Александар Живковић – Како „Грибоједови“ разарају српски културни идентитет

Постоји код Булгакова у роману ’Мајстор и Маргарита’ један занимљив део који говори о удружењу писаца ’Грибоједов’, где није битно шта сте написали и да ли сте уопште нешто написали већ је битно да сте се својом подобношћу изборили за чланство. Нажалост, дубоко сам убеђен да у УКС има много ’Грибоједових’

Фотографија Огњен Павловић

Aлександар Живковић (1971) једини је Крагујевчанин чији су романи два пута номиновани за НИН-ову награду и једном за Награду „Меша Селимовић“. Овај писац четири изузетна историјска романа – „Небо боје крви“, „Последњи поздрав из Теодосије“, „Обретеније Новаково“ и „Досије Папалукас“ – ни из два покушаја није прошао „решето“ у Удружењу књижевника Србије (УКС), нити је икада добио одговор који би га уверио да његова дела темом и квалитетом не могу да га сврстају међу „достојне“ овога еснафа. „Постоји код Булгакова у роману ’Мајстор и Маргарита’ један занимљив део који говори о удружењу писаца ’Грибоједов’, где није битно шта сте написали и да ли сте уопште нешто написали већ је битно да сте се својом подобношћу изборили за чланство. Нажалост, дубоко сам убеђен да у УКС има много ’Грибоједових’, а мени ту није место“, каже за „Печат“ Живковић.
Међутим, још је загонетније – због чега Градска библиотека у Крагујевцу, па чак ни Одељење за обавезне примерке, нема ни једну једину Живковићеву књигу? Кад је покушао да сазна од директора библиотеке зашто је тако, наш саговорник је добио одговор да његове књиге нису довољно квалитетне да би биле чуване!?
Ова невероватна прича била је повод за разговор с писцем чија дела одушевљавају Србе „диљем Васељене“, и кога невидљива моћ разних „Грибоједових“ није деморалисала ни демотивисала него га, напротив, додатно инспирисала да се још преданије лати „трске хитрога писара“.

Као писац у пуној животној и интелектуалној снази, ви, очигледно, нисте „уподобљени“ времену које живимо. Откуд толики интерес за историјске теме и њихове друштвене и политичке аспекте на наше животе?
Наш народ је своју велику мудрост преточио у сажете и поучне пословице попут оне чувене „Да зна младост, да може старост!“. Био сам релативно млад када сам почео да се бавим писањем прозе, јер сам још као дечак, пошто сам прочитао „Књигу о Милутину“ Данка Поповића, пожелео да и сам напишем „књигу о свим Милутинима Србије“. Наравно, прошло је доста времена отад до „окидача“ који ме је упозорио да је мој, српски народ полако али сигурно „прикован“ на стуб срама о свим најважнијим питањима стварнога живота. Резултат је био мој првенац – „Небо боје крви“ у којем се бавим страхотама грађанског рата од 1941. до 1945. године и свим оним недаћама које је са собом донело „ослобођење“. Књига је од многих оцењена као најпоштеније написан роман на ову, за нас, веома болну тему. Радећи на овом роману у потпуности сам постао свестан да ћу бити нападан од једних или других, односно од свих оних који не схватају да истина није оно што би они желели да се догодило већ да је истина оно што се заиста догодило.
Читајући ваше романе, разумела сам да историју доживљавате најпре преко судбине и усуда Срба. Да ли је због тога поглед у прошлост ваш стални избор и да ли је историјски усуд најпресуднији део „српскога кода“?
Искуство ме уверава да народ који заборавља своју прошлост нема будућност, не зато што ће му је неко одузети већ зато што ће је сам себи укинути. Такви народи постају „машице“ у рукама моћника. У својој прошлости морамо да нађемо изворе врлина са којих ћемо напајати млађе генерације, ако желимо да као народ опстанемо на овим просторима. Та изворишта су у нашем народу бројна, али нажалост и загађена, затрпана свакојаким смећем које стварамо читав век. Тај век бих назвао „веком разарања, тоталне аутодеструкције“, веком уништавања свега што се у крви стварало још од времена вожда Карађорђа. „Српски код“ дефинисан је управо нашим „међашима“ који нас сврставају у ред часних и поносних људи, и сва борба да нам се одузме то право, да нам се уништи идентитет и наслеђе, води се баш са циљем да нас поставе на место које нам не припада и аболирају нас од сопствених историјских наслеђа.
У којој мери се ваши романи заснивају на историјској грађи, а у којој на моћи ваше стваралачке, уметничке имагинације?
Многи познаници међу читаоцима захваљивали су ми што сам у роману „Небо боје крви“ описао „судбину њихових најмилијих“, јер су стекли утисак да сам поједине ликове стварао баш према њиховим рођацима. То нам говори да не постоји злочин у Србији који се није десио, већ постоје само они злочини који нису описани. Сва четири романа заснована су на истинитим догађајима, али да бих постигао утисак код читалаца који желим, пуштао сам машти на вољу. Јер да би задржао пажњу читалачке публике, роман поред живе радње мора да има и прегршт „општих“ сцена. Без њих он је сувопаран и тежак. С друге стране, треба имати меру, јер истинска проза треба да буде утемељена првенствено у причи.
У само десет година написали сте чак четири историјска романа, што је реткост, јер савремена књижевна сцена преплављена је, углавном, такозваним „списатељским“ романчићима у чији центар су смештени животићи аутора. Како видите актуелну српску књижевност?
Постоје писци који „избацују“ романе као с траке, по један или два годишње, и њихов квалитет је у складу с тим. Неретко се дешава да после читања таквих романа имате утисак као да вас је неко преварио, украо вам време које сте могли паметније да искористите. Све се то дешава зато што многи желе да оставе траг кроз лично „писаније“, па се некима на срећу, а некима на жалост и оствари жеља да објаве књигу. Мене чини срећним што, кад се осврнем на своја дела, ништа од написаног у њима не бих одузео. Напротив, понешто бих додао, проширио, али ништа избрисао. Што се избора тема тиче, савремени српски писци углавном беже од своје историје, осим у случају да им евентуално бављење прошлошћу повећава шансе за неку књижевну награду. Тога смо били сведоци када је на стогодишњицу Великог рата наступила права поплава дела на ту тему. С друге стране имамо писце који пишу интригантне приче инспирисане нашом прошлошћу, али у похотној жељи за што већим тиражима тим причама додају апстракцију, неморал и непотребну вулгарност, која у великој мери профилише свест младих људи на крајње погубан начин. Такве књиге штампају веома моћне издавачке куће, бучно су промовисане и представљене као капитална дела наше књижевности управо од стране оних који желе да нам промене свест о нашем „српском коду“.
У Удружењу књижевника распитивала сам се због чега нисте добили одговор после два јављања на редовни конкурс за учлањење. Секретар ме је уверавао да ће „покушати да види о чему се ради“, а напослетку није одговарао на телефонске позиве. Мислите ли да је чланство у УКС и после свега питање вредности и части?
За чланство у УКС конкурисао сам пошто је из штампе изашао мој трећи роман „Последњи поздрав из Теодосије“, који је био предложен за НИН-ову награду. Сматрао сам да ће неко погледати књиге које сам послао, те да ће судећи по њиховом карактеру и квалитету одлучити позитивно о моме чланству у Удружењу. Одговор на упућену молбу никада нисам добио, мада се и то може сматрати својеврсним одговором. На интересовање мени блиских људи из света пера, зашто нисам примљен, поручено ми је да идуће године поднесем нову молбу и да ћу тада сигурно постати члан УКС. То ме је уверило да ми тамо није место, јер моје књиге нису „свиње” па да ће се за годину дана угојити и на тај начин добити на вредности.
За НИН-ову награду номиновани сте два пута, што значи да се вашим књижевним стваралаштвом, ипак, неко озбиљан позабавио. Зашто су вас награде заобишле?
Тачно је, два пута сам био номинован за НИН-ову награду и једном за Награду „Меша Селимовић“. Сведоци смо да се сваке године подиже велика прашина око доделе ових признања, а да много тога што иде уз њих поларизује читалачку публику па и саме писце. Од избора жирија, процедура одлучивања, преко номинација до победника ових такмичења, све је мање-више изгубило смисао и сјај онога што су те награде представљале. Овенчане књиге веома брзо падају у заборав, тешко да их се ко и сећа када дође до следећег одлучивања о „најбољем делу“. Обезвређивање наше писане културе је непрестано, јер је то веома озбиљан вид борбе против нашег идентитета. Разградња нашег националног бића је свеопшта, конструктор наше будућности неће препустити ниједан аспект нашег живота нашој слободној вољи. Све мора бити до танчина пројектовано, зато нам се кроз писану реч намећу писци који славе ову декаденцију друштва, а они који се у својим делима залажу за више вредности, за часно живљење, бивају извргнути руглу и скрајнути у неки запећак. Доживео сам и то да ми се по завршеном конкурсу за најбољи књижевни првенац јави члан жирија који ми се извињава због тога што је моја књига у завршном пласману била одмах иза „најбоље“.
У родном Крагујевцу уместо подршке трпите својеврстан отпор, иако у делима нисте стајали ни на чију идеолошку страну, него се трудили да будете што објективнији и доследнији на страни историјске истине. Да ли вас опструишу зналци или дежурне режимлије и полтрони за сва времена и системе?
У свом родном граду више година сам био секретар у Удружењу писаца Крагујевца, борећи се да оживим замрли рад и подмладим чланство. У томе сам у великој мери и успео, јер је немало младих писаца добило прилику да се искаже својим делима. Помагао сам штампање књига многих чланова, радио на њиховом промовисању. У то време настајали су и моји романи, за које сам добијао само речи похвале. Све је то изазвало завист неких људи који се у Граду „питају“ о свему што се тиче културе. Према њима немам никаквог зазора, чак могу рећи да их разумем. Они од свог рада имају само ту „грибоједовску“ функцију и ништа више. На пример, на градском конкурсу за новчана средства за штампање књига од осамнаест књига не прође само моја, при томе једино сам ја конкурисао романом, све остало биле су збирке песама. У огранак УКС Књижевна заједница Крагујевац нисам примљен само због сујете човека којем сам помогао да дође на чело тог удружења… Верујем да кривицу за прогон мог писаног дела не сноси избор тема којима се у својим делима бавим, већ искључиво квалитет књига који они не могу да ми опросте. У градској библиотеци нећете наћи ни једну једину моју књигу. Садашњи директор се свесрдно бори против мојих књига. Ипак, сви они, ма колико се трудили, не могу да пониште мој рад. Потврда о његовом квалитету стиже од читалаца од Аустралије до Америке, јер су моје књиге отпутовале широм света, а својом причом лако проналазе пут до публике.

КУГА МОРАЛА НЕ ПРЕСТАЈЕ

Идеја о роману „Последњи поздрав из Теодосије“, чија се радња одвија у 14. веку у Ђенови, на северу Италије, дошла ми је као Божји благослов јер сам у њему обрадио мноштво тема – од лажних љубави, лажних пријатељстава, јеврејског зеленашења, до суровог прогона овог народа који је и у средњем веку морао да носи жуте траке и живи у гетима каква су постојала у ери Хитлеровог нацизма. Бавио сам се и „латинском преваром“, подлошћу Католичке цркве, судбинама малих и великих људи у време када је куга харала европским континентом. Заправо, роман се највећим делом бави кугом морала, а болест као болест долази у последње две главе као узвишена осуда и прочишћење. Роман је слика и прилика управо данашњег друштва, а занимљиво је да је и те 1348. године куга у Европу дошла преко Италије, као што је то случај и с овом „пандемијом“. За свако своје дело се врло систематично припремам, па је писању „Теодосије“ претходило читање два доктората на тему куге у средњем веку, гледање више серија и филмова о животу у Италији средњег века, читање на десетине разних књига. Чак сам истраживао гравуре које приказују средњовековну Ђенову, положај луке, градских фонтана, капија и тако добио савршену подлогу за моју причу.

Ваше књиге су, заправо, проза за каквом вапимо, што доказује и читаност последњег романа „Досије Папалукас“ који би могао да послужи као сценарио за одличну ТВ серију, на пример. С обзиром на то да живимо у време неисцрпно незамисливим инспирацијама, шта можемо да очекујемо ускоро „из трске хитрог писара“?
Многи читаоци ми се обраћају говорећи да су све време читања мојих књига имали утисак да гледају филм. „Обретеније Новаково“ и „Досије Папалукас“ биле би приче идеалне као подлога за филм или серију. Нажалост, нико ми се још није обратио са жељом да екранизује неку моју причу. Чини ми се да су превише часне и домаћинске за ово време, јер у тренду су приче о силовањима, дрогирању младих, о суровим убиствима, садржаји препуни бруталности, вулгарности и насиља. Све то има дубљу позадину у оном профилисању будућих генерација и промени генетског кода о чему смо говорили. Недавно је приказиван филма „Јужни ветар“ у којем не постоји ниједан позитиван лик, па чак ни полицајци нису позитивци. Како онда очекивати од деце да себе не потраже у лику Мараша, који је такође један класични ништак и мафијаш. Тренутно паралелно радим на својој првој збирци приповедака и роману који ће се бавити геноцидом над Србима у долини Неретве. Почетак радње овог романа сеже у далеки 17. век а завршетак би требало да прикаже најновија страдања и прогоне нашег народа који су се десили деведесетих година прошлог века. займ онлайн на карту без отказа новый займ на картуplatiza займ онлайнвзять мини займ онлайн

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *