СТРАНАЦ У СОПСТВЕНОМ ЖИВОТУ

Иво Андрић предвидео трагичан распад Југославије 

Објављујемо сведочанства и увиде у мало познате детаље из живота нашег нобеловца: дружење с Мустафом Голубићем, флертовање с Дражом Михаиловићем, сарадња с Милованом Ђиласом у „Новој мисли“, посебно с освртом на чињеницу да је у историји наше послератне књижевности остао готово непознат податак да је баш у последњем броју часописа „Нова мисао“, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста „Анатомија једног морала“, објављен, први пут, велики одломак романа „Проклета авлија“

Субота, 5. децембар 1964. године, у стану Александра Вуча окупило се шире друштво: Иво Андрић, Душан Матић, Родољуб Чолаковић са супругама и Криста Ђорђевић. Јулијана Лула, Вучова супруга, позната надреалисткиња, спремила је гала вечеру. Домаћин, као и обично, приликом оваквих седељки, које су биле готово редовне, имао је специјални задатак да своје госте обавести о ономе што се збивало у београдској чаршији, али и шире. Био је пун новости и све је знао.
Вучо: „Брана Црнчевић дошао у Књижевни клуб у Загреб и питао: ’Ко је вечерас дежурни усташа у клубу.’ Људи схватили спрва као шалу, али кад је поновио, они реаговали и избацили га напоље.“
Чолаковић: „У Београду су одмах подузете мере: скинули му драму с телевизијског програма и оформљена је партијска комисија. Допада ми се таква брза и ефикасна реакција.“
Иво Андрић, скида наочаре, брише их, снебива се, збуњено се смешка и као да неће, прозбори: „Знате (кажу тако је увек почињао реченице) недавно у Дервенти, под прозором хотела у коме сам одсео разговарају две коне (комшинице):
– Чу л’ ти ноћас ону грмљавину и јеси ли се припала?
– Ма, како не бих чула, а припала сам се да не може горе бит. Грми и сјева, а у мене у кући све чланови партије.“

А ТАЧНО ДЕСЕТ ГОДИНА раније, скоро у дан, пре ове седељке на којој ће будући нобеловац осмислити типичан босански виц о Партији, Андрић је 13. децембра 1954, по сопственој жељи (мада постоје сведочења да га је на овај корак годинама убеђивао баш присутни Родољуб Чолаковић) примљен у Савез комуниста Југославије. Одлуку о томе, после дискусије, донела је Основна организација Савеза комуниста Србије при Удружењу књижевника Србије. Образложење је прочитао секретар партијске организације Милорад Панић Суреп.
Била је то круна његових активности омеђених годинама 1944. и 1954. Андрић је улагао велику енергију и савесно испуњавао дужности члана Управе Удружења књижевника у Београду, затим Управе Удружења књижевника Србије, а онда председника прве организације југословенских писаца – Савеза књижевника Југославије; народни је посланик за срез Травник, већник Трећег заседања ЗАВНОБиХ-а, члан Уставотворне скупштине и Президијума Народне скупштине БиХ, посланик је Већа народа Народне скупштине ФНРЈ; члан је делегација које бораве у Совјетском Савезу 1948. и у Турској 1953. године; потпредседник је Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР, председник Друштва за културну сарадњу Босна и Херцеговина – СССР, члан Управног одбора Друштва за културну сарадњу Југославија–Француска; члан је Савезне комисије за упис народног зајма, Комитета интелектуалаца за одбрану мира, Управе Југословенског удружења за Уједињене нације, Одбора за иностране послове; члан је Уметничког савета за кинематографију, члан Савета за књижевност при Министарству за науку и културу у Влади ФНРЈ; члан је Националне комисије ФНРЈ за Унеско; члан Савезног одбора Народног фронта Југославије (на чијем је челу маршал Тито)…
Према доступној библиографији то је његов најплоднији период. Поред три романа и нове збирке приповедака, објављена су 162 његова рада – приче, репортаже, путописи, одломци из романа, говори и записи, чему треба додати и многобројна предавања одржана у разним приликама и различитим поводима.

