Како Москва дели НАТО

Трансатлантске везе доспеле су у кризу с погоршањем односа Запада и Русије, јер су санкције ЕУ Москви уведене под огромним притиском из Вашингтона и супротно европским, а посебно немачким интересима

Западну „међународну заједницу“ захватила је не само економска већ и политичка криза. Доскора јединствен појам Запада данас више није могуће тумачити у некадашњем смислу, јер ни њихова политика више није иста. Нити једноставна подела на „суверенисте и либерале“, или „трамповце и дубоку државу“ може да одрази сву дубину и ширину подела које последњих година царују на Западу. Још једна крајње упрошћена подела могла би да се односи на Англосаксонце (Велику Британију и САД), и остале, попут Немачке, Француске, Италије, Шпаније и других. Ове поделе кулминирале су јуна 2016, када је 52 одсто изашлих на референдум о изласку Британије из ЕУ, гласало за ту одлуку. То је био први, опипљив знак западних подела и означио је крај Европске уније какву смо до тада познавали. Истовремено, брегзит је подвукао још једну крупну, вековну поделу – Шкотска и Северна Ирска масовно су гласале за останак у Унији, док су Енглеска и у нешто мањој мери Велс здушно подржали излазак. А медитеранска територија Гибралтар била је готово стопроцентно за Велику Британију у ЕУ.

[restrict]

КРУПАН ДИСБАЛАНС Али то је био тек почетак. Брегзит је, коначним иступањем Лондона из Уније 31. јануара 2020, направио крупан дисбаланс у функционисању ЕУ, што је најпре узроковано неједнаком расподелом економске моћи међу државама чланицама. Тако се, наспрам Немачке, чак и једна Француска осетила као остављена на ветрометини, јер је политичка снага Берлина брзо расла – без контратега оличеног у Лондону. Одлазак Енглеза нису надоместили ни усамљени „дисиденти“ попут Пољака, па је пред Паризом сада веома осетљив период, где им је најважније да очувају „немачко-француски мотор ЕУ“. То исто је важно и Берлину, јер је Француска угледна држава, нуклеарна сила и стална чланица Савета безбедности УН, али објективне околности намећу све већу политичку одговорност Немачке, коју је она дуго избегавала да отворено преузме. Новонастала реалност ставила је Немцима у руке кључне полуге моћи, али и они сами сада показују више воље да се њима користе.
Што их пак доводи у отворени сукоб са Американцима, предвођеним Доналдом Трампом, председником са агресивном реториком и склоном недипломатском понашању. Он од старта није желео да толерише умањене финансијске доприносе Немачке у НАТО-у и предузима различите кораке да обузда ту нараслу моћ Берлина на Старом континенту. У последње време, рекло би се, међусобне несимпатије не крију ни у Вашингтону, ни у Берлину, односно Бриселу. Многи верују да би евентуална победа на америчким новембарским изборима „дубоке државе“, односно Џозефа Бајдена, донела релаксацију у односима САД и Европе, али се може лако испоставити да то не би био случај. Напросто, Немци више немају правог конкурента на свом континенту и очито не желе да дозволе да се превише меша ни спољној сили удаљеној хиљадама километара од њих. У томе се крије разлог много дубљих подела унутар самог Запада, него што се то на површини види.
Неприхватање Доналда Трампа и његове политике вероватно је само изговор за суштински искорак Берлина из америчке сенке у којој су обитавали дуже од 70 година. Ако у Америци победи Бајден, и он ће се убрзо уверити да с Немцима више неће моћи да разговара на начин на који су навикли он и Барак Обама, као и њихови претходници. Тако долазимо до спознаје да бројне линије подела пролазе кроз сам Запад, и то у више праваца. Осим све оштријег сукоба у врху САД, обрисе сличне борбе можемо назрети и унутар саме ЕУ, као и директно између Брисела и Вашингтона. Запад је још увек довољно јак да би се могло озбиљно говорити о некаквом распаду унутар његових редова, али широке пукотине се више не могу сакрити.

ПРИПРЕМА ЗА НОВИ СЦЕНАРИО Да ли је онда ико изненађен када немачка канцеларка Ангела Меркел недавно отворено упозори да би Вашингтон могао сам да одустане од светског лидерства и да европске земље треба да се припреме за тај сценарио? Да ли она тиме поново баца рукавицу у лице Американцима, или најављује да ће Берлин сам преузети одговорност за „свој део света“? Или, заправо, и једно и друго? Док Трамп прети да ће САД повући велики део свог војног контингента из Немачке, незадовољан што Берлин „не извршава савезничке обавезе“, Меркелова као да долива уље на ватру изјавом да америчко војно присуство у њеној земљи није усмерено само на „одбрану НАТО савезника“ већ да је реч и о интересима самог Вашингтона. Другим речима, најмоћнија политичарка света рекла је Американцима „ауфидерзен“. И тиме додатно потврдила да европско-америчким односима предстоје сложена времена.
У интервјуу за шест европских листова, Меркелова је поручила да америчко глобално лидерство не треба посматрати као нешто заувек дато. „Одрасли смо са чврстим уверењем да САД желе да буду светска држава. Ако сада својом вољом одлуче да одустану од ове улоге, мораћемо добро над тиме да се замислимо“, преноси лондонски „Гардијан“ речи немачке канцеларке. Како је нагласила, у Берлину разумеју неопходност да повећају издатке за одбрану. „Ми у Немачкој знамо да треба да трошимо више на одбрану. Последњих година наши трошкови у овој сфери значајно су увећани и ми ћемо наставити да јачамо наш војни потенцијал“, указала је Ангела Меркел. Она није пропустила да нагласи важност очувања привржености Немачке трансатлантској одбрамбеној заједници, укључујући и нуклеарни кишобран САД, али је јасно да Берлин поручује да се његов глас мора слушати, не само у Европи већ и преко океана. А то није звук који ће пријати америчким и британским ушима. Као што и у Берлину разумеју последице Трампове најаве да, након повлачења из Немачке, амерички војници неће отићи кући – већи део требало би да буде пребачен у суседну и „пријатељску“ Пољску.
Осим трошкова за одбрану – које Берлин тек 2031. званично намерава да увећа на два одсто БДП-а, што захтева Трамп – велики камен спотицања између Немачке и САД је гасовод „Северни ток 2“ који Немци граде с руским „Газпромом“. Американци годинама покушавају да зауставе његов завршетак, уводећи чак и санкције својим „немачким савезницима“ и чини се да је то кап која је прелила чашу стрпљења Ангеле Меркел. Трамп је недавно опет поручио да Немачка не би требало да увећава увоз руског гаса. „Они троше милијарде долара за куповину руских енергената, а затим сматрају да ми треба да их бранимо од Русије. Тако неће моћи“, љутит је шеф Беле куће. На такве изјаве реагује немачки министар спољних послова Хајко Мас, оценом да садашњи односи САД и Немачке „не одговарају захтевима обе стране“ и да је неопходно предузети хитне мере за побољшање сарадње. „Трансатлантски односи су изузетно важни, они остају важни, и ми радимо на томе да они имају будућност. Али у овом виду какви су сада, они више не одговарају захтевима које пред њих стављају обе стране“, нагласио је Мас.

„КОНСТРУКТИВНИ ДИЈАЛОГ“ Не треба заборавити да су трансатлантске везе доспеле у кризу паралелно с погоршањем односа Запада са Русијом. Увођење санкција ЕУ Москви изведено је под огромним притиском из Вашингтона, супротно европским, а посебно немачким, интересима и плановима. Управо је Меркелова дуго одбијала да се придружи антируским казненим мерама, али је мишљење променила после повратка из Вашингтона и састанка с Обамом – усред афере „дизелгејт“, која је болно ударила по немачкој ауто-индустрији. Сада канцеларка поново најављује „наставак конструктивног дијалога са Русијом“, што званична Москва поздравља. „Постоје чврсти разлози да наставимо конструктивни дијалог с Русијом. У државама попут Сирије и Либије, које се налазе у непосредној близини Европе, стратешки утицај Русије је огроман“, поручила је Меркелова, што је поновљена порука њене владе о „привржености дијалогу с Русијом“, из маја ове године.
Кога онда, после ових изјава, може да зачуди када Американци у свему томе виде „прсте Кремља“. „Русија има паралелни пројекат којим покушава да подели НАТО“, изјавио је прошле недеље специјални представник америчког председника за контролу стратешког наоружања Маршал Билингсли. Забринутост Вашингтона свакако није постала мања ни након прошлонедељног видео-самита руског и француског председника Владимира Путина и Емануела Макрона. Двојица лидера размотрила су читав спектар међународних питања „укључујући и Балкан“, Украјину и друга питања, као и проблеме стратешке стабилности и договорили се о наставку сарадње. Било је то само 48 сати након што је Макрон по други пут за годину дана поновио реченицу о „можданој смрти НАТО-а“, истичући као доказ тешке дијагнозе – инцидент крај обала Либије када је турски ратни брод трипут узео на нишан француску фрегату, не дозволивши јој да изврши претрес сумњивог пловила за који се претпостављало да крши ембарго УН на извоз оружја. Све ово је Билингсли имао у виду када је рекао да Москва покушава да подели НАТО, али греши ако не види у томе баш никакву „заслугу“ своје земље.
Руси, међутим, због тога не треба превише да брину, већ само да чекају и пусте да се процеси одвијају. Један од главних догађаја који би могао то да убрза јесте потенцијални одговор ЕУ на америчке санкције због „Северног тока 2“. Како преноси немачки „Ханделсблат“, такав одговор најављен је у писму Европском парламенту шефа дипломатије ЕУ Жозепа Борела. „Европска комисија припрема усвајање ојачаног механизма санкција који ће повећати отпорност Европе против утицаја екстериторијалних санкција које уводе треће земље“, истакао је Борел. Како је недавно написао Владимир Путин у тексту који је објавио амерички „Нешенел интерест“, у данашњем свету „све се мења, од глобалног распореда снага и утицаја, до социјалних, економских и технолошких основа живота друштава, држава, читавих континената“. Како је нагласио, у ранијим епохама такве промене праћене су великим ратовима за изградњу нове глобалне хијерархије и позвао да у свету превлада мудрост да би најгори сценарио био избегнут. Да ли то стварно „Русија дели НАТО“, или је НАТО ипак превазиђен механизам – најбољи одговор даће земље чланице ове алијансе формиране у јеку Хладног рата. Москва у то не треба и неће да се меша.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *