Да ли локомотива Европе постаје „Те-Же-Ве“?

СУДБИНА ФРАНЦУСКО-НЕМАЧКЕ ОСОВИНЕ

У тренуцима док се наставља постизборна комбинаторика у Немачкој, након чини се најнеизвеснијих избора у последњих двадесетак година, отвара се и питање будућности најважнијих билатералних односа на Старом континенту, односа између Немачке и Француске. Читава једна епоха завршава се одласком Mutti у политичку пензију. Сада се налазимо на прагу реконфигурације односа и почетка тихе борбе за политичку превласт у Европи

Немачко-француско ривалство прешло је дуг пут од крвавих сукоба и међусобног отимања територије, до интересне симбиозе, институционализоване у оквиру евроатлантских наднационалних структура попут ЕУ и НАТО-а. Управо у оквиру ових организација, насталих као геополитичка тековина Другог светског рата, Немачка и Француска успеле су да изграде стратешко партнерство које је дириговало политичким процесима на тлу Европе. У тој симбиози обе стране покушавале су да се наметну као важније, а успех је најчешће зависио од личности које су их предводиле. И док се у ери Шарла де Гола мало ко сећа ко је био на позицији немачког канцелара (осим првог послератног канцелара Конрада Аденауера, чија се владавина четири године преклапа с Де Головом), 21. век је тас утицаја пребацио на другу страну кантара, па тако можемо говорити о ери Ангеле Меркел, која је дочекала и испратила Саркозија и Оланда, завршавајући своју канцеларску каријеру за време мандата Емануела Макрона. Еру која је трајала 16 година обележило је додатно учвршћивање политичких веза између две кључне политичке, безбедносне и економске силе у Европи.
Подизање односа Француске и Немачке на највиши ниво хвата залет у време када су на власти били Франсоа Митеран и Хелмут Кол (чувена је фотографија с обележавања 70. годишњице почетка Првог светског рата 22. септембра 1984. на којој се држе за руку), али је настављено и интензивирано и за време Ангеле Меркел. Француска је постала најзначајнији спољнополитички партнер Немачке. Не постоји ниједна друга држава с којом је Немачка одржавала тако блиске институционализоване односе као с Француском, и то на свим политичким нивоима и у свим областима. Комесари за француско-немачку сарадњу представљају само један од институционалних мостова између ове две земље, заједно с комесарима за културне послове који делују у оквиру Споразума о француско-немачкој сарадњи. Поред тога, и парламенти ове две земље блиско сарађују. Од марта 2019. године заједнички парламент, у чији састав улази по 50 представника немачког Бундестага и француске Националне скупштине, одржавао је заседања два пута годишње. Када је реч о прекограничним иницијативама, оне се реализују у оквиру француско-немачког прекограничног комитета за сарадњу.
На економском плану, Немачка и Француска нарочито сарађују у области ваздухопловне индустрије, у којој AIRBUS представља симбол успешне индустријске кооперације ове две земље, као и значајну спону између њихових индустријских капацитета. Индустријску сарадњу прати и културолошко повезивање, па се тако културна размена врши у оквиру француско-немачке канцеларије за младе основане још 1963. године и у оквиру француско-немачког универзитета и француско-немачког института у Лудвисбургу. Додатно, на медијском пољу, Немачка и Француска сарађују и кроз заједнички ТВ канал АРТЕ. Један од кључних сегмената нових француско-немачких односа чини и сарадња у области безбедности која се реализује, поред партнерства у оквиру НАТО-а, и кроз иницијативу PESCO – „Стална структурна сарадња“ и заједнички пројекат Француске, Немачке и Шпаније под називом FCAS – „Борбени ваздухопловни систем будућности“.
Све горе побројано јесу тековине Јелисејског споразума из 1963. године, закљученог између Де Гола и Конрада Аденауера, споразума који је требало да послужи као темељ стварања институционалних контура једне нове, уједињене Европе и једног чврстог партнерства између Париза и Берлина. Ипак, у изградњи тог чврстог партнерства неретко су се појављивале и пукотине.

[restrict]