ТАКАВ ЈЕ ЖИВОТ да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи – записао је Иво Андрић у „Знаковима поред пута“, као да је хтео да посредно појасни поједине „знакове “ из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени.
Иво Андрић је живео и умро с много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих Влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије 1954. године.
И ратне београдске године славног нобеловаца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд, понуђено му је, као Хрвату, да може да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Док рат букти у целој Европи, Иво Андрић стиже у окупирани Београд.
Првог дана јуна 1941. усељава се у подстанарску собу код адвоката Бране Миленковића и његове мајке Каје, у стан на првом спрату, у Призренској улици број 7. Ушао је само с два кофера. И ту ће, између та четири зида, имати смирења и животног одушка да наредних година напише „На Дрини ћуприју“, „Травничку хронику“, „Госпођицу“, дела која ће му две деценије доцније донети Нобелову награду.
Његови биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић „држао резервисано“ и трудили се да нагласе његово немирење с окупацијом, и позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квислиншкој „држави“.

УЛАЗАК ОСЛОБОДИЛАЦА у Београд 20. октобра 1944, вод црвеноармејаца, дочекао је на Теразијама с Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем. Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од Андрићевог стана. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао: „Шта да им дамо? Победнике треба даривати“, записао је Милан Ђоковић у својим дневницама.
Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире с новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као „водоноши комунистима“, да се „упрего у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо“. Делом чаршије кренуле су приче о његовој недоследности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима, конвертитству. Да је заборавио како је краљевском режиму служио предано и послушно. Многи су се питали да ли је „морао да се толико понизи?!“ Да ли је то због неких „досијеа које комунисти имају, којим га уцењују?“ Прилепили су му етикете „језуита“, „фра Иван-бег“, „дон Иво“…
У таквим околностима није чудно што се нико није присетио да је Андрић био у свом југословенству више него доследан. Био је то од тренутка када је почео политички мислити. И на самом почетку, чим је осетио ширење антијугословенског расположења у Хрватској, у загребачким „Новостима“ 8. новембра 1918. објављује програмски чланак под насловом „Незвани нека шуте“. А када је српска војска ослободила Београд, цео дан је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом. Уосталом сви његови младобосанци су у основи били југословенски националисти, чак и они који нису били за то да се „меша српско вино са југословенском водом“. А потом већина их је завршила у некој од варијанти социјализма.

ЧОВЕК ЊЕГОВОГ ОСЕЋАЈА за танане историјске нијансе и дубоког промишљања узрочно-последичних односа између савремености и прошлости морао је да буде свестан целокупне трагедије рата и невиђеног цивилизацијског пада који је изазвала националистичка мржња. Зашто би онда сумњали у његову искрену мисао да још једном покуша да се вољно интегрише у изградњу новог поретка, да допринесе новој Југославији па макар то било с комунистима.
У вили Стојчевцу код Сарајева, 2. августа 1966. године, бележи у „Дневнику“ Родољуб Чолаковић, у присуству Авда Хума, после доручка Иво говори о (Мустафи) Мујки Голубићу. Били су другови из ђачких клупа у Сарајеву. Волео је Иво Мујку, називао га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим. За њега је говорио да није био заокупљен интелектуалним проблемима, али да је био човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор. Волео је Мујке – каже Андрић – да се постави заштитнички и онда је био кадар да се за онога кога брани и побије. Дружили су се у Бечу 1923. године. Мустафа илегалац, шеф Коминтерниног одељења за Југославију, а Андрић краљевски дипломата. Да ли је у тим бечким шетњама дошло до неке (обавештајне) сарадње. Прејака и преслободна теза. Али није немогућа. Поготово када су та два карактера у питању. Можда ту лежи одговор зашто је Иво постао „водоноша комунистима“, зашто је постао потпредседник Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР, зашто је на бини, на Првомајској паради у Москви 1948, стајао десетак метара од Стаљина.
У годинама које су следиле, у затвореним круговима, дискретно се шири прича да је он током окупације симпатисао Дражу Михаиловића. Неки од његових савременика то бележе у тајним рукописима који ће на светлост дана изаћи много деценија доцније. Андрићев флерт са Равном Гором и Дражом постаје омиљена тема у емигрантској публицистици и мемоарима које су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Коста Ст. Павловић, шеф кабинета предратних и емигрантских краљевских влада, објавио је у књизи „Поезија и проза“ (Женева, 1977) да је „његова повученост (Андрићева, за време окупације) била, по речима неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку“. Вођа четничког покрета, наводно, био је усхићен када му је пренета порука књижевника из Београда. Исти аутор записује у свом „Ратном дневнику 1941–1945“: „У четвртак, 23. децембра 1943, добио сам прве вести од Младена Жујовића. (…) Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору.“ Младен Жујовић је иначе био члан Централног националног комитета, из иностранства.

О АНДРИЋЕВОМ РАВНОГОРСКОМ педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. члан је САНУ. У мемоарима „Ожиљци и опомене“ он каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета.“
Синиша Пауновић у тексту објављеном 1991. у НИН-у пише да је Александар Белић, председника Српске академије наука, 1942. године скренуо пажњу Иву Андрићу да генерали, међу њима и његова рођена браћа Владимир и Емил, говоре да је Михаиловић „шупљоглавац“ и „пијандура“. Иво је на то одговорио да је Дража – „нови Карађорђе“.
Сведочанство на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису „Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?“ у коме пише: „Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу (…) Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну Гору. Наводно је имао и униформу сашивену.“
Иронијом судбине, како то код нас почесто бива, и ма како то наизглед парадоксално звучало, једини опипљив документ о Андрићевим везама с равногорцима налази се баш у његовом партијском досијеу у Картотеци ЦК СКЈ. Реч је о документу који је настао три и по месеца по пријему писца у редове „радничке авангарде“. По свему судећи, ова одлука актива Удружења књижевника је изазвала буру у партијском врху. Разноразни душебрижници, партијске бирократе, овисници чаршијских распредања, почели су да ваде испод тепиха све грехе бившег дипломате, нарочито његово драње за време рата, зачињено питањем – шта ће он међу нама. На делу су била озбиљна закулисна настојања да се оспори Андрићев улазак у СКЈ. Остало је забележено да је Ђуро Пуцар рекао Чолаковићу „док си ти лио крв, Андрић је био амбасадор“.
Тај спис је заправо изјава коју су потписали 30. марта 1955. године Марко Ристић и Александар Вучо, на којој је следећа напомена: „Марко Ристић и Александар Вучо, који су се за време окупације често виђали са И. Андрићем, о његовом држању за време окупације дали су ову изјаву: ’Антинедићевац од првог дана, Андрић је с одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији, и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица, да је тај устанак ’преурањен’. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустријским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка, али не остајући слеп пред чињеницама, он постепено увиђа да су те снаге, са Дражом Михаиловићем, издајничке, и поштено ревидира извесне своје заблуде и илузије. После једне искрене морално-политичке кризе, Андрић се у тренутку ослобођења нашао спреман да обнови и напретку своје домовине лојално помогне. Његова добронамерност и искреност у том тренутку нису могле бити стављене у сумњу и то можда баш зато што његово опредељење није било плод неког наглог, опортунистичког обрта, него једног спорог, поштеног ’испита савести’.“
Овај, у јавности мало познати документ, открили су Ратко Пековић и Слободан Кљакић и објавили га у малчице прећутаној књизи „Ангажовани Андрић 1944–1954“. Да би сведочење Ристића и Вуча добило на тежини и примирило подозрив део руководства, истог дана „Карактеристику“ за Иву Андрића пишу и Милорад Панић Суреп, Душан Костић и Ерих Кош.
„То значи“ – закључују Пековић и Кљакић – „Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни.“

