Почетна / Свет / СВЕТСКО ОСТРВО НА ГАСНИ ПОГОН

СВЕТСКО ОСТРВО НА ГАСНИ ПОГОН

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Паралелно с миленијумским пројектом Кине и иницијативом „Један појас, један пут“, западни и јужни део европског континента очекује још један интегративни процес са Азијом, остварив кроз енергетски и стратешки важан пројекат повезивања ресурса Сибира с привредним потенцијалима европске индустрије. На тај начин питање деценијског дефицита сировина, с којим се европска економија суочава, на добром је путу да буде решено

Спајање економских потенцијала, односно стварање симбиозе привредних и технолошких могућности региона западно од Одре с ресурсним богатствима непрегледних пространстава источно од Урала – дуговечан је сан многих геополитичара традиционалне оријентације, али и вековни страх геополитичара представника таласократских цивилизација. Најупечатљивији пример и персонификација архетипског страха од стварања једног целовитог евроазијског блока представља британски географ, академик и политичар Халфорд Макиндер, који је задужио свет геостратешког планирања књигом класиком у науци о континентима и цивилизацијама. У Географском ослонцу историје Макиндер са изузетном прецизношћу опажа да се целокупна историја света одвија у Светском острву и око њега, односно Евроазијског континента и простора од Атлантског до Тихог океана. Британски геополитичар уочава да на том простору постоји посебан појас смештен у источној Европи, појас који омогућава успостављање контроле над „ослонцем“, тј. Heartland-ом – како тај простор назива Макиндер – који се географски подудара с облашћу данашњег Сибира. Његова формула гласи: „Ко контролише Источну Европу, контролише Heartland. Ко контролише Heartland, контролише Светско острво. Ко контролише Светско острво, контролише свет.“ У овом кратком прегледу геополитичког схватања и односа једног британског племића и архитекте модерне геополитике англосаксонских народа – лежи кључ у разумевању свих поступака усмерених ка успоравању и последичном онемогућавању реализације „Северног тока 2“ и „Турског тока“.

Север

Историјат „Северног тока 2“ почиње непосредно са завршетком гасовода „Северни ток“, када су на маргинама Међународног економског форума у Санкт Петербургу 2015. године извршни директори највећих енергетских компанија на свету („Газпром“, ЕОН, „Ројал Дач Шел“ и ОМВ) договорили изградњу додатних цевовода којима би се пребацивале веће количине гаса из Русије у Немачку. На тај начин ударен је темељ пројекту, који је по речима немачке канцеларке Ангеле Меркел: „Један од највећих инфраструктурних пројеката нашег времена.“ Томе у прилог говоре и бројке. Капацитет „Северног тока 2“ износи преко 55 милијарди кубних метара годишње, што представља значајан удео у европској годишњој потрошњи гаса која последњих година износи око 400 милијарди кубних метара. Дакле, учешће само руског гаса је око 38%. С тим у вези, не треба изгубити из вида да је удео руског гаса у највећој индустрији Европске уније – Немачкој, 50 посто годишњег увоза овог енергента, те стога постаје сасвим очигледно због чега је „Северни ток 2“ енергетска жила куцавица најмоћније ЕУ привреде.
Енорман значај овог гасовода упалио је лампице преко океана, што је довело до концентричних напада и покушаја онемогућавања завршетка изградње „Северног тока 2“. Тако, док су многи аналитичари предвиђали отопљавања односа између Руске Федерације и САД за време Трамповог мандата, на пољу енергетске конфронтације десило се сасвим супротно. Пре свега, САД су отпочеле са широким политичким притисцима на земље ЕУ, приморавајући их да се изјасне против „Северног тока 2“. Као последицу оваквог наступа америчких званичника имамо изјаву америчког амбасадора у Берлину Ричарда Гренела и по свему судећи главног оперативца за сузбијање политичке моћи Немачке на Старом континенту – рекао је да је „15 европских држава, као и Европска комисија и Европски парламент, изразило забринутост због изградње гасовода ’Северни ток 2’“.
Као перјаница заштите америчких енергетских интереса појавила се и Пољска, која заједно с балтичким земљама и Украјином најоштрије наступа против овог енергетског пројекта. Овакво поступање Пољске и њених суседа призива у сећање геополитичку иницијативу пољског државника Јожефа Пилсудског, с краја Првог светског рата, познатију под именом „Интермаријум“. Овде је симптоматично уочавање концептуалне подударности пољских, украјинских и балтичких званичника у настојањима да се онемогући повезивање Русије са западним делом Европе путем стварања једног блока, тј. тампон-зоне од Балтичког до Јадранског мора на истим основама и геополитичкој оправданости као „Интермаријум“ и то путем формализације ове идеје кроз иницијативу „Три мора“, географски скоро идентичној оној од пре једног века.
Поред политичких и геополитичких покушаја да се осујети један од највећих инфраструктурних пројеката нашег времена, користе се и мере правног карактера. Прво је дошло до затезања у вези с прописима који регулишу екологију, па се тако дуго чекало на одлуку данске Агенције за заштиту животне средине, која је напослетку стигла у октобру прошле године. Неколико месеци након тога освануо је сет санкција усмерених против компанија које раде на пројекту „Северни ток 2“, али и на пројекту „Турски ток“. Санкције, као део буџета министарства одбране САД, ретрибутивне су мере за компаније које не одустану од извођења радова на полагању цевовода и предвиђају, између осталог, конфискацију имовине правних и физичких лица, те одбијање издавања улазних виза у САД појединцима повезаним са овим компанијама. Недуго након усвајања овог сета закона швајцарска компанија „Алзас група“ је одустала од полагања цеви, доводећи тако у питање достизање крајњег рока за завршетак радова на „Северном току 2“ у тренутку када је 94 посто цеви већ положено. Као решење за новонастали проблем, а посебно имајући у виду импликације на законодавство Данске које не дозвољава изградњу гасовода помоћу бродова који немају одговарајући геолокациони систем, пронађена је иновативна солуција – да руски бродови полажу цеви у „тандемима“ с бродовима који поседују тражену технологију. Стога из Русије стижу уверавања да нема бојазни и да ће „изградња гасовода ’Северни ток 2’ бити завршена чак и ако САД уведу нове санкције“. А то је управо оно што се спрема, нов пакет санкција, сада усмерен против инвеститора овог пројекта и потенцијалних купаца. Наведени пакети санкција, постојећи и најављени, поред тога што треба да допринесу успоравању реализације пројеката „Северни ток 2“ и „Турски ток“, треба и да „убеде“ европске земље да диверзификују снабдевање гасом и да замене начин допремања плавог енергента тако што ће се определити за амерички течни нафтни гас (ЛНГ), који би се допремао у Европу америчким танкерима (уз апсолутно непоштовање елементарне економске логике).

