Зечевизија – Не икона него кумир

Према ономе што смо гледали и слушали целе прошле недеље, РТС је преузео на себе програмску обавезу да у пуном капацитету обави посмртни ритуал, тј. јавни мементо за комунистичког диктатора, што је и учинио низом програмских иступа, закључно с емисијом „Тито, медијска икона“, увече 7. маја

Још се не стишавају реакције поводом акција Јавног сервиса Србије којима је на сав глас обележена четрдесетогодишњица култа Јосипа Броза, који српска државна телевизија одржава у животу или, како је у доба короне помодно рећи, озонира честим и несносним метанисањем пред његовом личношћу и делом. Зашто ово ради друго је питање и њега ваља већ једном поставити на највишем политичком нивоу. Нас, међутим, интересује нешто друго: неговање и узгајање потпуно некритичког наратива о Титу и његовом наводном златном добу, од кога потиче харизма привлачности. Ствар је и почела у ударном ТВ дневнику 4. маја ове године управо насловом „Привлачно са дистанце“, који је изазвао прво недоумице, а затим згражање већине гледалаца. Према ономе што смо гледали и слушали целе прошле недеље, РТС је преузео на себе програмску обавезу да у пуном капацитету обави посмртни ритуал, тј. јавни мементо за комунистичког диктатора, што је и учинио низом програмских иступа, закључно с емисијом „Тито, медијска икона“, увече 7. маја.
На какву „привлачност“ може рачунати онај ко је директно одговоран за убиство најмање 59.912 житеља Србије у периоду „црвеног терора“ од 1944. године (према подацима др Срђана Цветковића из Института за савремену историју, да поменемо само најкрвавији од трагова „нашег највољенијег сина“) зна једино актуелни директор Јавног сервиса Србије, вероватни аутор овог оскиморона, тј. стварања нове слике помоћу два међусобно искључујућа појма. Шта то може бити „привлачно“ с дистанце од четири деценије? Одговор је дао већ у јутарњем програму РТС-а 4. маја Милан Гулић из Института за савремену историју (истог оног који је објавио горе цитирану цифру побијених, а која Броза сврстава испод Павелића а изнад Хитлера), с тезом да се ради о „снажној личности, чији је хедонизам привлачан млађим генерацијама. Цела та прича, дружење са људима из неког џет-сета, све је то привлачно оним млађима који су заинтересовани за његову личност“, навео је Гулић. На ово следи коментар РТС-а: „Радило се несумњиво о једном тоталитарном режиму који данас изгледа привлачно.“ Добро сте чули: „тоталитарни режим који данас изгледа привлачно“ и јесте суштина не само логичког него и политичког оксиморона којим Јавни сервис грађана Србије промовише свој (наравно, не само свој) политички став и идеолошку водиљу. У том смислу карактеристичан је недавни коментар с прве стране „Политике“ о Брозу као извесном „филмском феномену“, о чему ћемо на другом месту.

