(Ne)poštena vlast

I ja sam zabrinut zbog toga što ni vladajuće, ali ni opozicione stranke nemaju jasne ekonomske programe, a samim tim ni „trasu puta“ za izlazak iz krize, koja, u različitim oblicima, u Srbiji traje već tridesetak godina. U svojim programima, vladajuće i opozicione stranke se takmiče u ponavljanju mantri o mapi puta u Evropsku uniju, o povećanju stope zaposlenosti, o višem životnom standardu, ili o pravednijoj raspodeli… Lepe želje u programima gotovo nikad nisu ilustrovane prikazom načina na koji se one mogu i ostvariti. Nekad je skoro smešno koliko je stvarnost daleko od obećanja i postavljenih ciljeva, ali je možda još smešnije kada analize pokažu da su ekonomski programi suprotstavljenih stranaka isti u svojim osnovama, a da je jedina razlika u tome što ministri, direktori javnih preduzeća, agencija, komisija, saveta, servisa itd. treba da budu iz „ovih“, a ne iz „onih“ stranaka.

U Srbiji, svaka politička partija (koja drži do sebe) vuče za sobom gomilu podobnih biznismena, menadžera, sudija, tužilaca, novinara-urednika, analitičara, zaštićenih svedoka, kriminalaca, režisera, pisaca, glumaca i drugih, uveravajući javno mnjenje (i birače) koliko je njihov tim pošteniji u odnosu na političke protivnike. Tako je, demokratskim procedurama, poštena vlast uvek smenjivala nepoštenu, a ipak je neprekidno jačao intenzitet državnog lopovluka, bahatosti i korupcije.

PROGRAM OPORAVKA

Narod polako gubi nadu da vlast može biti poštena, a neki su počeli da se pitaju da li bi jedna istinski poštena i stručna vlast mogla da dobije poverenje i podršku biračkog tela? Evo zašto.

Nepodnošljivi teret dugova (javnih i privatnih), kao i pritisci evroatlantskih saveznika u cilju preuzimanja srpskog tržišta, srpske teritorije i privrednih resursa, uz neprekidne pretnje ekonomskom izolacijom i blokadom, objektivno nameću Srbiji program razduživanja i oporavka u kojem bi dominiralo opšte smanjivanje potrošnje (bar za petinu) i snaženje radne i tehnološke discipline, naročito u sferi proizvodnje i izvoza. Pošto azijske privrede, niskim nadnicama svojih radnika, postavljaju teške prepreke za ostale konkurente, rast zaposlenosti, proizvodnje i izvoza ne bi mogao da bude brz, a plate bi u Srbiji morale da stagniraju, ili bi čak padale, iako su i sada relativno niske.

Ako vam neko kaže da je štednja, uz marljiv (ne i sjajno plaćen) rad najbolji i najkraći put ekonomskog oporavka zemlje, znajte da je u pravu, ali se zapitajte da li bi, na takvom ekonomskom programu, ijedna partija mogla da dobije većinski broj glasova na izborima? Odmah će vam biti jasno zašto su ekonomski programi stranaka raspevani spiskovi lepih želja i bućoglavih obećanja, a ne ozbiljne analize i prognoze, uz jasne programe mukotrpnih aktivnosti celog društva.

Zapitajte se i sami da li biste podržali vlast koja planira smanjivanje potrošnje, mučno razduživanje zemlje, stagnaciju plata, obuzdavanje uvoza? Da li biste glasali za one koji vam obećavaju da će odustati od „usrećiteljskih“ programa: NIP-a, industrijske politike subvencija i državnih stimulacija? I zaklinju se da će vlast najviše (i možda jedino) brinuti o sigurnosti svojine, ugovora i o poštovanju prostornog reda. Ako ste na ova pitanja odgovorili potvrdno – svaka čast!

Ako niste, zreli ste da strpljivo čekate EU-princa na belom EU-konju, koji će vas odvesti u Dembeliju. I da slušate o EU-pristupnim fondovima, koji su, sigurno su vam već odali tu tajnu, najvećim delom namenjeni evroatlantskim aktivistima, koji im se naročito raduju! Koliko li će tu samo biti novih projekata, vork-šopova, raund-tejblova, pi-ar manifestacija i eič-ar intervjua za ocenu podobnosti kandidata za masne apanaže u zemlji i inostranstvu?! A sve uz pomoć EA-eksperata, koji će, s pravom, za svoje usluge uzeti bar četiri petine ukupno dobijenih sredstava.

DVE VIZIJE

Ključno je pitanje da li vlast u Srbiji ima snage da stvori ambijent slobodne konkurencije, vladavine prava i prostornog reda. U takvom ambijentu, političari (i država), ne mogu neposredno da utiču na privredne odluke i da imaju svoje favorite. Maksimalno otvorena srpska ekonomija bi se, preko povećanja izvoza, integrisala u međunarodne privredne tokove – i u Evropsku uniju. Ovaj scenario zahteva hrabrost da se država, privreda i stanovništvo suoče sa fundamentalnim ekonomskim zakonima ravnoteže proizvodnje i potrošnje, kao i uvoza i izvoza.

Drugi scenario je komotniji za vlast, ali zahteva od nje hrabrost da sopstveni narod suoči sa brojnim poniženjima na svetskoj pozornici. Otpada potreba za jačanjem pravnog poretka i prostornog reda, a moćni politički lideri ostali bi glavni arbitri u svim privrednim pitanjima. Nastavilo bi se sa politikom zaduživanja, prodaje resursa i prekomerne potrošnje (dok može). Srbija bi ostala siromašna zemlja kockarnica, veselih splavova, kriminala, korupcije, droge i prostitucije, sa nekoliko hiljada bogatih biznismena o čijim se poslovima ništa ne sme progovoriti. Biznis bi ostao osnovna privredna grana, ma šta to značilo. I uz odlučujuću pomoć države, sve bi funkcionisalo fenomenalno. Samo ako izaberete poštenu vlast.