MILORAD VUČELIĆ Maskenbal

Zla sudbina Srbije, čini se, je da lošu vlast smenjuje još gora. A najgori, izvesno je, tek dolaze. Jedan od osnovnih razloga za takve političke ishode i dešavanja jeste nepostojanje kritičke javnosti u Srbiji. Ako se u maloj meri negde i začne i uobliči, njen glas ne nailazi ni na kakvu podršku, a još manje na uvažavanje u donošenju bitnih političkih odluka. Deluje paradoksalno da u Srbiji postoji tušta i tma dnevnih novina, nedeljnika, televizijskih stanica i novinara, a da u njima nema kritičke javnosti. Naprotiv, mediji prevashodno seju smutnju, zabune, afere, prikrivanja i pometnje. Medijima u Srbiji to je prvenstveno zadatak. Ogromna većina dnevnih novina i nedeljnika nalazi se u stranim rukama, ili su dominantno finansirani iz inostranstva. Bar dva časopisa svojina su aktuelnog potpredsednika vlade Srbije. Retki preostali štampani mediji, otvoreno i prikriveno, partijska su vlasništva, ili vlasništva tajkuna i političara, koja su se idealno stekli u jednoj ličnosti. Jedini preostali moćni dnevni list sa velikim udelom državnog vlasništva, u iščekivanju je da ga preuzme strani vlasnik.
Neko će reći: Pa šta ako je tako, zar mi nismo za otvorenost prema svetu, za strana ulaganja, zar u svim tim novinama ne rade profesionalci koje obavezuju čvrsta pravila objektivnosti, važeća svuda u svetu; pa, od njih možemo da nešto važno naučimo. Umesto odgovora, dovoljno je samo podsetiti kako je izgledala ta profesionalna objektivnost najmoćnijih i „najuglednijih“ medija u svetu na primeru Srbije u poslednjoj četvrtini veka. Kada bi zaključili to je bila opaka propaganda, a ne objektivno informisanje, bili bi suviše blgi. Takođe, bilo bi potrebno i da se podsetimo, primera radi, koliko je Mardokova informativno-propagandna mašinerija uticala na razne promene režima širom sveta, počevši od Velike Britanije. Taj primer govori nam da gazde, u želji da ostvare svoje interese, nemilosrdno funkcionalizuju medije koji im pripadaju. U Srbiji se to krajnje nesofisticirano kaže: „veži vola gde ti gazda kaže“.
Upravo takve zadatke današnje gazde, strane i domaće, postavljaju pred medije u Srbiji. Nastavljaju da sprovode ranije započeti posao. Nije njima cilj da razviju biznis, i učine profitabilnim kupljene ili pruzete, nekada ugledne listove i nedeljnike, već da ih srozaju, umanje im uticaj, a možda i zatru. Ma koliko to na prvi pogled delovalo protivrečno, to im je zadatak, jer za takvo delovanje imaju veliki materijalni interes, daleko veći od profita koji bi, eventualno, ostvarili razvijajući medije čiji su postali vlasnici.
Uz sve to, trenutno se vrši potpuna tabloidizacija medija ili, tačnije rečeno, tabliodno falsifikovanje stvranosti.
Za dva dominantna distributivna sistema zadužena za prodaju štampe već je sve rečeno – stanje u njima takođe doprinosi opštem neredu na medijskoj sceni Srbije. U ditribuciji je velika pometnja više nego vidljiva, dobrim delom i zahvaljujući vlastima.
Što se televizija sa nacionalnim frekvencijama tiče, ni tu situacija nije nimalo bolja. Polovina njih je u stranim rukama, i ima iste zadatke kao i štampa. Tri televizije, koje predstavljaju javne servise, nalaze se u rukama vlasti na republičkom i pokrajinskom nivou, odnosno na nivou grada Beograda. Osim toga, ova poslednja je to  protivzakonito. Baš kao što su protivzakonite i crne liste tema i ličnosti koje se ne mogu ni čuti ni videti u propagandnim centrima vlastodržaca i njihovih stranih pokrovitelja.
Može li se na osnovu prethodno opisanog stanja osnovano očekivati, kao što to javno traži predsednik Boris Tadić, nekakva odgovornost ili partnerstvo medija u razvoju srpskog društva i državnih interesa Srbije? Teško. Odnosno, kako bi to rekao Šojić, „neće da može“.
Na našim televizijama sa nacionalnim frekvencijama radikalno je smanjen, a negde i potpuno ukinut broj debatnih emisija, polemika, političkih i društvenih rasprava, čak i duela među kulturnom javnošću. Rijaliti šou programi potpuno su izbacili tok šou emisije. Retki su, veoma retki izuzeci. U nekim surogatima takve emisije praktikuju se, ali sa stalno istim gostima i ulizičkim pitanjima novinara i voditelja. Crnim listama unapred su isključeni svi mogući remetilački faktori, odnosno faktori iznenađenja. Javne debate o velikim i osnovnim pitanjima Srbije i njenog naroda – nema. Centralne informativne emisije uređuju se tako da Srbija bude predstavljena kao najsrećnija i najuspešnija zemlja na svetu. Princip uređivanja svake večeri je isti. Polazi se od toga da onog ko sutra izvesno umire ne treba opterećivati ničim zabrinjavajućim. Zato u centralnim dnevnicima i vestima izgleda kao da u Srbiji nema nikakvih problema. Sve je idilično i uspešno. Neka sutrašnji pokojnik u susretu sa stvarnošću mirno ispusti dušu. I tako se na osnovu istih tih principa uređuju vesti svako bogovetno veče. Srbija se tako iz dana u dan oseća kao sasvim izvesni pokojnik, koga iz uviđavnosti neće da uzmemiravaju problemima. Sve do poslednjeg umirućeg Srbina, zagledanog u televizijski ekran.
Skupština Srbije posle novog poslovnika takođe nije više središte velikih rasprava. Ona je mašinerija za promivisanje vladinih odluka u zakonsku formu. I ništa drugo. Predsedavajući skupštine više podsećaju na stroge čuvare nekog zatvora, ili bar surove vaspitače „sivog doma“, nego na spikere demokratskog parlamenta. (Kakva su, a posebno iz ove perspektive, demokratska gospoda bili predsednici Skupštine Srbije u vreme Slobodana Miloševića!). Tu politička debata nije moguća. Na dnevni red ne stavlja se nijedna velika državna i nacionalna tema. Tu je sve podjednako (ne)važno. Niko u Skupštini Srbije i ne pokušava da posle burne rasparave donese neki veliki sporazum, ili nacionalni konsenzus o najbitnijim temama.
Odsustvo kritičke javnosti i ralevantne javne debate stvara situaciju u kojoj se na političkoj sceni Srbije ne zna, niti se može saznati, šta ko zastupa, ako išta uopšte i zastupa. Najveći deo stranaka uopšte nema nikakav politički program, i po tome su sve više nego iste. Razlika je samo u tome ko to veštije ili perfidnije prikriva. U količini laganja, prilikama za laganje i pretvaranja, krije se jedina razlika. Ne zna se uopšte ko je ko i za šta je ko. Više je nego nejasno po čemu se, recimo, opozicija razlikuje, i da li se uopšte po bilo čemu razlikuje od vlasti. Ko je tu kome uopšte opozicija, i u vezi sa čim. Niko da se principijelno i javno istera na čistac.
Sve u Srbiji deluje kao nekakav loš maskenbal, sa ponekim malim skandalom. Da sve ostane tako, žele iz sve snage gotovo svi politički lideri. I urednici, i gazde, i političari u Srbiji životno su zainteresovani da postojeće stanje u medijima i političkom životu ostane upravo ovakvo. Pa, ko šta u tom mutljagu i stalnom ulagivanju i služenju stranim protivničkim gazdama, uhvati; ko koga u toj smutnji prevari i napravi bolji rejting.
Zato je i moguće da na vlast ovako pod maskama dođu još gori od ovih današnjih. Ali ni to nije najstaršnije, jer posle njih dolaze najgori. Tek tada će te najgore, onako listom i odreda, podržavati svi opisani mediji. Oni njih čekaju, za njih se oni spremaju.
Čeka li Srbija, i čeka li Srbiju, nešto drugo?