ФАТАЛНА ПРИВЛАЧНОСТ Овде нас, међутим, занима Титова „привлачност“ и то у духу холивудског трилера Адријена Лајна из 1987. који је већ ушао у све уџбенике психопаталошких појава; реч је, наравно, о „Фаталној привлачности“. Она има везе са овим случајем. Може се закључити да је овде реч о „зависном односу који има карактеристике опсесије“, како ову дијагнозу дефинише „струка“ (психолог и психотерапеут Сања Станић). То је, дакле, „опсесивна тежња за контролом“, при чему се, међутим, губи контрола над осећањима и реакцијама, а рађају зависност, анксиозност, напетост и страх. Субјекти се врте у зачараном кругу, у коме повређеност и бол смењују краткотрајне тренутке екстазе. Тако – као у случају Броза – није редак случај да се истрајава у идеализацији недоступног идола: приписују му се особине које није поседовао. Субјекти ниског самопоштовања магнетски су привучени манипулативним и проблематичним личностима (швалери, хохштаплери и преваранти); хипнотично их понављају као низ стереотипа. Тако се зачарани круг никада не завршава. У томе је тајна обреда повампирења Титовог култа која се сасвим разоткрила у емисији „Тито, медијска икона“.
Пре свега, шта је икона? Икона није свака слика већ света слика метафизичког садржаја, која осим у теоријској семиотици (као што је случај код Успенског, који управо семиотички разоткрива суштину иконе) постоји само у православној хришћанској традицији. Штавише, икона је свети знак православног хришћанства. Стога је непримењива ефемерним и тривијалним употребама типа медијска икона, што је, као и горе, оксиморон. Сам наслов је, дакле, погрешна употреба, штавише злоупотреба појма иконе, која је подобије оностраног, божанског садржаја, симбол два света, земаљског и небеског, историје и метаисторије, тј. есхатологије (Димитрије Калезић). Икона је средство човековог узношења од видљивог према невидљивом, тј. Богу, духовиђење или созерцање целе тајне универзума (Св. Јован Дамаскин, Теодор Студит). Како су данашњи „медији“ највећим делом у власти Антихриста, а Броз цео свој век посветио борби против Бога и нарочито православља, појам иконе остаје сасвим изван контекста ујдурме чији је наслов „Тито, медијска икона“; толико о метаисторији, а сад о историји.
Очекивало се да ће се после четрдесет година од Брозове митолошке сахране наћи снаге и умећа за припрему медијске творевине која би подразумевала извесну меру објективизације. Ништа од тога. Никаква објективизација није се догодила ни у покушају. Напротив. Видели смо збркани хорски потпури без трунке мере, укуса и смисла, који се ни у чему није разликовао од идеолошког испирања мозга, којег смо се наситили за Титовог живота. Као да је време стало 1980. и као да нашим духовним обзорјем и даље влада најцрњи вид комунистичке пропаганде стваран и усавршаван готово пет деценија. Без мере – јер Броза узноси и слави у одсуству сваке драматургије и концепције, сваке естетске организације, сразмере, равнотеже и појма о целини, уз несносне звуке тријумфалних маршева и симфонијских ода. Без укуса – пошто то чини неуко, неодмерено, сирово, простим гомилањем и натрпавањем речи и слика, управо у духу дефиниције кича, коју је дао Абрахам Мол. Без смисла – зато што се не види ниједан разлог за ово претварање човека у бога после четири деценије, које смо имали на располагању да о његовој владавини трезвено размислимо.

СУДБИНА КРИВОТВОРИНЕ Иако је присуство двојице историчара, Твртка Јаковине и Предрага Ј. Марковића, наговештавало извесну научну критичност, такве није било ни за лек, ни колико да створи привид неког историјског приступа. Први – иначе углавном спреман и убедљив – испао је немушт и недоречен (или је прекомерно „сечен“?). Други је био до суза занесен, озарен божанском светлошћу Брозове харизме и усхићен ноторном идеолошком предрасудом. Ниједан од ове двојице није деловао као озбиљан историчар. Уместо покушаја да објасне иједну од противречности Брозовог животног предузећа утопили су се у хор ритуалног понављања познатих стереотипа (они о благостању, социјалној сигурности и „црвеном пасошу“, Софији Лорен, несврставању и лањским снеговима били су и овде обавезне фигуре), не улазећи у анализу узрока и последица оваквог друштвеног стања, прећуткујући сваку социјалну антиномичност и било коју колективну трауму од којих је била састављена цела ова народна драма. (Изгледа да су то предосећали они паметнији, за које се у одјави емисије каже да су одбили да у овој работи учествују; можда стога избор саговорника и делује тако скучено и неубедљиво.)
Управо та упадљива и потпуна неисторичност главни је узрок што се контекст свео на указивање божанских почасти, на идолопоклонство још невиђено и нечувено у нашем добу, којим управља демонски кумир а не икона. Уместо пресека једне епохе, за шта су не само наша историја него и уметност нудили савршен материјал (сетимо се само Бате Живојиновића у филму „Лепа села лепо горе“ и његовог антологијског дубоко проживљеног монолога о Старом) добили смо запањујућу параболу, оличену у библијском миракулу Ивана Ивањија, Титовог тумача и жреца: „Кад иде Тито пред њим се, као пред Мојсијем, раствара Црвено море.“ Владало је потпуно ћутање о масовним злочинима чији је Броз био виновник (др Цветковић недавно исправља горе наведену цифру и сматра да се ради о „60.000–70.000 жртава“), о полувековном систематском комадању српске земље и народа, чак и о крвавом распаду државе, коју је сам створио. Просто смо осећали како се лавина историје сручује на ову слабоумну шарену лажу и носи је бестрага. Али то је судбина сваке кривотворине. Истину потврђује њена очита лаж, као што се овде и догодило.

Један коментар

  1. Зоран Ђорђевић

    Било је отужно гледати славопојку Највећем сину, уместо да су направили прилог под називом “Сабрана недела Јосипа Броза”. Материјала има на претек.

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *