Оштар старт на нови СТАРТ

Москва пита – зашто цео нуклеарни арсенал НАТО-a не би био обухваћен новим преговорима о ограничењу броја бојевих глава, и зашто би се то везивало за Кину када Русија с њом није у војном савезу

Много буре прошле недеље изазвала је најава председника САД Доналда Трампа да Вашингтон напушта Споразум о отвореном небу, након што је пре годину дана исто тако једнострано иазашао и из Споразума о ракетама средњег и краћег домета. Трамп је своју одлуку званично потврдио прошлог четвртка, позвавши се на то да Русија не извршава обавезе које проистичу из овог уговора. Како је додао, снимке које САД добијају током летова специјалних авиона у оквиру „Отвореног неба“ могуће је брже и јефтиније преузети са сателита. „Ми имамо веома добре односе с Русијом, али Русија не поштује услове Споразума. Све док она не почне да их поштује, ми ћемо из њега изаћи“, нагласио је шеф Беле куће и додао да „постоје веома велике шансе“ за постизање новог споразума. И док он тако чека „нови споразум“ и председничке изборе у новембру, повлачење из „Отвореног неба“ може да проузрокује проблеме са европским савезницима и ставља под упитник кључни уговор с Москвом – Споразум о смањењу и ограничењу стратешког офанзивног наоружања (New START), који истиче следеће године и представља камен темељац глобалне стабилности и безбедности. Зато је Трампов потез изазвао лавину критика, пре свега на Западу. Руси на то само кажу: преживећемо и без ових споразума.

МЕЂУНАРОДНОПРАВНЕ НИЈАНСЕ И ПРОВОКАЦИЈЕ Споразум „Отворено небо“ потписан је 1992. и ступио је на снагу деценију касније, 2002. године. Њиме су обухваћене 34 земље, којима је омогућено да својим осматрачким авионима надлећу територију земаља потписница, са идејом повећања транспарентности војног планирања и намера и снижавања могућности сукоба. Споразум је, као што се види, био потписан на врхунцу унилатералног момента у свету, када је велика совјетска империја отишла у прошлост и остао само један газда на планети, САД. Очито је, стога, да споразум није у том тренутку могао да буде на штету Американаца, а шта се у међувремену десило па је Бела кућа променила став – остаје за неке наредне анализе. Чињеница је, тек, да Москва није желела пропаст овог уговора, нити је било када говорила о томе да би могла из њега да изађе. За разлику од Вашингтона, одакле су конкретне најаве стигле још јесенас. Тада је, у новембру 2019, заменик руског шефа дипломатије Сергеј Рјабков поручио да РФ неће изаћи из Споразума о отвореном небу чак и ако Американци то учине, али да ће размотрити друге варијанте одговора на такав потез. Још тада је саопштио да је овај споразум важан, јер на њему почива стабилност многих процеса.
Државни секретар САД Мајк Помпео конкретизовао је прошле недеље Трампове оптужбе, рекавши да је Москва одбила да дозволи летове над „грузијским регионима Абхазије и Јужне Осетије које је Русија окупирала“, над Калињинградском облашћу и над аеродромом на Криму. Помпео, међутим, није рекао да ни САД не допуштају Русима летове над Хавајским острвима, али можда то и није најважније у овом тренутку, нити је Русија због тога икада претила да ће напустити споразум.
Много је важнија међународноправна „нијанса“ одбијања Кремља да изврши америчке захтеве. Кроз њу се преламају сви проблеми и неразумевања у руско-америчким односима. Када Помпео каже „грузијски региони које је Русија окупирала“, онда тиме одбацује сваку идеју поправљања односа, јер у Москви на те „регионе“ имају сасвим другачије погледе. За њу то нису региони, већ самосталне и суверене државе, чију независност и међународноправни субјективитет Москва у потпуности признаје. И не само Москва већ независност Абхазије признају још четири чланице УН (Никарагва, Венецуела, Науру и Сирија). Док Јужну Осетију, уз побројане, признаје и шеста чланица УН – Тувалу, мала уставна монархија у Полинезији, чији је владар британска краљица Елизабета Друга.
И још једна, вероватно најважнија разлика: Абхазија и Јужна Осетија су земље чију независност Русија признаје, за разлику од низа самосталних територија (Нагорно Карабах, Придњестровље, Доњецка Народна Република и Луганска Народна Република), које не уживају такав статус у очима Кремља. Ове републике, отцепљене од Грузије у петодневном Рату на Кавказу 2008, за Москву нипошто нису окупирани региони и свако ко жели споразум и сарадњу с Русијом мора, бар у својој реторици, то да узима у обзир. Језик дипломатије познаје десетине и стотине начина на које се може рећи једна иста ствар, а сам избор тог начина најчешће показује и однос о том питању. У супротном, реч је о провокацији – посебно имајући у виду да је, према верзији Москве, конфликт 2008. избио када су грузијске снаге напале јужноосетијску престоницу Цхинвали и у том сукобу убиле 10 руских мировњака УН (који су се тамо налазили на основу споразума са Грузијом), док је укупно страдало 48 војника на страни Русије. Убиство толико својих војника ниједна велика сила не прашта и руско признање независности Абхазије и Јужне Осетије, само шест месеци након што су САД признале „Косово“, директна је последица тога.

ЗАПАД ЗАБРИНУТИЈИ ОД РУСИЈЕ С обзиром на то да су, с руског становишта Абхазија и Јужна Осетија независне државе, тражити од Москве дозволу за прелет над овим „грузијским регионима које је Русија окупирала“, такође представља неприхватљиву провокацију. Јасно је да Москва не може такву дозволу да изда, већ Вашингтон треба да се обрати директно Сухумију и Цхинвалију, што је такође немогуће. Пре свега зато што би САД тако посредно признале њихову независност, али и због тога што Абхазија и Јужна Осетија нису потписнице Споразума „Отворено небо“, у коме укупно учествују 34 државе. С друге стране, Грузија јесте потписница, али је и она, једнострано, забранила Русији приступ свом небу још 2012. године, што додатно компликује ситуацију са „Отвореним небом“ у овом региону.
Што се тиче друге две Помпеове примедбе, у вези с Кримом и Калињинградом, ова питања су не мање сложена. У случају Крима, Вашингтон је на становишту непризнавања укључења 2014. године ове републике у састав Руске Федерације, па је опет нејасно по ком основу захтева од Москве дозволу да тамо лети. Ако Американци не признају руску власт на том подручју, и ако због тога цео Крим годинама држе под санкцијама, онда треба дозволу да траже од Украјине, која је такође потписница Споразума. Наравно да Кијев такву дозволу не може реално дати, али је лицемерно тражити је и од Русије, чију власт над Кримом не признајеш, осим ако то и није циљ – пронаћи формални разлог да се Москва оптужи за кршење споразума. С Калињинградом је ситуација специфична: овај регион окружен НАТО базама у Европи толико је мали да покрај њега непрестано лете амерички и други извиђачки авиони и виде га као на длану. Сам чин прелета америчког ваздухоплова био би више у функцији демонстрације заставе него реалне потребе – али и то ће бити могуће оног тренутка када Руси добију дозволу да лете изнад Хавајских острва.
Да је Трампово напуштање овог споразума изазвало више забринутости на Западу него у Русији, види се и из тога што је одмах искоришћено за обрачун с америчким председником у оквиру изборне кампање. Демократа Елиот Енгел (познат као Трампов критичар и водећи албански лобиста), члан спољнополитичког одбора Представничког дома, одмах је оптужио председника да изласком из споразума крши процедуру, јер није консултовао Конгрес. Назвавши Споразум „ослонцем стабилности, транспарентности и безбедности САД и наших европских савезника“, Енгел је указао да овај уговор има одлучујући значај и за закључивање новог СТАРТ споразума и контролу наоружања. Побунили су се и Европљани, а шеф немачке дипломатије Хајко Мас затражио је од САД да повуку одлуку. Трампов потез, уочи избора, биће тумачен као „слабљење трансатлантског савезништва“, али Америци овај споразум сам по себи више и није преко потребан.
Пре ће бити да би овај уговор могао бити део „пакета трговине“ Доналда Трампа – ако победи на новембарским изборима – приликом преговарања о новом СТАРТ споразуму с Русијом и, како Вашингтон жели, с Кином. Јер ако је на Москву можда и могуће покушавати притисак претњом новом трком у наоружању, на Кинезе то готово и не делује: Пекинг има своју одбрамбену филозофију и много више новца на располагању од Русије. Специјални представник америчког председника за контролу наоружања Маршал Билингсли истакао је да Вашингтон није заинтересован за нови СТАРТ ако је то „споразум просто ради споразума“. „Председник САД неће потписати споразум који не одражава данашњу реалност и ничим не доприноси већој реалној безбедности америчког народа“, поручио је Билингсли, који је на ову дужност именован недавно, 10. априла. Према његовим речима, „Русија треба да помогне да се Кина доведе за преговарачки сто“!
Русија на то одговара да у преговорима о стратешкој стабилности треба да учествују амерички савезници. „Потенцијали свих држава које располажу нуклеарним оружјем треба да буду узети у обзир у будућим преговорима. У даљем мултилатералном процесу у овој области обавезно треба да учествују најближи савезници САД који располажу потенцијалима у овој сфери. То су Велика Британија и Француска“, поручио је Сергеј Рјабков. Кина је у више наврата указала да је преговори не занимају и да њен нуклеарни потенцијал није упоредив са америчким и руским. Рјабков, који је задужен за ова питања, наводи: „Американци кажу: ’Доведите нам Кинезе за преговарачки сто.’ А зашто, питамо се. Добро нам је познат став Кине, према њему се односимо с великим уважавањем и колеге у Вашингтону не могу да очекују да ћемо предузимати било какве напоре за испуњење те њихове жеље.“

КО ЈЕ НА НИШАНУ АМЕРИЧКЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ Овакви „оштри стартови“ уочи преговора о новом СТАРТ споразуму указују да неће бити лако постићи договор. Тим пре што је нова трка у наоружању – за сада више технолошка, него квантитативна – већ у пуном јеку и Русија у њој не заостаје. И што је, из свега наведеног, јасно да је „на нишану“ америчке администрације сада много више Кина, него Русија, с којом САД „имају веома добре односе“, како каже Трамп. Наравно да ови односи ни из далека нису добри, да су погоршани у готово сваком сегменту, али је такође очигледно да Русија и Кина имају своје адуте и логику.
Поготово Москва која се пита – зашто цео нуклеарни арсенал НАТО-а није обухваћен новим преговорима о ограничењу броја бојевих глава? И зашто би се то питање везивало за Пекинг када Русија и Кина нису у војном савезу, нити имају формалну обавезу да се међусобно помажу, а поготово ниједна од њих не размешта своје атомско оружје на територији друге, као што то чине у НАТО-у? Ово су питања на која Вашингтон нема ваљан одговор и зато врши притисак на „преговарачке партнере“ дерогирајући стратешке споразуме један за другим. У нади да тиме, како истиче Билингсли, „доприноси већој реалној безбедности америчког народа“, само чини свет мање безбедним местом. Што, наравно, не значи да се након Трампове евентуалне победе – неће све преокренути и Вашингтон заузети много реалистичнију позицију. Јер ипак је ово само део предизборне трке – па макар она била и у наоружању.

Један коментар

  1. Tema je, po meni, interesantna. Međutim, čini mi se, da se „ključ“ krije u širem kontekstu. U situaciji globalne krize američka dominacija je pred ozbiljnom iskušenjem. Čini se da SAD više nemaju ekonomsku mogućnost da opstanu kao jedina hegemonija – ako uzmemo u obzir kineski faktor. Proizilazi da je obezbeđenje vlastitog gospodarenja moguće samo za račun vojnog potencijala. Da li geopolitička logika gura SAD na izlazak iz svih sporazuma, koji (navodno) ograničavaju rast njihove vojne moći.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *