БРАНА ЦРНЧЕВИЋ

Милорад Вучелић: Брана и „Печат“

Три године постојања „Печата“ чврсто су повезане са Браном Црнчевићем. Пре два месеца објављен, његов уводник „Писмо Милораду Вучелићу или Јади српског екуменизма“ спада у ред, у великој конкуренцији, најблиставијих и најдубље промишљених Браниних текстова, и то не само текстова које је он написао, већ и оних који су се у српској јавности последњих година уопште појавили. На неки начин то је био тестаментарни текст, мени посебно дирљив и потресан по недвосмислено израженој пријатељској емоцији, а настао из велике посвећености српским бригама и питањима.

Када је до мене стигла вест о Браниној тешкој болести, он ми је на питање, које сам му поставио о лечењу, једноставно одговорио: „Када сам знао да живим, знаћу ваљда и да умрем.“ Љутнуо сам се на Брану сматрајући да се досеткама не може одговарати на судбинска питања живота и смрти, али није вредело. Баш тако како ми је рекао надмоћно је одживео остатак живота.

Претпоследњи пут када ми се јавио био је веома забринут због тога што га је неко погрешно обавестио да му се потпис на Петицији за одбрану Војислава Коштунице од режимског монтираног политичког процеса, објављеној у „Печату“, није појавио. Није никако, при самом крају  живота, хтео да одустане од јавних одговорности и ангажмана. Разуверио сам га и смирио читајући му имена међу којима је на самом врху било и његово. Стигао је да неколико дана пред смрт потпише и Петицију о ослобађању Божидара Вучуревића.

Остао сам замишљен над његовим одговором о знању да се живи и да се мре, о доследности у животу којом се тако шта мора покрити и доказати, те  о могућем себичлуку којим се чак и на тако скуп начин покушава нахранити стваралачка сујета. Замишљен над потребом да се накнадно постигне заокруженост и кохеренција свог живота, призвао сам из сећања, као доказ Бранине доследности у животним препорукама и себи и пријатељима, песму којом ме је почаствовао на мој шездесети рођендан, а коју објављујемо као прилог овом уводнику.

И тако данас, на дан Црнчевићеве сахране, док палим цигару („Запали једну… попуши живот“), знајући за Бранину пушачку страст, не превиђам да Бранина цигарета није била обичан предмет него мала ватра. У томе како је Брана, природно као неки племенити јунак, пушио „осећао се један Прометејев комплекс смелости – отимања и кроћења ватре“. Пушење је, иначе, код њега била „метафора унутрашње ватре коју човек обуздава у себи“.

Биће ми немогуће описивати важне јавне, историјске и политичке догађаје у којима сам учествовао, а да у њима Брана не буде, према заслузи, један од најважнијих  јунака.

(одломак из уводника књиге)