ДВЕ СТРАНЕ ИСТЕ МЕДАЉЕ Ове пукотине настајале су пре свега као последица различитих економских и геополитичких светоназора и различитих матрица које управљају спољнополитичким правцима Француске и Немачке. Почевши од различитог схватања у вези са задуживањем на нивоу ЕУ, па све до различитог поимања безбедносне архитектуре Уније, што се најпре огледало у дефинисању спољашњег карактера ЕУ и у опредељивању за самосталност и „аутономију“ ЕУ у односу на традиционалног европског тутора – САД. Када је прошле године дошло до вербалног сукобљавања између немачке министарке одбране Анегрет Крамп Каренбауер и Емануела Макрона, постало је јасно да Француска и Немачка имају различит приступ у односу на будућност ЕУ и њену позицију у међународној арени. Том приликом министарка је изјавила како је „европска стратешка аутономија – илузија“, што је схваћено као директан напад на Макрона, идејног творца концепта европске аутономије. Каренбауерова је појаснила да „илузорна идеја о европској стратешкој аутономији мора нестати, с обзиром на то да Европа не може да замени Америку као гаранта безбедности“. По њеном мишљењу, идеја о европској аутономији може отићи предалеко уколико буде служила као храна илузијама да ЕУ може осигурати безбедност, стабилност и просперитет без НАТО-а и САД.
Макрон је овакво становиште назвао „историјским неспоразумом“, јер идеја европске аутономије не подразумева стратешки отклон од НАТО-а и САД. Тачно је да Француска као нуклеарна сила не зависи у потпуности од нуклеарног кишобрана САД и НАТО-а, али је Макрон увек истицао како је европска безбедност комплементарна с безбедносним оквиром који нуди НАТО. Наивно је говорити како европска аутономија циља да замени САД или НАТО. Макрон има у виду припремање ЕУ на ситуацију у којој НАТО не може да реагује, а САД не желе да помогну. С друге стране, сукобљавање Немачке и Француске у вези с утицајем САД не говори о њиховој идејној супротстављености, будући да и једна и друга страна имају исто схватање у погледу онога што треба учинити, а то је ојачати европску одбрану. И док Француска сматра да се треба припремити за дан када САД више неће бити у могућности да заштите своје трансатлантске савезнике, Немачка жели да ојача европски стуб НАТО-а како би убедила САД у нужност њеног војног присуства у Европи. У сваком случају, и Француска и Немачка су сагласне да на пољу европске безбедности треба учинити више.
Када су Јоакима Битерлиха, саветника за безбедност некадашњег немачког канцелара Хелмута Кола, упитали да прокоментарише актуелне француско-немачке односе, нарочито у контексту „подморничког скандала“ насталог након формирања АУКУС иницијативе, он је рекао да подржава идеју европске стратешке аутономије: „Французи морају да убеде Немце да их прате. Данас су у немачком парламенту само демохришћани за такву опцију, остали су далеко од тога.“

VOX POPULI, VOX DEI У том контексту биће врло значајно како ће изгледати немачка влада у времену које долази. Након немачких избора питање канцеларског места може остати отворено неколико месеци, што представља сасвим изгледан сценарио, имајући у виду уједначеност политичког тржишта насталог након парламентарних избора. У том inter regnum-у и ишчекивању наследника Ангеле Меркел, ЕУ ће моћи да се ослони на само једну личност и диригента политичких процеса. То ће бити француски председник Емануел Макрон, чија ће земља у првој половини 2022. године преузети председавање Савету ЕУ и тако номинално стати на чело Уније. Макрон, који је у последње време већ исказивао незадовољство тромошћу немачког политичког система изјавама попут: „Немачка је у политичкој парализи, немоћна да доноси битне одлуке и тако ће највероватније остати до избора у септембру 2021“, покушаће да искористи сасвим извесну политичку кризу у Немачкој и наметне се као неприкосновени европски лидер. Такав наступ би могао да послужи како у сврху позиционирања Француске као нове „локомотиве Европе“, тако и у сврху Макронове нове кандидатуре за председника 2022. године.
Изградња слике Француске као најзначајније земље ЕУ ићи ће врло тешко, с обзиром на утемељену свест европских народа о немачкој економској, политичкој и културолошкој доминацији у Европи. Од објављивања првог издања „Коалишн експлорера“, својеврсног лакмус папира за препознавање политичких тенденција у ЕУ, ставови европских народа остали су углавном исти – Немачка је центар гравитације ЕУ и њена најутицајнија земља. Када је 2016. године рађено истраживање о томе, невероватних 97 одсто испитаника имало је такво мишљење. Немачка је сматрана за чвориште свих економских, образовних културолошких веза које се протежу широм ЕУ. Да је било такмичења у лепоти за изградњу ЕУ, Немачка би била победник. Оваква схватања у складу су с идејама које немачки креатори политике често истичу. Они Берлин виде као поштеног посредника који арбитрира између супротстављених интереса чланица ЕУ, а не као хегемона који доноси правила и намеће их другима.
С друге стране од када је Макрон постао француски председник, био је гласноговорник јединствене европске политике и спровођења неопходних реформи у том правцу. Он се кандидовао на европској платформи, његове присталице су у току кампање махале заставама ЕУ, а своју изборну победу прославио је уз „Оду радости“. Ипак, подаци показују интересантну слику. Европљани јасно виде Француску под Макроном као моћну земљу, чак 93 одсто испитаника сматра да је та земља једна од најутицајнијих држава у ЕУ, али по свим другим параметрима, Француска се налази на другом месту, одмах иза Немачке. Тај статус „другог“ је заоставштина с којом ће Макрон желети да се избори и упркос којој ће покушати да Француску позиционира као нову „локомотиву Европе“.
Исход нове ере француско-немачког ривалства зависиће и од Макрона, и од немачке реконфигурације политичке сцене након последњих парламентарних избора. У том ривалству тражиће се одговор на питање могу ли Француска и Немачка наставити блиску сарадњу започету Јелисејским споразумом или ће Европа постати сведок настајања центрифугалних сила са центрима у Паризу и Берлину, чији ће магнетизам располутити Стари континент.

[/restrict]