Југ

Горепоменути „Турски ток“ настао је 2014. године као замена за неуспешни пројекат „Јужни ток“. По капацитету нешто мањи од свог „брата близанца“ са севера Европе (процењене количине су на око 38 милијарди кубних метара годишње), има сврху да с јужног правца обезбеди несметану испоруку руског гаса европским партнерима допремајући гас из Краснодарске области. С обзиром на начин и на околности у којима је поново активиран овај пројекат, можда је адекватније да се назове „Феникс“, јер је одлука о изградњи „Турског тока“ донета након највеће напетости између Турске и Русије изазване турским обарањем ловца Су-25 изнад Сирије. Планом је предвиђено да траса овог гасовода поред Турске обухвати и Грчку, Бугарску, Србију и Мађарску с могућим рачвањима у суседне земље, пре свега Републику Српску и Хрватску, обезбеђујући на тај начин енергенте читавом Балканском полуострву и средњој Европи. Активирањем јужног енергетског правца у значајној мери се смањује важност до сада најексплоатисанијег гасовода који је ишао преко Украјине, и релаксира се енергетска безбедност Европе.
Упркос тренутним идиличним односима Москве и Анкаре, не треба изгубити из вида да Турска у последње време смањује куповину руског гаса, замењујући га гасом који стиже из Азербејџана и налазишта Шах-Дениз, кроз гасовод ТАП, који нескривено подржава вашингтонска администрација. Према последњим подацима Турска први пут у последњих 13 година није више међу три највећа купца руског гаса, што је последица преоријентисања званичне Анкаре на добављаче из Азербејџана, Катара, Алжира и Нигерије и то може изазвати сумњу у искрене намере Турске. Додајући у мозаик јужног фронта енергетског рата чињеницу и да је сукоб у Сирији почео непосредно након потписивања меморандума о изградњи иранско-ирачко-сиријског гасовода, тада названог „Исламски гасовод“, којим би се закуцао последњи ексер у ковчег америчких блискоисточних гасоводних пројеката попут „Набука“ или ТАП-а, не сме се изгубити из вида фактор „Ердоган“ и његова политика управо према Сирији, јер његове геополитичке одлуке могу имати пресудну улогу када је реч о судбини „Турског тока“. Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган са жељом да се позиционира као чинилац мира и стабилности, лако може одиграти „дуплу игру“ и вратити у живот америчке гасоводне мезимце, обарајући овог пута не руски авион него руску економску стабилност.

„Свадба Европе и Азије“

Прича о енергентима и ресурсима никада није била ствар економије и тржишта, а често ни дневне политике. Изградња путева, односно у овом случају гасних магистрала, увек је представљала основ за повезивање и размену културолошких и цивилизацијских образаца. С тим у вези, гасоводи „Северни ток 2“ и „Турски ток“ данас представљају два значајна ослонца која могу на трајнијим основама повезати копнени Исток са копненим Западом, остављајући прекоморске и прекоокеанске цивилизације као споредне факторе у оквиру једног мултиполарног света. То је предосетио и немачки правник и геополитичар Карл Шмит, који је кроз историјско кретање цивилизација препознао константни сукоб између цивилизација мора и копна. По његовом схватању природна интеграција јесте управо повезивање свих демографских, историјских, филозофских, културолошких и економских потенцијала евроазијског континента у један монолитан континентални блок који ће бити противтежа „острвским“ цивилизацијама. Стога, у остварењу овог недосањаног сна о уједињењу Светског острва значајну улогу играју „Северни ток 2“ и „Турски ток“, пројекти који пре свега могу обезбедити привредну сарадњу и интеграцију Запада и Истока. Као последица једне такве интеграције и реализације цивилизацијске иницијативе „Један појас, један пут“ несумњиво ће се појавити простор за дубљу културолошку и идејну кохезију европске и азијске баштине. Под условом да елите евроазијских народа обезбеде миран пут развоја и осујете покушаје „уплива са стране“, већ за живота наше генерације можемо постати сведоци још једног понављања историје, овога пута још једне „свадбе Европе и Азије“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *