БОРБА С ПОЛУИНФОРМАЦИЈАМА

Пише Зорица Бабић

Још 1937. Х. Џ. Велс је, у есеју „Светски мозак: идеја перманентне светске енциклопедије“, предвидео постојање интернета. Сама идеја се заправо није остварила. Непрофитни извори знања, или бар научни, немају никакве везе с комерцијалном платформом каква је „Гугл“

Нетачна, а ипак индикативна тврдња: да оно што није на интернету у ствари не постоји, на најбољи начин представља тренутно стање. Није ствар у томе што заиста није све стало на интернет, на чему се заправо веома ради, него да су многи садржаји, а махом веома поуздани, невидљиви. Извесно је да и на „Гуглу“ постоји цензура, у коју смо се сви више пута уверили на „Јутјубу“ и „Фејсбуку“. Међутим, овде се ради о начинима претраживања, тј. „Гугл“ „СЕО оптимизацији“. „СЕО оптимизација“ почива на принципима кључних речи и крос-референци, али је овде претраживост квантитативно одређена, а она се технички/комерцијално/вештачки „билдује“ да би се сајт појавио што ближе почетку. У то не убрајамо „Гугл едс“, јер се и рекламни блогови труде да не буду изравне рекламе, које су се људима смучиле, него тзв. поуздане препоруке. Научне установе или појединци, групе немају и не дају новац за то, додатне фотографије, беклинкове, вишак тражених кључних речи. Уосталом, различит је тип кључних речи и њихова деривација. Осим тога, треба бити ипак упућен у нешто да би се препознао добар извор. Јер и садржаји су често комерцијални и ненаучни као и сама платформа.

ВИКИПЕДИЈА КАО ПОЛУЕНЦИКЛОПЕДИЈА Испочетка омражена и омаловажавана, „Википедија“ се увукла и у научну заједницу. А чланци су и даље, или можда још више, веома непоуздани. Толико о филантропском напору њених оснивача, људима који добровољно улажу своје време, неки и знање, и шачици оних који из тога извлаче профит. Ту је и добровољно уредништво које може да уноси измене. Међутим, њихов профит је много већи: непоуздана или полузнања, недовољна или гломазна литература, рекламе појединих личности: слична тема као у задужбинарству са савременим ликовима ктитора оличених на фрескама. Да ли беху и свеци, и о којем се оно манастиру ради. Дакле, много на нивоу неукуса, локални фотограф раме уз раме са Николом Теслом.
Неки напомињу да и „Британика“ има доста пропуста иако је пише борд стручњака. Да, има их, и оне су често минорне, најобичнији пропусти. Друго је одређена, самодобитна, а мало научна и заправо понекад јака егоцентричност острвских кројача: тако, рецимо, нема трећине руске књижевности, Србе заступају углавном Вук, Доситеј и Слободан Милошевић. Тако су обрађиване и јединице: са не баш превише познавања за оно што је неанглосаксонско, нарочито незападноевропско. Постоји и разлика између старијих издања, не само папирних, „Британике“ и ових новијих, која се сад, ваљда, појављују сваке или сваке друге године. И поред тога, она је и даље употребљива, али је у пуном облику доступна тек у плаћеном издању.
Најбоље стоји ствар са речницима, много прворазредних доступних онлајн. Истина, за неке постоје ограничења у слободној верзији. Нешто је другачије са озбиљним граматикама.
Постоји читав низ бесплатних курсева; најпознатије платформе су „Курсера“, „Алисон корсис“, „Кан академи“, „Фјучер лрн“. И покривају све области. Ниво знања је различит, али су махом поуздани. Такође, многи престижни универзитети објављују предавања на „Јутјубу“, као МИТ или Јејл. Најпоузданија упутства за писање текстова и документа, текстове из часописа, бар што се књижевности тиче, даје Пердју универзитет у Индијани.

АЛТЕРНАТИВА ГУГЛУ И да се вратимо, на почетак: „Гугл“ воли себе да представља као глобалну мрежу знања. Ипак, за многе претраге бољи су „Јандекс“ и „Јаху“. Тако „Јандекс“, осим руских, избацује много пре и чешће и западне сајтове. Ево, неких: bookz.ru, coollib.ru, pub.lib.ru, booksee.org, libre.book, manybooks.net, ЛитМир. У ствари, можда је најбољи чак „ВК/В контакте“, руска верзија „Фејсбука“, на којем су доступне књиге, али и часописи на свим језицима. Чак последња издања, непосредно пошто се појаве. „Аваксхоум“ је један од најпознатијих и најстаријих сајтова за скидање књига. Најбоље га је претраживати преко „Тор браузера“.
„Гугл“ је такође познат по својим платформа: „Гугл букс“, „Гугл академик“ и „Гугл арт“. Приметан је знатан број платформи које нуде садржаје из аудио-визуелних уметности. Овде ваља споменути „Оупен калчр“ са снимцима предавања познатих филозофа, концерата, филмова итд. Култни сајт, као и садашња „Оупен лајбрери“, односно старији archive.org, вероватно уз Гутенберг пројекат, најстарија је библиотека на интернету. Али је за разлику од Гутенберга нудила увек мало доступан садржај. Сада су критеријуми пооштрени, али је то и даље одличан сајт. Оснивач архива, за разлику од свих осталих, овде споменутих и неспоменутих, заиста се залагао за отворен приступ знању, али оном стварном. Брустер Кале је ИТ инжењер који је пројектовао и данашњу „Алексу“ коју користи „Амазон“. Он је и власник/творац „Вејбек машин“, још доступне, која је права архива интернет-страница.
Да се вратимо „Гуглу“, мање је позната сарадња „Гугла“ са музејима и како у тим случајевима функционишу ауторска права, али сасвим је сигурно да музеј/уметност секција није разрађена и бројна као секција с књигама и академским радовима. „Гугл букс“ је започео као глобална дигитална платформа која бесплатно дигитализује сав релевантан садржај. Врло занимљив уступак. Садржај, тј. књиге је добијао бесплатно, односно ауторска права на исте. Најчешће су институције биле укључене у пројекат. Код нас су то САНУ и Етнографски музеј. Одмах је утврђено да „Гугл“ крши ауторска права. Али не само да их је кршио у објављивању неких садржаја него и у дистрибуцији. Раније су скоро све књиге могле бити скидане са интернета. Сада је приступ ограничен на више начина, у неким случајевима врло рестриктивно, па се тек могу видети исечци књига. Међутим, то неке људе и даље не спречава да уз помоћ мало вештине и алата скидају књиге. Јер „Гугл букс“ је вероватно највећа библиотека.
„Гугл сколар“ функционише по нешто другачијем принципу: то је платформа за научнике и углавном чланке из часописа. Служи за претраживање цитатности, али и повезивање научника који на њему праве своје профиле и библиографије. Кад смо код научних платформи, поменућемо две приватне, Akademia.edu i ResearchGate. „Академија“ је далеко старија и познатија, свакако популарнија, са више корисника, доступних текстова и посетилаца. „Академија“ наплаћује чланарину, а погодности које се добијају су нека врста онлајн-рекламе у светској научној заједници са људима сличног профила, питање колико поуздане податке о прегледима вашег профила, текстова и њиховом читању. Такође, донекле сама претражује интернет, па вашем профилу привлачи и оне текстове које можда нисте поставили на интернет. Често је случај и да има више људи са истим именом. Осим тога, нуди праћења, послове, стипендије.
На сличан начин функционише и „Рисрчгејт“, берлинска непрофитна организација која не наплаћује чланарину. Пре неколико година у фирму се прилио новац из фондације Била Гејтса. Осим што су мање агресивни у својим наступима, дизајн је много бољи, а платформа се, пре свега, заснива на онлајн-истраживањима. Дакле, радови су тек производ. Главна је размена података међу научницима. Било је прилично критичара ове две платформе. Оне често крше ауторска права, јер су текстови најчешће већ објављени у штампаном издању. А на штампано издање, осим аутора, полаже право и издавач. С тим у вези и подложан злоупотреби, долазак у посед релевантних научних, често најновијих информација чија је вредност велика. Упркос свему томе, те платформе опстају и то се не доводи у питање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *