Између права и политике

Да ли је инсистирање на повлачењу признања тзв. Републике Косово а без јасне стратегије јачања суверенитета на КиМ само бацање прашине у очи?

Између једног дела елите која заговара разграничење или предавање дела наше јужне покрајине нелегалним структурама у Приштини и већинске воље народа стоји највиши правни акт. Да ли је наш однос према косметском питању најпрецизнија мера нашег односа према Уставу, зашто је разграничење неприхватљиво из угла кривично-правних норми и шта Србија може да учини да реинтеграција буде све ближа, а разграничење све даље. Ово су нека питања на која су у оквиру шестог по реду округлог стола из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“ одговоре понудили професор Оливера Вучић, некадашњи судија Уставног суда, професор Кривичног права Игор Вуковић, правни историчар Зоран Чворовић и некадашњи министар спољних послова Живадин Јовановић.

БАГАТЕЛИСАЊЕ УСТАВОМ Разматрајући уставни аспект косовског питања Оливера Вучић, на почетку свог излагања истакла је да је косовско-метохијско питање не само историјско, национално и политичко већ у највећој мери отаџбинско, оно које се тиче опстанка. Због тога, сматра, збуњује багателисање Устава које се базира на томе да се може и мимо и поред Устава па чак и против Устава приступити решавању косовско-метохијског чвора.
„Ниједан устав не може спасти државу, али се мора писати тако да је чува. Када се примењује, устав се мора поштовати на начин да се не учини једно од највећих прегрешења, а то је огрешење о устав. Примећујем да се последњих година на омаловажавајући начин говори о уставу иако смисао доношења устава лежи у чињеници да се њиме обезбеђују ред, поредак, гарантује слобода и повлачи црвена линија између безвлашћа и свевлашћа и ограничене власти. Данас се многи предлагачи промене Устава јављају с предлогом да је народ тај који би требало да каже последњу реч у вези с Косовом. Кључ је у томе да грађане не можете питати нешто што је неуставно.“
Идеја поделе, као један од помињаних модела решења косовског питања, сматра Оливера Вучић, подразумевала би добровољно признавање неких нових граница и разграничење Србије са самом собом, односно једним делом своје територије. „Без обзира на то колико се оно сматрало политички прихватљиво, целисходно па чак и у околностима да је прихваћено већином на референдуму – било би неуставно. О томе би требало да своје мишљење изнесе Уставни суд као чувар Устава.“
Но чувар Устава није само Уставни суд већ и кривично право које штити највећа добра у неком друштву, а једно од тих добара је уставност и безбедност земље. Да ли је онда питање разграничења или реинтеграције из угла кривично-правних норми лажна дилема?

ПРЕКО КОСОВА ДО РУСИЈЕ

Данас не постоје геополитички услови за мирно, праведно и одрживо решење питања статуса Косова и Метохије. Посебно не да се оно реши у формату Бриселских преговора, истакао је Живадин Јовановић, напомињући да нико, ниједна власт не сме да полази од убеђења да је дужна да за свог мандата реши питање КиМ.
„Моја забринутост потиче одатле што се у питање решавања једног судбинског питања умешала трговина, што када се помену преговори и мирно решавање, следи прича о инвестицијама, запошљавању и светлој будућности. То нису упарене вредности – економска питања и питање српске државе и српске нације. То само значи да се експлоатише економско социјално посртање Србије и осиромашење нације које би могло бити предмет трговине сличне оној коју председник САД Трамп нуди сада Палестинцима – бољи живот у замену за територију.“
Јовановић је напоменуо да се залаже за нешто што као механизам гарантује већу заштиту српских интереса и права. Брисел је, по њему, брисани простор у којем једино санкције, претње и условљавања играју неку улогу.
„Ми смо прихватили утакмицу на терену који у Бриселу није обележен. Где су тамо Устав, Резолуција 1244? Да ли се Србија заиста осећа толико моћном да може без правила и процедуре да игра са свима, па и с Америком? Тај оквир је тако конципиран да може да понуди само решење које одговара геополитици НАТО-а и САД. Одрживо решење за статус КиМ могуће је уз директно укључивање у процес Русије и Кине.“
Указао је и на необјашњиву чињеницу да се ми у Србији ређе позивамо на Резолуцију 1244 од председника Русије и Кине. Шта нас опредељује да уместо о овом документу, где је три пута поновљена гаранција суверенитета и територијалног интегритета, ми народу презентујемо само оно што не ваља и што нас ограничава? Сем уколико то није у циљу олакшавања експанзије политике НАТО-а ка Истоку.

ЧЛАН 307 Разграничење правно није могуће, сматра професор Кривичног права Игор Вуковић, и повлачи за собом кривично-правне последице.
„Реч је о кривичном делу угрожавања територијалне целине, члану 307 Кривичног законика којим је предвиђена казна од три до 15 година затвора. Ако неко покуша да припоји или отцепи део територије мимо Уставом предвиђеног поступка за промену граница, он остварује биће овог кривичног дела. Занимљиво је да је дело формално довршено већ покушајем. Међутим, за политичка кривична дела не одговара се увек. Рецимо, уколико након покушаја нарушавања територијалне целине доносиоци тих одлука остану на власти, они не морају кривично и да одговарају. Пример за то је петооктобарски пуч којим су остварена кривична дела напада на Устав и уставно уређење, али како су они који су покушали да свргну највише органе власти и промене уставно уређење земље постали нова власт, нису одговарали. То је моменат који код политичких кривичних дела треба узети у обзир.“
Када је реч о промени граница Републике Србије, Вуковић каже да Устав прописује да о промени граница одлучује Народна скупштина по поступку којим се мења устав, да је територија Републике Србије јединствена и недељива, граница неповредива, те да се у преамбули констатује да КиМ имају положај суштинске аутономије. Из таквог положаја следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим и спољним односима.
„Буде ли дошло до неког поклањања територије, не могу се избећи тешке последице. Ово дело је иначе тешко дело и у најтежем облику подразумева казну доживотног затвора. Требало би знати и да је већ припремање овог кривичног дела кажњиво, као и вођење преговора чији би садржај подразумевао одвајање дела територије Србије. Наравно једно је право, а друго политика. Ипак онај ко би помислио да одвоји део територије, мора да рачуна с тим.“ 

Игор Вуковић: ИМУНИТЕТ НЕОДГОВОРНОСТИ

Да ли би за учествовање у неком чину који подразумева предају дела територије могла да буде искључена одговорност?

У нашем правном систему постоји установа имунитета – материјални имунитет који се разликује од процесног имунитета. Процесни имунитет је рецимо ситуација када посланик који изврши неко кривично дело не може кривично да се гони док траје тај мандат. То је процесна сметња. Други занимљивији модел имунитета јесте материјални имунитет који подразумева неодговорност за кривична дела која се остваре – за мишљење или гласање у вршењу своје функције. Оба имунитета уживају и народни посланици, председник републике, председник и чланови Владе и тако даље. Поставља се питање да ли би се највиши органи наше власти могли позвати на тај имунитет неодговорности? У случају материјалног имунитета нема одговорности ни након престанка мандата уколико се носилац функције кретао у оквиру уставних и законских овлашћења и вршења функције.

ИЗ УГЛА ПРАВНЕ ИСТОРИЈЕ Као правни историчар Зоран Чворовић је покушао да разреши парадокс према коме једна те иста лица закључују противуставни Бриселски споразум и лишавају државу Србију реалних обележја суверености на територији КиМ, укидајући државне органе и повлачећи правни поредак Републике Србије, а истовремено воде политику повлачења међународних признања тзв. Републике Косово.
Овај парадокс покушао је да расветли из угла правне историје, истичући како једну државу пре свега чини суверенитет, а не међународно признање, што потврђује и Конвенција из Монтевидеа од 1933. године, а најилустративније показује правноисторијски развитак Кнежевине Србије.
„Кнежевина Србија је Хатишерифом из 1830. постала аутономна вазална турска покрајина са статусом кнежевине, али под међународним протекторатом Русије, а после Париског мировног уговора под протекторатом још шест западноевропских сила. Кнежевина Србија је 1835. донела устав који је био суспендован после 10 дана, што јасно показује да се Србија у том тренутку правно протегла преко своје политичке моћи, односно преко своје суверености, а државна сувереност је најпре политичка, фактичка, а не правна категорија. Доношењем од стране кнеза Михаила и Савета два кључна закона – о Народној скупштини и о Државном савету – Кнежевина Србија је већ 1861. ставила ван снаге тзв. Турски устав из 1838. Већ следеће године Србија ратификује с Турском и Аустријом уговор о регулисању телеграфске службе – закључује га српски кнез, који је према Закону о државном савету представљао Кнежевину у међународним односима.“
„Тако је Кнежевина Србија“, подсећа Чворовић, „1862. овладала и значајним атрибутом спољног аспекта суверености – правом закључивања међународних уговора, иако је у том тренутку била међународно непризната. У следећим годинама све до убиства кнеза Михаила Србија ће закључити бројне уговоре о војном савезу с балканским земљама, а пре тога донети Закон о народној војсци. Тако је међународно непризната Кнежевина Србија овладала правом вођења рата и закључивања мира. Плашим се да уколико упоредо с напорима да обезбеде повлачење признања тзв. Р. Косово државни органи буду доносили акте који лишавају Србију реалних атрибута на КиМ, ми ћемо, нажалост, једног дана доћи у ситуацију да на КиМ имамо голо право које је имао наш суверен 1878. године.“
Ових дана када се говори о закључењу споразума који ће уредити ваздухопловни саобраћај између Србије и тзв. Републике Косово, као и о закључењу споразума о железничком саобраћају, сличност између начина на који је Кнежевина Србија отимала атрибуте суверености из руку Отоманске империје и начина на који то раде албански сепаратисти позива на отрежњење.
Да ли се – ако је Народна скупштина Србије, остаје питање Чворовића, овлашћена да по Уставу одлучује о промени граница, и ако се из угла теорије народне суверености ниједном сазиву Народне скупштине не може ускратити право да на Уставом прописани начин мења постојећи устав – онда се одбрана Косова и Метохије у саставу Србије може извршити једино политичким средством делегитимизације таквог скупштинског сазива?

Један коментар

  1. Tko stvarno upravlja Srbijom poslije petooktobarskog puča ….?????? Činjenica da su svi od tada, po pitanju KiMa radili u korist ” vlastite štete ” ( i ne samo po pitanju KiMa ) , daje nam poprilično jasan odgovor!!! Ukoliko Srbija ima ambiciju da opstane i postoji kao drzava, prvo treba stati na kraj VELEIZDAJI ,!!! Svi koji su se ogriješili o USTAV , DRZAVNE I NACIONALNE INTERESE moraju biti primjerno kaznjeni, toliko primjerno…….da nikome u narednih barem 200 godina ne padne na pamet da pokušaju da ponove VELEIZDAJU !!!!! Oni koji se trenutno bore za vlast u drzavi, morali bi kao vazniji dio svog programa isticati i obećati NARODU , kaznjavanje VELEIZDAJNIKA, kako bi se napravila razlika izmedju stvarnih PATRIOTA i Zapadnih sluga koji glumataju opoziciju i čekaju priliku da uz pomoć zapadnih im prijatelja, dodju na vlast,i nastave već ogrezlu VELEIZDAJU !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *