Zečevizija – Ne ikona nego kumir

Prema onome što smo gledali i slušali cele prošle nedelje, RTS je preuzeo na sebe programsku obavezu da u punom kapacitetu obavi posmrtni ritual, tj. javni memento za komunističkog diktatora, što je i učinio nizom programskih istupa, zaključno s emisijom „Tito, medijska ikona“, uveče 7. maja

Još se ne stišavaju reakcije povodom akcija Javnog servisa Srbije kojima je na sav glas obeležena četrdesetogodišnjica kulta Josipa Broza, koji srpska državna televizija održava u životu ili, kako je u doba korone pomodno reći, ozonira čestim i nesnosnim metanisanjem pred njegovom ličnošću i delom. Zašto ovo radi drugo je pitanje i njega valja već jednom postaviti na najvišem političkom nivou. Nas, međutim, interesuje nešto drugo: negovanje i uzgajanje potpuno nekritičkog narativa o Titu i njegovom navodnom zlatnom dobu, od koga potiče harizma privlačnosti. Stvar je i počela u udarnom TV dnevniku 4. maja ove godine upravo naslovom „Privlačno sa distance“, koji je izazvao prvo nedoumice, a zatim zgražanje većine gledalaca. Prema onome što smo gledali i slušali cele prošle nedelje, RTS je preuzeo na sebe programsku obavezu da u punom kapacitetu obavi posmrtni ritual, tj. javni memento za komunističkog diktatora, što je i učinio nizom programskih istupa, zaključno s emisijom „Tito, medijska ikona“, uveče 7. maja.
Na kakvu „privlačnost“ može računati onaj ko je direktno odgovoran za ubistvo najmanje 59.912 žitelja Srbije u periodu „crvenog terora“ od 1944. godine (prema podacima dr Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, da pomenemo samo najkrvaviji od tragova „našeg najvoljenijeg sina“) zna jedino aktuelni direktor Javnog servisa Srbije, verovatni autor ovog oskimorona, tj. stvaranja nove slike pomoću dva međusobno isključujuća pojma. Šta to može biti „privlačno“ s distance od četiri decenije? Odgovor je dao već u jutarnjem programu RTS-a 4. maja Milan Gulić iz Instituta za savremenu istoriju (istog onog koji je objavio gore citiranu cifru pobijenih, a koja Broza svrstava ispod Pavelića a iznad Hitlera), s tezom da se radi o „snažnoj ličnosti, čiji je hedonizam privlačan mlađim generacijama. Cela ta priča, druženje sa ljudima iz nekog džet-seta, sve je to privlačno onim mlađima koji su zainteresovani za njegovu ličnost“, naveo je Gulić. Na ovo sledi komentar RTS-a: „Radilo se nesumnjivo o jednom totalitarnom režimu koji danas izgleda privlačno.“ Dobro ste čuli: „totalitarni režim koji danas izgleda privlačno“ i jeste suština ne samo logičkog nego i političkog oksimorona kojim Javni servis građana Srbije promoviše svoj (naravno, ne samo svoj) politički stav i ideološku vodilju. U tom smislu karakterističan je nedavni komentar s prve strane „Politike“ o Brozu kao izvesnom „filmskom fenomenu“, o čemu ćemo na drugom mestu.

FATALNA PRIVLAČNOST Ovde nas, međutim, zanima Titova „privlačnost“ i to u duhu holivudskog trilera Adrijena Lajna iz 1987. koji je već ušao u sve udžbenike psihopataloških pojava; reč je, naravno, o „Fatalnoj privlačnosti“. Ona ima veze sa ovim slučajem. Može se zaključiti da je ovde reč o „zavisnom odnosu koji ima karakteristike opsesije“, kako ovu dijagnozu definiše „struka“ (psiholog i psihoterapeut Sanja Stanić). To je, dakle, „opsesivna težnja za kontrolom“, pri čemu se, međutim, gubi kontrola nad osećanjima i reakcijama, a rađaju zavisnost, anksioznost, napetost i strah. Subjekti se vrte u začaranom krugu, u kome povređenost i bol smenjuju kratkotrajne trenutke ekstaze. Tako – kao u slučaju Broza – nije redak slučaj da se istrajava u idealizaciji nedostupnog idola: pripisuju mu se osobine koje nije posedovao. Subjekti niskog samopoštovanja magnetski su privučeni manipulativnim i problematičnim ličnostima (švaleri, hohštapleri i prevaranti); hipnotično ih ponavljaju kao niz stereotipa. Tako se začarani krug nikada ne završava. U tome je tajna obreda povampirenja Titovog kulta koja se sasvim razotkrila u emisiji „Tito, medijska ikona“.
Pre svega, šta je ikona? Ikona nije svaka slika već sveta slika metafizičkog sadržaja, koja osim u teorijskoj semiotici (kao što je slučaj kod Uspenskog, koji upravo semiotički razotkriva suštinu ikone) postoji samo u pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji. Štaviše, ikona je sveti znak pravoslavnog hrišćanstva. Stoga je neprimenjiva efemernim i trivijalnim upotrebama tipa medijska ikona, što je, kao i gore, oksimoron. Sam naslov je, dakle, pogrešna upotreba, štaviše zloupotreba pojma ikone, koja je podobije onostranog, božanskog sadržaja, simbol dva sveta, zemaljskog i nebeskog, istorije i metaistorije, tj. eshatologije (Dimitrije Kalezić). Ikona je sredstvo čovekovog uznošenja od vidljivog prema nevidljivom, tj. Bogu, duhoviđenje ili sozercanje cele tajne univerzuma (Sv. Jovan Damaskin, Teodor Studit). Kako su današnji „mediji“ najvećim delom u vlasti Antihrista, a Broz ceo svoj vek posvetio borbi protiv Boga i naročito pravoslavlja, pojam ikone ostaje sasvim izvan konteksta ujdurme čiji je naslov „Tito, medijska ikona“; toliko o metaistoriji, a sad o istoriji.
Očekivalo se da će se posle četrdeset godina od Brozove mitološke sahrane naći snage i umeća za pripremu medijske tvorevine koja bi podrazumevala izvesnu meru objektivizacije. Ništa od toga. Nikakva objektivizacija nije se dogodila ni u pokušaju. Naprotiv. Videli smo zbrkani horski potpuri bez trunke mere, ukusa i smisla, koji se ni u čemu nije razlikovao od ideološkog ispiranja mozga, kojeg smo se nasitili za Titovog života. Kao da je vreme stalo 1980. i kao da našim duhovnim obzorjem i dalje vlada najcrnji vid komunističke propagande stvaran i usavršavan gotovo pet decenija. Bez mere – jer Broza uznosi i slavi u odsustvu svake dramaturgije i koncepcije, svake estetske organizacije, srazmere, ravnoteže i pojma o celini, uz nesnosne zvuke trijumfalnih marševa i simfonijskih oda. Bez ukusa – pošto to čini neuko, neodmereno, sirovo, prostim gomilanjem i natrpavanjem reči i slika, upravo u duhu definicije kiča, koju je dao Abraham Mol. Bez smisla – zato što se ne vidi nijedan razlog za ovo pretvaranje čoveka u boga posle četiri decenije, koje smo imali na raspolaganju da o njegovoj vladavini trezveno razmislimo.

SUDBINA KRIVOTVORINE Iako je prisustvo dvojice istoričara, Tvrtka Jakovine i Predraga J. Markovića, nagoveštavalo izvesnu naučnu kritičnost, takve nije bilo ni za lek, ni koliko da stvori privid nekog istorijskog pristupa. Prvi – inače uglavnom spreman i ubedljiv – ispao je nemušt i nedorečen (ili je prekomerno „sečen“?). Drugi je bio do suza zanesen, ozaren božanskom svetlošću Brozove harizme i ushićen notornom ideološkom predrasudom. Nijedan od ove dvojice nije delovao kao ozbiljan istoričar. Umesto pokušaja da objasne ijednu od protivrečnosti Brozovog životnog preduzeća utopili su se u hor ritualnog ponavljanja poznatih stereotipa (oni o blagostanju, socijalnoj sigurnosti i „crvenom pasošu“, Sofiji Loren, nesvrstavanju i lanjskim snegovima bili su i ovde obavezne figure), ne ulazeći u analizu uzroka i posledica ovakvog društvenog stanja, prećutkujući svaku socijalnu antinomičnost i bilo koju kolektivnu traumu od kojih je bila sastavljena cela ova narodna drama. (Izgleda da su to predosećali oni pametniji, za koje se u odjavi emisije kaže da su odbili da u ovoj raboti učestvuju; možda stoga izbor sagovornika i deluje tako skučeno i neubedljivo.)
Upravo ta upadljiva i potpuna neistoričnost glavni je uzrok što se kontekst sveo na ukazivanje božanskih počasti, na idolopoklonstvo još neviđeno i nečuveno u našem dobu, kojim upravlja demonski kumir a ne ikona. Umesto preseka jedne epohe, za šta su ne samo naša istorija nego i umetnost nudili savršen materijal (setimo se samo Bate Živojinovića u filmu „Lepa sela lepo gore“ i njegovog antologijskog duboko proživljenog monologa o Starom) dobili smo zapanjujuću parabolu, oličenu u biblijskom mirakulu Ivana Ivanjija, Titovog tumača i žreca: „Kad ide Tito pred njim se, kao pred Mojsijem, rastvara Crveno more.“ Vladalo je potpuno ćutanje o masovnim zločinima čiji je Broz bio vinovnik (dr Cvetković nedavno ispravlja gore navedenu cifru i smatra da se radi o „60.000–70.000 žrtava“), o poluvekovnom sistematskom komadanju srpske zemlje i naroda, čak i o krvavom raspadu države, koju je sam stvorio. Prosto smo osećali kako se lavina istorije sručuje na ovu slaboumnu šarenu lažu i nosi je bestraga. Ali to je sudbina svake krivotvorine. Istinu potvrđuje njena očita laž, kao što se ovde i dogodilo.