КАКО ЈЕ ВРЕМЕ ОДМИЦАЛО, Андрић се лагано, њему својствено, разилазио с југословенским комунизмом. У писмима Родољубу Чолаковићу пише да осећа да га обузима нека тескоба. Вели „да се треба полако повлачити са сцене, одлазити из гужве“. Нису позне године у питању, него све више политичких неспоразума око њега.
У стану код Андрићевих, 22. децембра 1965, њих двојица разговарају о Осмом конгресу Савеза комуниста Југославије и новом статуту. Иво каже: „Није у питању оваква или онаква организациона форма Савеза него међународни односи. Могло се решити и другачије, а да се не потцењује нико. Овако, шта ћемо значити пред светом расцепкани на шест литература. Медиокритети ће добити, они и јесу најгрлатији. А добру књигу превешће свако, не питајући је ли аутор Хрват или Македонац. Али медиокритети ће галамити да и њих треба преводити ради афирмације националних култура.“
Његова нада у југословенски комунизам зачета 1945. почињала је да се гаси и он наговештава буру и трагичан расплет који се примицао.
У дневничкој белешци од 4. јула 1969. Чолаковић цитира његово писмо да се „у одређеној међународној констелацији“ Југославија може распасти. То је било 21 годину пре њеног стварног распадања, и заиста у одређеним међународним околностима.
У фебруару 1970. пише да му је Густав Крклец испричао како у Загребу због национализма нема атмосфере за рад. А Андрић на то додаје: „Ово је само почетак, видећете шта ће се све из оваквих ставова излећи.“ Пет месеци доцније, средином јуна, поново се исповеда Чолаковићу – из Сарајева се увек враћа с мешовитим осећањем – „узнемири ме онај добро познати задах шовинизма и растужи сазнање да више немам снаге за путовање“. За Крлежу каже да не зна како ће завршити с оним што ради: „Некада велики Југословен, сад постаје провинцијални Хрват, оно што је некада страшно жигосао.“
Четири године касније, када је посао око Устава из 1974. био готов и стављена тачка на заједничку државу, човек који је познавао Гаврила Принципа и Хитлера, и који је знао шта све људи људима могу да учине, тврди да му је хрватски национализам најопаснији „због снаге која иза њега стоји – Католичка црква, моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром (…) у атмосфери која унаказује душе људи нечим ирационалним и злим“.

Разлози за преиспитивање партијске подобности

ФЛЕРТ С ДРАЖОМ није био једини разлог за накнадно преиспитивање партијске подобности будућег нобеловца. Над Андрићем се те 1954. године надвила и сенка Милована Ђиласа. У историји наше послератне књижевности остао је готово непознат податак да је баш у последњем броју часописа „Нова мисао“, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста „Анатомија једног морала“, објављен, први пут, велики одломак романа „Проклета авлија“ „опрезног“ Иве Андрића. Објављивање „Проклете авлије“ требало је да буде и литерарно сведочанство, метафора о ужасима логорског живота 20. века. Иво Андрић је прихватио да у том надстраначком часопису штампа своје дело. Одломак из „Авлије“ није био једини контакт са овим часописом. У другом броју објавио је обимну повест „Немирна година“ а припремио је реферат о „Психологији стваралаца данас“. Ова забрана, из које ће се изродити први политички дисидент из социјалистичког лагера, утицала је на Иву, као да је на себи осећао да га стално прате неке неповерљиве и невидљиве очи.
А када је стигла вест из Стокхолма да је добио Нобелову награду, невелик, трособан стан је препун. Сјатили су се тамо писци и домаћи и страни новинари. Како су извештавале новине, телефон не престаје да звони, „зову новинари из Беча, Стокхолма, Рима, Париза и траже интервјуе“. Једини није био узбуђен лауреат.
„Мени се чинило да је био уплашен… Андрић је знао какву ће завист изазвати ловор који је стављен на његову главу јер су државни фаворити за то признање били неки други писци. Знао је опет, ако се покрене прича о њему, да ће се сви најлакше сложити да је он гори од свих. Милован Ђилас је тада био у затвору и он се плашио да ће га страни новинари питати за њега. Предраг Палавестра ми је испричао да га је Андрић замолио да у случају да се то деси он ускочи са неким другим питањем па ће одговорити њему, а заборавити на претходно питање“, сећа се тих дана Матија Бећковић.
Добрица Ћосић, у белешкама о сусрету с Андрићем, из периода „Нове мисли“, пише: „На моје питање да ли је ’Проклета авлија’ метафора за 1948, Информбиро и Голи оток одлучно је одговорио да му то није било у памети… Тим поводом је доста убедљиво одбијао сваке данашње филозофске и идеолошке импликације и тенденције у ’Проклетој авлији’ и својим делима.“
После доделе Нобелове награде Добрица Ћосић је у више наврата покушавао да убеди Јосипа Броза да приреди пријем за Иву Андрића. Највећи син наших народа и народности смиловао се тек после годину дана. Протокол председника Републике, којим је руководио Сплићанин др Словен Смодлака, важио је за један од најбољих у свету. Али, авај, у случају нашег нобеловца, случајно или намерно направљен је велики пропуст. Обавештене су све званице осим Андрића. Он је сазнао тек када су га на дан пријема позвали и питали да ли му је потребан превоз до Белог двора. Није преостало ништа друго до да се Иво и супруга Милица спреме наврат-нанос и седну у такси.
У салону за пријем, поред Тита, били су Јован Веселинов, Крсте Црвенковски, Добрица Ћосић и Богдан Црнобрња. Послужени су кафом и соком.
Добрица је оставио забелешку о овом сусрету: „Била је доиста мучна та изнуђена приредба одавања државне почасти великом писцу. Тито маршалски званичан, Андрић амбасадорски уштогљен и дипломатски конвенционалан, Јованка весела и радознала ’како друг Андрић пише?’, Милица Бабић господствено дистантна. (…) Очекивао сам да ће нас Тито задржати на ручку с обзиром да нас је примио у 11 сати и да смо били послужени само кафом и лимунадом. Тачно у 12 Тито је одложио своју лулицу са допушеном цигаретом и устао; устали смо и сви ми за њим; па смо се руковали с лажном срдачношћу. (…) Тито ме задржа на часак да ми каже: ’Неки много скроман човјек овај Андрић.’ Сагласио сам се.“
Пријем је уприличен, поменусмо, готово годину дана након што је Андрић добио „Нобела“, 10. октобра 1962. Пре кафе и лимунаде писцу је уручен Орден Републике са златним венцем „за нарочите заслуге у дугогодишњем раду на пољу књижевне, културне и јавне делатности“.

Један коментар

  1. Avatar
    Кажем ја себи

    Било ми је уживање читати о великом Андрићу, догодовштине или неке друге животне згоде и незгоде, из сведочења његових савременика.
    Андрић није био само добар дипломата и плодан писац, он је познавао и душу како обичног народа тако и властодржаца. У сваком случају био је одмерен, проницљив и врло опрезан.
    Једном приликом је изјавио да “Младост је сретно доба у коме човјек почиње вјеровати у себе, а још није престао вјеровати другима”! Или, познат је његов став “да човјек у другој половини живота улаже напор да исправи грешке учињене у оном првом дијелу”!
    Хвала аутору на подсећању на српског Нобеловца, а Њему вечна слава и хвала…

    П.С. Шифра је сећање на Предрага Милојевића, једног од највећих новинара Политике, који је живео и радио у време Андрићевог дипломатског рада и боравка у Берлину. /В.В.Јанковић, Република Српска/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *