još nešto više. Trampio sam pokvarenu kraš mlječnu čokoladu i pola vrećice vegete za sex sa poglavičinom kćeri – koja je bila rasna plavuša dobrih oblina i seoska pjevačica koliko sam shvatio. I tako ja krenuo na posao sa kćeri (ime: svetozarka, svetlana ili slobodanka – nisam siguran), sve super, vidi se da ima iskustva, a i ja sam majstor u tome. Obavismo mi svoje. I odjednom, dok sam ležao na slamnatom krevetu, primjetih izbljedjelu sliku na zidu. Približim se ja slici, kad ono šok i nevjerica. Bio je to drug Tito. Odmah mi je bilo jasno s kim imam posla – lijevičari! U bijesu sam koljenom udario srpsku lijevičarku-plavušu u glavu, istovremeno joj izbivši svih 6 zubiju i razbivši joj arkadu. Pala je u nesvjest, što je pripomoglo mojem bijegu iz nastambe i “sela”. Uglavnom da skratim, vratio sam se na zapad u Hrvatsku, gdje sad uživam u čašici zapadnog žestokog pića prisjećajući se tog groznog iskustva iz divlje srbije. Doživljaje sa povratka ću opisati u nekoj drugoj priči…..*..(INDEX.HR)
Pošto su ”hrvati” nošeni osvajačkim pohodom 4-tog Rajha ostvarili svoje povjesne ciljeve i donekle zalečili frustracije tipa neimanja istorije i sumnjivosti etničkog porekla (jako bitan momenat u fašističkim ideologijama), sada bi im odgovaralo da se zaboravi ili relativizuje ružna prošlost.Grčevito zataškavaju zversko sistematsko istrebljenje Srba, monstruoznih razmera, koje je bilo državni i nacionalni prioritet hrvatske države od njenog nastanka.Poglavnici i pape su se menjali, a cilj je ostajao isti, kao i način ostvarivanja, do konačnog ostvarenja.Nalaze se saveznici i istomišljenici na ”srpskoj strani”, uz pomoć zajedničkih finansijera,koji će pomoći da se ”zaboravi prošlost”.Hrvatima i saveznicima treba Srbi da oproste što su Srbe sistematski fizički istrebili u Hrvatskoj i na više od pola teritorije B i H.Pri tome treba zaboraviti milionske žrtve tog planski izvedenog pokolja ljudi – dece,žena,muškaraca i staraca, sa jednim jedinim ciljem – potpuno fizičko uništenje srpskog naroda.
@ Zoran … svaka cast ! objasnili ste ! moje postovanje za ovakve reci !