SLAVIJA FEST 2010 Teatar bez floskula

Piše Raško V. Jovanović

Međunarodni festival „Slavija“, koji je u Beogradu počeo 9. i trajao do 17. marta, jedini je privatni pozorišni festival u našoj zemlji i nesumnjivo predstavlja pravo čudo, budući da se i ove godine, a već deveti put po redu, priređuje bez podrške države

Ova teatarska manifestacija nema presedana već i zato što je organizuje i realizuje mali tim, koji broji samo devet članova – na čelu sa Batrićem Žarkovićem, direktorom i vlasnikom pozorišta „Slavija“. Svi oni rade sve – počev od tehničkih i organizacionih poslova, pa do marketinga priredbe i priređivanja festivalskog kataloga. Dodajmo da selekciju obavlja sam Batrić Žarković. On se, kako nam se čini, u izboru festivalskih predstava, najpre rukovodi svojim iskustvom i poznavanjem interesovanja gledalaca koji tokom sezone posećuju popularno pozorište „Slavija“ u Ulici Svetoga Save u Beogradu.

GLEDALAC KAO MERA
Selektor pravi festivalski izbor po meri gledalaca, sa primetnim odsustvom želje da ih fascinira najrazličitijim pomodnim novotarijama. Zato na programu ovog festivala nije ispisana nikakva programska floskula u vidu zvučne krilatice, koja najčešće, kako iskustvo govori, i ne mora da obavezuje.
Festival je počeo jednim komadom koji naša publika dobro poznaje, budući da se nekoliko poslednjih godina izvodio na sceni „Ateljea 212“. Reč je o delu Jasmine Reze „Bog masakra“, koje je na festivalu „Slavija“ izveo teatar „Rugantino“ iz Zagreba, u režiji Franke Perković. Ova duhovita savremena konverzaciona komedija u kojoj se opisuje susret dva bračna para upriličen zbog toga što su se dva njihova sina, inače jedanaestogodišnjaka, potukla u jednom parku. Bračni par čiji je sin izvukao deblji kraj pozvao je u posetu roditelje napadača u želji da im predoči posledice sukoba, ali i sa nastojanjem da dobiju izvesnu satisfakciju – pored izvinjenja i obećanje da se više takav eksces među njihovom decom neće dogoditi. Međutim, kako razgovor odmiče, naravno uz piće, doći će do svađe i obračuna koji će maltene biti identičan onom koji se odigrao između njihove dece. Roditelji su, najpre se baveći pitanjem nasilja među decom, u razgovoru pozabavili sami sobom, naravno – ispoljivši oholo i narcisoidno ponašanje. Zato, naravno, ne čudi što se deca danas tako ponašaju, jer ugledali su se na roditelje!
Trupa „Rugantino“ izvela je delo Jasmine Reze precizno i sa majstorskim izgrađenim konverzacionim tokom koji se postepeno zaoštrava, da bi došlo do nekoliko kulminacionih tačaka. Zagrebački glumci: Gordana Gadžić, Urša Raukar i Boris Svrtan, predvođeni nama dobro poznatim Ivicom Vidovićem, koji je svojim intervencijama davao intonaciju u većini prizora, sa merom i izrazitim smislom za karakterno komično potcrtavanje kako u samoj govornoj fakturi, tako i gestom i mimikom, efektno su izveli ovaj tekst, koji, dodajmo, potpuno odgovara repertoaru koji i inače neguje pozorište „Slavija“.
Drugo festivalsko veče donelo je prijatan susret sa brazilskim Porte Kaza teatrom iz Sao Paola. Četvoro veoma mladih glumaca – jedan mladić i tri devojke – prikazali su delo grupe autora „Alembrar“. U ovom delu dramski se problematizuju sećanja na prošlost sa željom očuvanja i obnavljanja tradicije, što je neophodno za očuvanje identiteta nacije i društva. Umetnici ističu da su ovim komadom želeli da osveže sećanje na vlastite korene. Oni u tome i uspevaju, oslanjajući se ne samo na dramsku reč, već i na tradicionalnu instrumentalnu muziku, pesme i igre. Različita dešavanja iz prošlosti o kojima se govori u kazivanjima pripovedača, u ovoj predstavi scenski se sa prirodnom spontanošću oživljavaju u vidu privlačnih i efektnih slika koje ovi mladi glumci izvode u režiji Rebeke Brajia i u jednostavnom dekoru Konstance Romero. Čitavo izvođenje navelo nas je na pomisao da su slično mogle izgledati i predstave našeg negdašnjeg školskog pozorišta negovanog još od 18. i tokom 19. veka, mada je u igri ove simpatične trupe bilo donekle sličnosti i sa predstavama putujućih glumaca komedije del arte, pa čak i nečeg od izraza svojstvenog Brehtovom epskom pozorištu.
Dok je Beograd te večeri bio opsednut snežnom vejavicom, posetioce Slavija-festa razveselili su i oraspoložili mladi brazilski glumci oživljavajući prizore iz seoskog života u naseljima kraj obala mora ili na obodima planina, koja su izložena snažnim vetrovima, kišama ili poplavama. Bilo je to jedno lepo festivalsko veče, koje je učinilo da nam brazilsko podneblje bude bliže i razumljivije.

NUŠIĆ NA NAČIN – BEKETA
Naredne večeri nastupilo je i pozorište „Slavija“, koje je izvelo predstavu prema motivima šale u jednom činu „Kirija“ Branislava Nušića, u režiji Radoslava Zlatana Dorića, koji je dopunio tekst uvodnim prizorom i pojedinim songovima i kupletima. Nušićeva jednočinka „Kirija“ briljantno napisana, smešna je i tužna u isti mah: sučeljavanjem fantastike i surove realnosti veliki komediograf u ovom delu ocrtava sav apsurd egzistencije malog činovnika, koga i u prividnom pokušaju bežanja od sumorne životne stvarnosti onemogućuju. U osnovi ovog dela je scenska slika dostojna pisaca antidramskog smera, slika izvedena u maniru pisaca poput Beketa i Joneska. Odlučivši se da delo u izvesnom smislu postavi brehtovski, ali i sa zabavnim elementima koji pripadaju pozorištu mjuzikla, Dorić se udaljava od Nušićevog prikaza apsurda, mada ga, istini za volju, dovodi u vezu sa našim vremenom, naročito kad pridodaje neke pojedinosti raspleta prema kojima će se najstarija kćerka ubogoga činovnika uputiti stazama najstarijega zanata na svetu, dok će se stariji sin svrstati u redove obezbeđenja, odnosno telohranitelja nekog od novopečenih bogataša. Naravno, u postmodernoj eri mogućno je i tako, ali mi bismo više voleli da smo gledali izvorni Nušićev tekst.
Glumački ansambl predano je i sa vidnim angažmanom izvodio Nušićevu „Kiriju“ u Dorićevoj postavci. U tome je prednjačio Vladan Gajović u ulozi Oca, koji je već u uvodnom prizoru ispoljio fin smisao za karakterna senčenja, da bi sa velikom maštovitošću, predvodeći scenu putovanja, majstorski gradio igru. Ljuljana Blagojević, kao Majka, umela je da izrazi potresne emocije prilikom suočavanja sa neveselom situacijom kada joj suprug, otplativši dugove, donosi samo dva dinara preostala od mesečne plate, ali i da pri tom sačuva izraze izvesnoga optimizma.
Posle izvođenja „Kirije“, već četvrte festivalske večeri tematski se nadovezala predstava komada Eduarda de Filipa „Cilindar“, koju je izvelo Državno akademsko pozorište iz Omska, u režiji i scenografiji Evgenija Marčelija. U iznajmljenom stanu živi mlad bračni par – Rodolfo i Rita. Oni nemaju sredstava da plate pozamašnu sumu za zaostalu višemesečnu zakupninu i odlučuju da se prevarom nekako domognu novca. Zato mlada i lepa Rita sa balkona, kao iz nekog bordela, nametljivo nudi ljubavna uživanja i kada treba da dođe do realizacije unapred plaćenoga ljubavnog čina prepreka će biti njen muž koji ležeći nepokretno sa svećom izigrava mrtvaca… Posle jedne neuspele „posete“ pojaviće se stariji udovac, koji će, pošto je platio izuzetno visoku sumu, pristati da legne u krevet kraj mrtvaca. Tu će i zaspati, da bi se probudio, pošto su kazaljke na satu vratili za nekoliko časova unazad, u uverenju da je imao fantastičan seks sa lepom Ritom, koja mu se veoma dopala i kojoj će zakazati ponovni ljubavni sastanak! Ovo delo pisao je, po svoj prilici, proslavljeni italijanski dramatičar, glumac i reditelj Eduardo de Filipo u poodmaklim godinama za sebe kao interpretatora uloge udovca.
Mada smo više voleli da vidimo kako članovi ovog uglednog teatra iz Omska izvode neko rusko klasično ili savremeno dramsko delo, ne možemo reći da nas njihova predstava vodviljske komedije De Filipa nije zabavila. Tome je doprinela ujednačena, mada ne uvek i dovoljno lepršava, gluma čitavog ansambla.

MULTIMEDIJALNI ŠOPALOVIĆI

Dobro je što je selekcija ovogodišnjeg „Slavija-festa“ obuhvatila i predstavu Kraljevačkog pozorišta, koje je nastupilo sa dramom „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića u režiji Nebojše Dugalića, koji se pojavio i kao tumač uloge Dropca. U ovoj odličnoj drami, koju su za ovu priliku adaptirali Ljiljana Zrnzević i Nebojša Dugalić, prikazuju se, kao što je poznato, u vidu čudesnog prepleta života i pozorišta, peripetije putujuće trupe „Šopalović“, koja pokušava da u Užicu jedne od okupacijskih sumornih godina prikaže Šilerovu tragediju „Razbojnici“, prilagođavajući, što će reći skraćujući tekst srazmerno mogućnostima nejakog glumačkoga ansambla. Reditelj Nebojša Dugalić u svom pristupu i postupku koristi i multimedijalna sredstva, zapravo filmske i video inserte koji prikazuju u određenim sekvencama život građana i teror nad njima za vreme okupacije. Sprovodeći u predstavi i jedinstvo mesta događanja radnje, koristi prozirni zastor, koji inače služi i za filmske projekcije. To je učinio i za scenu susreta Jelene i Dropca, u predstavi lociranu u dvorištu kuće u kojoj glumci stanuju, što je umanjilo neposrednost ovog poetičnoga prizora.
Dramsko-lutkarsko pozorište iz Vraca (Bugarska) prikazalo je predstavu „Sanjao sam bekstvo“ prema drami „Bekstvo“ Mihaila Bulgakova. Reč je o adaptaciji te drame, koju su obavili Veselina Đuleva i Nikolaj Poljakov  svodeći na izrazito kamerni okvir veliku epsku dramsku projekciju revolucionarnih i postrevolucionarnih zbivanja posle Oktobra 1917. godine u Rusiji, ali i na emigrantskim putovanjima ruskih izbeglica po svetu. Oni su u tome i uspeli, fokusirajući nekolike ljudske sudbine, koje su se gubile već u pokušaju bežanja iz Rusije. Ovu kamernu dramu režirao je Nikolaj Poljakov uspevši da je prezentuje skoro koncertno, oživljavajući ambijent događanja radnje tek sa pojedinim detaljima. Sve je u toj predstavi počivalo na sjajnoj glumi svih izvođača. Atmosfera straha i neizvesnosti, očaja i beznađa bila je ubedljivo prikazana: glumci su sugestivno ovaploćivali veliku ljudsku muku i bedu, uspevši da svoj izraz liše svake patetike i da izraze uverenje da im je užas života sudbinski predodređen i neminovan.
Program ovog osmodnevnog pozorišnog festivala protiče krećući se uzlaznom linijom, tako da se završnica manifestacije – predstave „Sve u svoje vreme“ Dejvida Ivsa Nemačkog državnog pozorišta iz Temišvara i „Mesec dana na selu“ Ivna Sergejeviča Turgenjeva Pozorišta „Astorka korzo ’90“ iz Bratislave očekuje sa velikim interesovanjem.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.