Aleksandar Živković – Kako „Gribojedovi“ razaraju srpski kulturni identitet

Postoji kod Bulgakova u romanu ’Majstor i Margarita’ jedan zanimljiv deo koji govori o udruženju pisaca ’Gribojedov’, gde nije bitno šta ste napisali i da li ste uopšte nešto napisali već je bitno da ste se svojom podobnošću izborili za članstvo. Nažalost, duboko sam ubeđen da u UKS ima mnogo ’Gribojedovih’

Fotografija Ognjen Pavlović

Aleksandar Živković (1971) jedini je Kragujevčanin čiji su romani dva puta nominovani za NIN-ovu nagradu i jednom za Nagradu „Meša Selimović“. Ovaj pisac četiri izuzetna istorijska romana – „Nebo boje krvi“, „Poslednji pozdrav iz Teodosije“, „Obretenije Novakovo“ i „Dosije Papalukas“ – ni iz dva pokušaja nije prošao „rešeto“ u Udruženju književnika Srbije (UKS), niti je ikada dobio odgovor koji bi ga uverio da njegova dela temom i kvalitetom ne mogu da ga svrstaju među „dostojne“ ovoga esnafa. „Postoji kod Bulgakova u romanu ’Majstor i Margarita’ jedan zanimljiv deo koji govori o udruženju pisaca ’Gribojedov’, gde nije bitno šta ste napisali i da li ste uopšte nešto napisali već je bitno da ste se svojom podobnošću izborili za članstvo. Nažalost, duboko sam ubeđen da u UKS ima mnogo ’Gribojedovih’, a meni tu nije mesto“, kaže za „Pečat“ Živković.
Međutim, još je zagonetnije – zbog čega Gradska biblioteka u Kragujevcu, pa čak ni Odeljenje za obavezne primerke, nema ni jednu jedinu Živkovićevu knjigu? Kad je pokušao da sazna od direktora biblioteke zašto je tako, naš sagovornik je dobio odgovor da njegove knjige nisu dovoljno kvalitetne da bi bile čuvane!?
Ova neverovatna priča bila je povod za razgovor s piscem čija dela oduševljavaju Srbe „diljem Vaseljene“, i koga nevidljiva moć raznih „Gribojedovih“ nije demoralisala ni demotivisala nego ga, naprotiv, dodatno inspirisala da se još predanije lati „trske hitroga pisara“.

Kao pisac u punoj životnoj i intelektualnoj snazi, vi, očigledno, niste „upodobljeni“ vremenu koje živimo. Otkud toliki interes za istorijske teme i njihove društvene i političke aspekte na naše živote?
Naš narod je svoju veliku mudrost pretočio u sažete i poučne poslovice poput one čuvene „Da zna mladost, da može starost!“. Bio sam relativno mlad kada sam počeo da se bavim pisanjem proze, jer sam još kao dečak, pošto sam pročitao „Knjigu o Milutinu“ Danka Popovića, poželeo da i sam napišem „knjigu o svim Milutinima Srbije“. Naravno, prošlo je dosta vremena otad do „okidača“ koji me je upozorio da je moj, srpski narod polako ali sigurno „prikovan“ na stub srama o svim najvažnijim pitanjima stvarnoga života. Rezultat je bio moj prvenac – „Nebo boje krvi“ u kojem se bavim strahotama građanskog rata od 1941. do 1945. godine i svim onim nedaćama koje je sa sobom donelo „oslobođenje“. Knjiga je od mnogih ocenjena kao najpoštenije napisan roman na ovu, za nas, veoma bolnu temu. Radeći na ovom romanu u potpunosti sam postao svestan da ću biti napadan od jednih ili drugih, odnosno od svih onih koji ne shvataju da istina nije ono što bi oni želeli da se dogodilo već da je istina ono što se zaista dogodilo.
Čitajući vaše romane, razumela sam da istoriju doživljavate najpre preko sudbine i usuda Srba. Da li je zbog toga pogled u prošlost vaš stalni izbor i da li je istorijski usud najpresudniji deo „srpskoga koda“?
Iskustvo me uverava da narod koji zaboravlja svoju prošlost nema budućnost, ne zato što će mu je neko oduzeti već zato što će je sam sebi ukinuti. Takvi narodi postaju „mašice“ u rukama moćnika. U svojoj prošlosti moramo da nađemo izvore vrlina sa kojih ćemo napajati mlađe generacije, ako želimo da kao narod opstanemo na ovim prostorima. Ta izvorišta su u našem narodu brojna, ali nažalost i zagađena, zatrpana svakojakim smećem koje stvaramo čitav vek. Taj vek bih nazvao „vekom razaranja, totalne autodestrukcije“, vekom uništavanja svega što se u krvi stvaralo još od vremena vožda Karađorđa. „Srpski kod“ definisan je upravo našim „međašima“ koji nas svrstavaju u red časnih i ponosnih ljudi, i sva borba da nam se oduzme to pravo, da nam se uništi identitet i nasleđe, vodi se baš sa ciljem da nas postave na mesto koje nam ne pripada i aboliraju nas od sopstvenih istorijskih nasleđa.
U kojoj meri se vaši romani zasnivaju na istorijskoj građi, a u kojoj na moći vaše stvaralačke, umetničke imaginacije?
Mnogi poznanici među čitaocima zahvaljivali su mi što sam u romanu „Nebo boje krvi“ opisao „sudbinu njihovih najmilijih“, jer su stekli utisak da sam pojedine likove stvarao baš prema njihovim rođacima. To nam govori da ne postoji zločin u Srbiji koji se nije desio, već postoje samo oni zločini koji nisu opisani. Sva četiri romana zasnovana su na istinitim događajima, ali da bih postigao utisak kod čitalaca koji želim, puštao sam mašti na volju. Jer da bi zadržao pažnju čitalačke publike, roman pored žive radnje mora da ima i pregršt „opštih“ scena. Bez njih on je suvoparan i težak. S druge strane, treba imati meru, jer istinska proza treba da bude utemeljena prvenstveno u priči.
U samo deset godina napisali ste čak četiri istorijska romana, što je retkost, jer savremena književna scena preplavljena je, uglavnom, takozvanim „spisateljskim“ romančićima u čiji centar su smešteni životići autora. Kako vidite aktuelnu srpsku književnost?
Postoje pisci koji „izbacuju“ romane kao s trake, po jedan ili dva godišnje, i njihov kvalitet je u skladu s tim. Neretko se dešava da posle čitanja takvih romana imate utisak kao da vas je neko prevario, ukrao vam vreme koje ste mogli pametnije da iskoristite. Sve se to dešava zato što mnogi žele da ostave trag kroz lično „pisanije“, pa se nekima na sreću, a nekima na žalost i ostvari želja da objave knjigu. Mene čini srećnim što, kad se osvrnem na svoja dela, ništa od napisanog u njima ne bih oduzeo. Naprotiv, ponešto bih dodao, proširio, ali ništa izbrisao. Što se izbora tema tiče, savremeni srpski pisci uglavnom beže od svoje istorije, osim u slučaju da im eventualno bavljenje prošlošću povećava šanse za neku književnu nagradu. Toga smo bili svedoci kada je na stogodišnjicu Velikog rata nastupila prava poplava dela na tu temu. S druge strane imamo pisce koji pišu intrigantne priče inspirisane našom prošlošću, ali u pohotnoj želji za što većim tiražima tim pričama dodaju apstrakciju, nemoral i nepotrebnu vulgarnost, koja u velikoj meri profiliše svest mladih ljudi na krajnje poguban način. Takve knjige štampaju veoma moćne izdavačke kuće, bučno su promovisane i predstavljene kao kapitalna dela naše književnosti upravo od strane onih koji žele da nam promene svest o našem „srpskom kodu“.
U Udruženju književnika raspitivala sam se zbog čega niste dobili odgovor posle dva javljanja na redovni konkurs za učlanjenje. Sekretar me je uveravao da će „pokušati da vidi o čemu se radi“, a naposletku nije odgovarao na telefonske pozive. Mislite li da je članstvo u UKS i posle svega pitanje vrednosti i časti?
Za članstvo u UKS konkurisao sam pošto je iz štampe izašao moj treći roman „Poslednji pozdrav iz Teodosije“, koji je bio predložen za NIN-ovu nagradu. Smatrao sam da će neko pogledati knjige koje sam poslao, te da će sudeći po njihovom karakteru i kvalitetu odlučiti pozitivno o mome članstvu u Udruženju. Odgovor na upućenu molbu nikada nisam dobio, mada se i to može smatrati svojevrsnim odgovorom. Na interesovanje meni bliskih ljudi iz sveta pera, zašto nisam primljen, poručeno mi je da iduće godine podnesem novu molbu i da ću tada sigurno postati član UKS. To me je uverilo da mi tamo nije mesto, jer moje knjige nisu „svinje” pa da će se za godinu dana ugojiti i na taj način dobiti na vrednosti.
Za NIN-ovu nagradu nominovani ste dva puta, što znači da se vašim književnim stvaralaštvom, ipak, neko ozbiljan pozabavio. Zašto su vas nagrade zaobišle?
Tačno je, dva puta sam bio nominovan za NIN-ovu nagradu i jednom za Nagradu „Meša Selimović“. Svedoci smo da se svake godine podiže velika prašina oko dodele ovih priznanja, a da mnogo toga što ide uz njih polarizuje čitalačku publiku pa i same pisce. Od izbora žirija, procedura odlučivanja, preko nominacija do pobednika ovih takmičenja, sve je manje-više izgubilo smisao i sjaj onoga što su te nagrade predstavljale. Ovenčane knjige veoma brzo padaju u zaborav, teško da ih se ko i seća kada dođe do sledećeg odlučivanja o „najboljem delu“. Obezvređivanje naše pisane kulture je neprestano, jer je to veoma ozbiljan vid borbe protiv našeg identiteta. Razgradnja našeg nacionalnog bića je sveopšta, konstruktor naše budućnosti neće prepustiti nijedan aspekt našeg života našoj slobodnoj volji. Sve mora biti do tančina projektovano, zato nam se kroz pisanu reč nameću pisci koji slave ovu dekadenciju društva, a oni koji se u svojim delima zalažu za više vrednosti, za časno življenje, bivaju izvrgnuti ruglu i skrajnuti u neki zapećak. Doživeo sam i to da mi se po završenom konkursu za najbolji književni prvenac javi član žirija koji mi se izvinjava zbog toga što je moja knjiga u završnom plasmanu bila odmah iza „najbolje“.
U rodnom Kragujevcu umesto podrške trpite svojevrstan otpor, iako u delima niste stajali ni na čiju ideološku stranu, nego se trudili da budete što objektivniji i dosledniji na strani istorijske istine. Da li vas opstruišu znalci ili dežurne režimlije i poltroni za sva vremena i sisteme?
U svom rodnom gradu više godina sam bio sekretar u Udruženju pisaca Kragujevca, boreći se da oživim zamrli rad i podmladim članstvo. U tome sam u velikoj meri i uspeo, jer je nemalo mladih pisaca dobilo priliku da se iskaže svojim delima. Pomagao sam štampanje knjiga mnogih članova, radio na njihovom promovisanju. U to vreme nastajali su i moji romani, za koje sam dobijao samo reči pohvale. Sve je to izazvalo zavist nekih ljudi koji se u Gradu „pitaju“ o svemu što se tiče kulture. Prema njima nemam nikakvog zazora, čak mogu reći da ih razumem. Oni od svog rada imaju samo tu „gribojedovsku“ funkciju i ništa više. Na primer, na gradskom konkursu za novčana sredstva za štampanje knjiga od osamnaest knjiga ne prođe samo moja, pri tome jedino sam ja konkurisao romanom, sve ostalo bile su zbirke pesama. U ogranak UKS Književna zajednica Kragujevac nisam primljen samo zbog sujete čoveka kojem sam pomogao da dođe na čelo tog udruženja… Verujem da krivicu za progon mog pisanog dela ne snosi izbor tema kojima se u svojim delima bavim, već isključivo kvalitet knjiga koji oni ne mogu da mi oproste. U gradskoj biblioteci nećete naći ni jednu jedinu moju knjigu. Sadašnji direktor se svesrdno bori protiv mojih knjiga. Ipak, svi oni, ma koliko se trudili, ne mogu da ponište moj rad. Potvrda o njegovom kvalitetu stiže od čitalaca od Australije do Amerike, jer su moje knjige otputovale širom sveta, a svojom pričom lako pronalaze put do publike.

KUGA MORALA NE PRESTAJE Ideja o romanu „Poslednji pozdrav iz Teodosije“, čija se radnja odvija u 14. veku u Đenovi, na severu Italije, došla mi je kao Božji blagoslov jer sam u njemu obradio mnoštvo tema – od lažnih ljubavi, lažnih prijateljstava, jevrejskog zelenašenja, do surovog progona ovog naroda koji je i u srednjem veku morao da nosi žute trake i živi u getima kakva su postojala u eri Hitlerovog nacizma. Bavio sam se i „latinskom prevarom“, podlošću Katoličke crkve, sudbinama malih i velikih ljudi u vreme kada je kuga harala evropskim kontinentom. Zapravo, roman se najvećim delom bavi kugom morala, a bolest kao bolest dolazi u poslednje dve glave kao uzvišena osuda i pročišćenje. Roman je slika i prilika upravo današnjeg društva, a zanimljivo je da je i te 1348. godine kuga u Evropu došla preko Italije, kao što je to slučaj i s ovom „pandemijom“. Za svako svoje delo se vrlo sistematično pripremam, pa je pisanju „Teodosije“ prethodilo čitanje dva doktorata na temu kuge u srednjem veku, gledanje više serija i filmova o životu u Italiji srednjeg veka, čitanje na desetine raznih knjiga. Čak sam istraživao gravure koje prikazuju srednjovekovnu Đenovu, položaj luke, gradskih fontana, kapija i tako dobio savršenu podlogu za moju priču.

Vaše knjige su, zapravo, proza za kakvom vapimo, što dokazuje i čitanost poslednjeg romana „Dosije Papalukas“ koji bi mogao da posluži kao scenario za odličnu TV seriju, na primer. S obzirom na to da živimo u vreme neiscrpno nezamislivim inspiracijama, šta možemo da očekujemo uskoro „iz trske hitrog pisara“?
Mnogi čitaoci mi se obraćaju govoreći da su sve vreme čitanja mojih knjiga imali utisak da gledaju film. „Obretenije Novakovo“ i „Dosije Papalukas“ bile bi priče idealne kao podloga za film ili seriju. Nažalost, niko mi se još nije obratio sa željom da ekranizuje neku moju priču. Čini mi se da su previše časne i domaćinske za ovo vreme, jer u trendu su priče o silovanjima, drogiranju mladih, o surovim ubistvima, sadržaji prepuni brutalnosti, vulgarnosti i nasilja. Sve to ima dublju pozadinu u onom profilisanju budućih generacija i promeni genetskog koda o čemu smo govorili. Nedavno je prikazivan filma „Južni vetar“ u kojem ne postoji nijedan pozitivan lik, pa čak ni policajci nisu pozitivci. Kako onda očekivati od dece da sebe ne potraže u liku Maraša, koji je takođe jedan klasični ništak i mafijaš. Trenutno paralelno radim na svojoj prvoj zbirci pripovedaka i romanu koji će se baviti genocidom nad Srbima u dolini Neretve. Početak radnje ovog romana seže u daleki 17. vek a završetak bi trebalo da prikaže najnovija stradanja i progone našeg naroda koji su se desili devedesetih godina prošlog veka. zaйm onlaйn na kartu bez otkaza novый zaйm na kartuplatiza zaйm onlaйnvzяtь mini zaйm onlaйn