Генерал армије Драгољуб Ојданић – КОМАНДАНТ НЕПОРАЖЕНЕ ВОЈСКЕ

Земље које су нас 1999. године непосредно напале биле су 228,7 пута веће од Србије и 518,3 пута богатије, с неупоредиво већим националним дохотком. Од напада Персијанаца на Хеладу, агресија на нашу земљу била је најнеравноправнији оружани сукоб забележен у историји човечанства. Феномен снажног отпора народа и снага одбране СРЈ коју је предводио генерал Драгољуб Ојданић постао је предмет изучавања ратоводства, оружане борбе и свих облика отпора, у многим земљама света, укључујући и земље агресора

Целом свету добро је познато колико је ратничка и ослободилачка традиција нашег народа богата и славна. Никада у својој историји нисмо водили освајачке, већ само одбрамбене и ослободилачке ратове. Српски војник познат је по храбрости и јунаштву. Вековима је ратовао за највећу вредност – слободу. У љутим бојевима за људско достојанство борбе су изнедриле и велике војсковође.
Одбрана од агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију 1999. године лансирала је многе јунаке и више ратних команданата који су се истакли у зналачком супротстављању највећој сили савременог света. Први генерал одбране био је генерал Драгољуб Ојданић, који је предводио Штаб Врховне команде. Каријеру војног старешине започео је сада већ далеке 1958. године, а пензионисан је, на лични захтев, 2001. Завршио је све војне школе и магистрирао из области ратне вештине, успешно командовао јединицама и саставима тактичког, оперативног и стратегијског нивоа. Био је начелник Генералштаба ВЈ, у време агресије начелник Штаба Врховне команде, а пред пензионисање постављен је на функцију министра одбране. Стога је за разговор о ономе што се збивало те 1999. године генерал Ојданић репрезентативна личност.
Да ли се по вама, господине генерале, рат могао избећи?
Могли смо га избећи само капитулацијом целе СРЈ, понуђеном у Рамбујеу и Паризу под патронатом НАТО-а. Подмукло подметање „Рамбује додатака“ о референдуму јасно је показало, ако се чак апстрахује све друго, куда би то водило: Србија и СРЈ остају без Косова и Метохије. Taкозвана ОВК се, спровођењем диверзантско-терористичких дејстава, устремила прво на наше снаге унутрашње безбедности, затим на грађане албанске народности лојалне својој држави, а касније и на Војску Југославије (ВЈ). Наравно, као и свака друга држава и наша је морала да користи своје легално право и дужност да се то зло елиминише. Нажалост, у томе су пале велике људске жртве, природно, на обе стране.
Дакле, наше државно руководство и наш народ, сем срамних појединаца, такву капитулацију нису могли прихватити. Очекивало се да ће наше одбијање потписивања понуђеног ипак наићи на људски разум и цивилизацијско поступање. То се није десило.
Постављени сте на дужност начелника Генералштаба ВЈ 27. новембра 1998. године. Какво је тада било стање у војсци?
Попуњеност мирнодопске армије било је 70 одсто од следујућег стања. Заправо, уместо 111.000 припадника располагало се са свега 85.000. Стање ратне технике било је на незадовољавајућем нивоу. Најчешће су били истрошени ресурси експлоатације. Ратна техника била је и застарела, нарочито у РВ и ПВО и РМ. Наша авијација, у онаквој врсти рата који је уследио, практично је била неупотребљива.
Системи противваздухопловне одбране нису могли да досегну висине на којима су летели авиони НАТО-а. Стање ратних материјалних резерви, после сукоба на простору СФРЈ и економске исцрпљености Србије, било је веома нарушено. Финансирање војске одвијало се на драматичан начин. Добављачима је стално дуговано више милијарди динара. Плате професионалних припадника касниле су по више месеци и биле су упола мање од законом утврђеног минимума. Јединице Треће армије више од годину дана налазиле су се у повишеним мерама борбене готовости, а више месеци, заједно са снагама МУП-а, водиле су борбу против албанских терориста и страних плаћеника.
Војска је већ од првог напада отпочела систематски, зналачки и плански да брани територијални интегритет земље.
Била је то одбрана од сведимензионалне агресије у режији најмоћнијег војног савеза света, под вођством САД. Та сила кренула је у бесомучну и у историји незапамћену агресију у којој је учествовало ни мање ни више него 19 најразвијенијих земаља света, чланица НАТО-а. Рачунало се, како нам је јавно саопштио главнокомандујући снага НАТО-а, да ће наша војска најдуже за три дана бити уништена и поражена, а земља стављена под још горе услове него што нам је нуђено. Такве тврдње нису се обистиниле. Процене су биле погрешне. Издржали смо све дотле док их наше државно руководство и отпор нашег народа и снага одбране није принудило на проналажење мирног решења косовско-метохијске кризе под окриљем УН.
Захваљујући одлучности Врховне команде и постигнутог јединства народа, припадници ВЈ, сви као један, без колебања, уз све дотадашње проблеме, уверени у исправност одлука, доследно су извршавали сва наређења. Војска је успела да се заједно са снагама МУП-а и другим субјектима одбране, уз својеврстан отпор и подршку народа, одупре 37 пута војнотехнички надмоћнијем агресору. Овај податак још више добија на значају кад се има у виду да су се дејства при агресији одвијала из ваздушног простора најсавременијим авионима света који су дејствовали с великих висина (и више од 20.000 метара) и крстарећим ракетама лансираним са удаљености хиљаду и више километара, онда та надмоћност добија тешко мерљиву бројку. Чињенице, да је у току агресије на нашу земљу употребљено око 1.200 авиона (од чега 850 борбених), да је извршено 26.289 авио-полета и лансирано око 1.000 крстарећих ракета, око 2.900 бомби и других пројектила и да је при томе извршено 2.300 удара по 995 објеката на територији СРЈ, употребивши за то најсавременија борбена средства, углавном вођене пројектиле велике разорне моћи са око 21.700 тона најразорнијег експлозива, самe говоре за себе. Кад се свему овоме дода вишегодишња исцрпљеност СРЈ непримереним економским санкцијама, уз чињеницу да је економска надмоћност агресора, према неким статистичким показатељима, била већа за 676 пута, сувишно је изводити закључак о моралности и издржљивости народа и његове војске у достојанственом и херојском отпору у одбрани своје отаџбине, својих права и своје слободе.
Како оцењујете учинак војске у одбрани земље?
Војска Југославије, све њене команде и јединице, са поносом могу истаћи, доследно и професионално су извршиле све задатке и нису дозволиле да дејством агресора и шиптарских терористичких снага изгубе ни стопу сувереног простора СРЈ. Вештим маневром, одговарајућим тактичким, оперативним, па и стратегијским поступцима, као и ефикасним командовањем на свим нивоима, успели смо максимално да сачувамо људе, технику и ратне материјалне резерве. Уз све то агресорској авијацији, и поред наше велике материјалне, техничке, и бројчане инфериорности, успели смо да нанесемо неочекиване губитке.
Постигнути резултати ВЈ, поред оствареног јединства народа (што агресор није рачунао), поред осталог, могу се везати за висок морал команди и јединица ВЈ који је истражен и мерен применом одговарајућих научних метода, у чему је, такође, била заблуда и слаба процена агресора.
Имајући у виду место, улогу и задатке Треће армије, посебно Приштинског корпуса у склопу задатака ВЈ, незаобилазно се мора рећи да су ови састави са својим командантима на челу, генералима Небојшом Павковићем и Владимиром Лазаревићем и командантима и командирима нижих нивоа, изнели терет овог рата, за шта су појединцима и јединицама одата заслужена признања.

фото: лична архива генерала Драгољуба Ојданића

Исто тако, полазећи од начина извршене агресије на нашу земљу, уз доминантно дејство из ваздушног простора, на частан и професионалан начин, у максималним границама својих могућности, задатак су извршиле и јединице РВ и ПВО и трупне ПВО, при чему је наша ПВО за агресора остала трајна тајна због упорности, жилавости и начина дејства. Дакле, огроман терет одбране поднеле су јединице РВ и ПВО, са генералом Спасојем Смиљанићем на челу.
Феномен снажног отпора народа и снага одбране СРЈ постао је предмет изучавања ратоводства, оружане борбе и свих облика отпора, у многим земљама света, укључујући и земље агресора. Управо, захваљујући таквом успеху снага одбране наше земље створени су услови да се, уместо наставка агресије, укључујући и агресију копненим снагама, наше државно руководство избори да се пређе на миран колосек, те да се цео проблем Косова и Метохије врати под окриље УН и да се уместо окупације целе земље, Резолуцијом Савета безбедности, на подручју КиМ регулише присуство међународних војних снага, укључујући и Русију и неке неутралне земље.
У јавности је недовољно познато да су понуђене варијанте Војнотехничког споразума имале за циљ да снаге агресора, по сваку цену и пре коначног усвајања Резолуције у Савету безбедности, уђу на простор КиМ, чиме би престала потреба за њено усвајање. Чврстим држањем нашег државног руководства и експертског тима, уз снажне аргументе, нису у томе успели.
Шта је било пресудно да се постигну такви успеси у одбрани?
Научна истраживања спроведена у току рата против НАТО-а, а не наше субјективне процене, показала су да је стање морала војске било, на срећу и задовољство свих нас, на потребној висини. У Генералштабу је урађена обимна студија о борбеном моралу ВЈ у рату против НАТО агресора.
Резултати истраживања показали су да је борбена јединица основни извор борбеног морала. Највећи допринос у изградњи моралних вредности дале су старешине. Командири и команданти су били централне и кључне личности у борбеним јединицама. За борце на ратишту борбени морал је првенствено резултат вештине и способности командовања.
Такву своју улогу старешине су оствариле захваљујући професионалном, високостручном и моралном односу према функционалним дужностима (о томе се високо изјаснило 87% испитаника). Истраживања су потврдила да је лични пример старешине пресудан (што потврђује став 82% војника и старешина). Није ни чудо што постоји корелација са поверењем, бригом за људе и одговорношћу. Ставови војника, старешина и резервиста у погледу личног примера били су идентични.
Показало се да је информисање у јединицама у рату било једна од најважнијих делатности, јер се њиме смањује неизвесност, а самим тиме развијају оптимизам и борбени морал у целини. Највећа корелација информисања је остварена с припремом људства за извршење конкретног задатка.
Земље које су нас непосредно напале биле су 228,7 пута веће од Србије, 67,3 пута бројније када је реч о становништву и 518,3 пута богатије, то јест с неупоредиво већим националним дохотком. Од напада Персијанаца на Хеладу, агресија на нашу земљу била је најнеравноправнији оружани сукоб забележен у историји човечанства.

Војска Србије је у последње две године набавила савременије оружје. Како на то гледате?
Добро је што је држава смогла снаге да за своју одбрану обезбеди савремено оружје. Агресија је показала колико смо заостајали за НАТО-ом. Они су користили борбене системе четврте и пете технолошке генерације, а ми друге. Ако је наша војска добро наоружана и још боље обучена, то је гаранција да ће и сто пута неко размислити пре него што нас нападне. Стратегија одвраћања се показала као веома ефикасна. Рекао бих, на крају, да бој бију и светло оружје и срце у јунака.

У којој мери је НАТО располагао подацима о нашим снагама одбране?
НАТО је имао практично све обавештајне податке о нашој војсци од бивших официра ЈНА, који су прешли у редове армија Хрватске, Словеније или Босне. НАТО је сазнао тачан распоред укопаних ракетних и радарских постројења, складишта ракетно-техничких горива, аеродромских хангара, војних склоништа и др.
Поред тога Дејтонским споразумом (1995) и Регионалним споразумом о ограничењу и надзору наоружања (Фиренца 1977) НАТО је добио право да има непосредан увид у наоружање и официрски састав свих јединица ВЈ. Ако овоме додамо опсежно дугогодишње сателитско и извиђање из ваздушног простора, као и октобарски споразум (1998) о НАТО извиђању КиМ, онда се слободно може рећи да је НАТО готово савршено знао целокупни распоред и састав наше војске.
НАТО је тврдио једно, ми друго…
Данас с поносом могу рећи, одмах на почетку агресије се видело да је тадашња ВЈ тврд орах. Страни кругови и сам Весли Кларк и многи други нескривено су исказивали респект за отпор који је у невероватним условима и још више у немерљивом односу снага, пружила ВЈ и како рече први командант КФОР-а, генерал Мајкл Џексон, да се при извлачењу наших снага видело „да се ради о оперативној и непораженој војсци“.
Гађана су скоро сва складишта муниције, наоружања и горива, али су она била празна, иако је Кларк у разговору са мном тврдио супротно. Гађане су и срушене све касарне на КиМ, па и многе друге, али су све, такође, биле празне. Све је било дисперзовано. Гађани су многи подземни командни и радарски центри, који су рађени још у Титово време, али су се они показали као добра заштита, што није случај са командним местима – корпусним и бригадним, а и неким армијским.
ВЈ је вешто примењивала маскирање и непрестано маневрисање деловима борбеног и оперативног распореда. Била је то војска у покрету. Вешто су коришћене камуфлаже, подметани су лажни циљеви и истурани тзв. мамци. Камуфлажа једног тенка или других борбених средстава нас је коштала највише 200 евра, а њих је промашивала бомба или крстарећа ракета вредна неколико стотина хиљада, па и милион евра.
Кларкови пилоти су били фрустрирани својом неспособношћу да погоде снаге на терену. То данас признају многи пилоти и команданти Ратног ваздухопловства НАТО-а. Градили смо чак и лажне мостове, где смо преко правих боја наносили камуфлажне које исијавају топлоту да заварају радаре за аквизацију циља. Што је најважније, сачувани су људство и борбена средства.
Све време пропаганда је радила своје. Тако се пред крај рата, 2. јуна, НАТО хвалио да је побио „више од 10.000 српских војника“. Њихов број је, међутим, био далеко мањи и износио је тачно 552 војника и 138 полицајаца (подаци Окружног суда у Београду). Од броја 552, НАТО је узрок смрти 45,4% жртава, остали су изгубили живот од дејстава ОВК.
НАТО је посебно настојао да уништи оклопне јединице, поготову на Косову. Кларк се дичио да је уништио 93 тенка и 153 оклопна транспортера, као да је елиминисао неколико оклопних јединица. Исмејаване су српске тврдње да је на Косову изгубљено свега 13 тенкова и 6 оклопних транспортера.
Међутим, кад је рат стао и, на основу Атхисаријевог и Черномидиновог ултиматума и потписаног Војнотехничког споразума, те Резолуције СБ 1244, започело извлачење српске војске са Косова, у колонама, које су педантно пратили и бројали, сами су, на њихово изненађење избројали „најмање 229 тенкова и више од 300 оклопних транспортера“ (AFP, 2. јули 1999). На целом Космету, према извештају НАТО-а, нађени су уништени остаци само „26 тенкова или артиљеријских оруђа“).
Каква пропаганда, када НАТО тврди да је на Паштрику, наводно, у маказама између авијације НАТО-а и снага ОВК, уништио целу Призренску бригаду, што нема везе са истином, иако су положаји (549. бригаде) засути тепих-бомбардовањем.
Ова земља има разлога да се дичи херојством наших пилота и успешности наше ПВО која је успела да обори један од „невидљивих“ авиона, ловац стелт технологије Ф-117А. Оборен је и авион Ф-16ЦГ, за кога се испоставило да је био командни авион 555. ескадриле из Авијана, а да не говорим о бројним који су погођени и пали у суседним земљама или у море.

Током агресије страдало је цивилно становништво а употребљавана су и недозвољена средства.
Генерал Весли Кларк и други касније су морали да признају да чисто војно бомбардовање није нанело озбиљнију штету српској војсци. Стога су одлучили да пређу на терористичко убијање цивила и разарање значајних објеката инфраструктуре широм СРЈ, посебно Србије. Из књиге Веслија Кларка се види да је непрестано тражио повећање броја авиона и нове циљеве које ће гађати. Чак је тражио да гађа мостове у Београду. Захваљујући Жаку Шираку то му није одобрено. Безобзирно су, поред осталог, гађане болнице, под оптужбама да се у њима крију српски војници. То је најгрубље кршење Женевске конвенције.
Страдање цивилног становништва, на обе стране, од дејства НАТО-а било је енормно. Нажалост, то је све крштено као колатерална штета.
Не могу да заобиђем масовну употребу касетних бомби и муниције са осиромашеном муницијом која оставља трајне последице по становништво.
Интересантно је навести речи генерала Мајкла Шорта, команданта ваздухопловних снага НАТО-а: „Ако немамо стомака за колатералну штету и немамо стомака за ненамерни губитак цивила, онда ћемо престати да постојимо као Савез.“ Он је отворено говорио о намери произвођења патњи грађана Србије: „Људи у Београду такође морају да пате“, био је наслов његовог интервјуа „Њујорк тајмсу“ 14. маја 1999. „Нема струје за ваше фрижидере, не можете да идете да радите, јер је мост срушен“, рекао је. То је прави војни програм НАТО генерала – уништити српске фрижидере, уништити српске шпорете, укинути Србима струју и воду… Јуначки нема шта!
Генерал Шорт је могао бити овако ледено отворен само зато што су Срби у јавности Запада већ толико били сатанизовани да више нису ни сматрани људским бићима. Србија је већ толико била оклеветана, да су Весли Кларк и Мајкл Шорт могли до миле воље да разарају а да им због тога нико од званичника Запада не пребаци.
Стејт департмент је 19. априла дао званичну процену о 500.000 несталих Албанаца на Косову, „за које се страхује да су мртви“. Месец дана касније амерички министар одбране Вилијем Којен изјавио је ТВ мрежи Си-Би-Ес да је „нестало“ око 100.000 војно способних мушкараца, и да је могуће да су „убијени“! А генерални секретар НАТО-а Хавијар Солана рекао је, за Би-Би-Си, како се на Косову више „не могу видети мушкарци од 30 до 60 година. То ће бити разјашњено кад уђемо на Косово, и вероватно ћемо видети драматичне чињенице у које чак и не верујемо“. Какве лажи, отворене, гнусне, безочне!
У срамној пропаганди учествовали су бројни новинари, што би захтевало посебну анализу. Довољно је ако наведем само један наслов попут „Гађајте их као псе“. Ти пси су, наравно, били Срби.
Шта вам је било најтеже?
За све нас на највишим војничким дужностима посебно је било болно разбијање СФРЈ и СРЈ, које су извршили протагонисти и хегемони тоталитарне ,,демократије“, што је организованим лажима претворена у лицемерну демократију чија је истина била отровнија од чисте лажи. Када сам уздигнут на највишу војничку дужност, начелника Генералштаба ВЈ, најјача војна сила на свету, НАТО, извршио је агресију на СРЈ, агресију на Европу. Заправо Европа је извршила агресију на себе саму. Исход те агресије су катастрофална зверства над српским народом, окупација Косова и Метохије, геноцидно истребљење Срба и њихових матичних држава, рушење градова и села, мостова, привредних субјеката, убијање на хиљаде цивила, међу којима су била и деца. Знао сам да ћемо платити високу цену своје самобитности и да нам агресор неће опростити злочине које су над нама починили. Знао сам да ће наша херојска одбрана од нападача и убица бити основа за оптужбу за злочине које нисмо починили, а за које смо осуђени.
Од агресије наовамо у делу јавности недовољно се цени све оно што је наша војска урадила на очувању суверенитета и територијалног интегритета земље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *