БАРАЖНА ТВОРЕВИНА

Зна Запад да ће атлантизација геополитичког идентитета Црне Горе бити несигурна и привремена све док се не изврши национално преобраћање и не цементира већ опробаним „конвертитским синдромом“ радикалног антисрпства, чему је главна препрека Српска православна црква. Стога је Законом о слободи вјероисповјести нациљана управо она како би се дисциплиновала, учинила флексибилнијом и натерала да пружи (не)посредну подршку политичкој номенклатури да избрише сваки траг српства

Закон о слободи вјероисповјести већ својим називом, који је у потпуној супротности са садржином, сведочи о дометима глобалистичког постмодерног распојмљивања. Изненадио је само наивне, неупућене и злонамерне. Ништа друго није се ни могло очекивати од екстремно антисрпске политичке номенклатуре данашње Црне Горе, некадашње „српске Спарте“. Далеко од тога да је неважно, али заблуда је да се ради првенствено о беспризорном отимању толико потенциране имовине Српске православне цркве – средњовековних и новијих светиња, више стотина хектара земљишта, објеката на атрактивним локацијама, милионским износима прилога верника…

[restrict]

АВНОЈСКО ПРОКЛЕТСТВО Поново се, по ко зна који пут, и на примеру Црне Горе показује до чега су довеле неадекватне, тзв. АВНОЈ-ске границе. Ето зашто Србија и Срби, без обзира на снажне притиске и ултиматуме, нипошто нису смели да прихвате да се први посткомунистички вишестраначки избори, а потом и референдуми о независности, одрже по републикама, а не на нивоу целе, међународно признате државе Југославије. Бадинтерова комисија, за коју нам је обећано да ће само „пружити добре услуге“, довршила је посао на титоистичким принципима, маскирајући их начелом uti possidetis iuris. Демократски, нема шта! Тако су нове постјугословенске државе добиле „одрешене руке“ да се придруже свим оним непочинствима које је Запад чинио Србима, жарко желећи да то ради Русима, а није смео нити могао. По цену рата и дестабилизације која траје већ три деценије, резидуалне границе некадашњих република постале су недодирљиве. И идеално геополитичко средство да се на Балкану, примењујући постулат лорда Исмеја, Запад држи унутра, Руси изван, а Срби доле.

ЦРНОГОРСТВОМ ПРОТИВ СРПСТВА Са становишта Запада све би било идеално да се у такве границе уклапа и територијална организација (шематизам) Српске православне цркве. Будући да је она остала једини релевантни гарант интегралности српства и српских земаља, Запад очигледно све чини да је „укалупи“ у унапред задату фрагментациону АВНОЈ-ску структуру. Потом би се временом направиле републичке православне цркве, оне би затражиле и добиле аутокефалност са Фанара, логично би заузеле не само антисрпски већ и антируски отклон, неминовно ушле у пројекат тзв. источног папизма, екуменизма и унијаћења, те допринеле стварању „новог балканског субпоретка“ са нивоом српске моћи „сведеним на нереметилачку меру“ и трајно лишеног „малигног утицаја“ Москве. Црна Гора је само мали, али важан каменчић, који је сада дошао на ред да се уклопи у планирани геополитички мозаик. А дуго је биран, припреман, обликован и глачан.
Стога, није без разлога из српске ампутирана и проглашена црногорска „октроисана нација“ (М. Ломпар), нису само из атеистичких побуда црногорски титоисти 1972, исто као аустријски окупатори 1916, рушили Његошеву капелу и уместо ње „ставили самар на Ловћен“ (М. Селимовић), није тек тако у време МАСПОКА реактивирана стара великохрватска теза о Црној Гори као „Црвеној Хрватској“, није случајно руководство Црне Горе у време растакања СФРЈ дуго лавирало да ли да остане са Србијом под истим државним кровом или не, није 1993. основана и 2000. у Центру безбедности Цетиње регистрована секташка тзв. Црногорска православна црква (од 2018. има још једна!) ради верских, него антисрпских политичких потреба, није без далекосежног циља НАТО у време агресије 1999. углавном поштедео Црну Гору, није 2006. организован зна-се-какав референдум да би Црна Гора постала самостална, а остала српска или само несрпска већ радикално антисрпска, није режим у Подгорици одлучио да спроведе систематско потискивање ћирилице, уклањање српских писаца из школских програма, прекрајање историје и комплетан „идентитетски инжењеринг“ (А. Раковић) због наводне модернизације друштва, прагматичног додворавања Западу или искрене привржености атлантизму већ испуњавајући задатак да „преуми“ сопствено становништво, трајно га одвоји од српских корена и антагонизује према Србији…

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА 2.0 Независност Црне Горе, те њено расрбљавање и суштинско трансформисање у полатињени Монтенегро има веома изражену, а можда и доминантну геополитичку позадину. Та творевина је од Запада пројектована да игра веома важну улогу државе-препреке српском излазу на море, затварања Србије унутар балканског hinterland-а, комплетирања њеног непријатељског окружења и довођења у безизлазну позицију како би се принудила ако не да постане чланица НАТО-а, онда да заузме недвосмислену про-НАТО оријентацију. Такође, Црна Гора је уласком у НАТО 2017. постала последња карика у ланцу који обавија читаву балканску обалу (изузимајући мали, стратешки неважан излаз БиХ на „слану воду“ код Неума) и спречава поморски приступ ојачале Русије, што би, као у Сирији, могло да угрози већ постављене америчке позиције. Црна Гора нема велику пространост, неке глобално значајне природне ресурсе и респектабилне оружане снаге, али у случају потребе за Алијансу може да буде важна првенствено због географског положаја близу Отрантских врата, неколико добрих локација за концентрисање ограничених поморских снага (Бока Которска, Бар, Валданос), постојећих и потенцијалних авио-база (Голубовци код Подгорице, Капино поље код Никшића, Долац код Берана), планираног полигона и радарских система на Сињајевини…
А да би вршила све ове функције, Црна Гора мора да буде преображена у зависни, послушни и на усташолики начин антисрпски настројен државоидни инструмент. Ако тај наум успе, неће проћи много година до отвореног испољавања чак и великомонтенегринских експанзионистичких амбиција. Није ли и Албанија, залагањем првенствено Беча, Рима и Лондона, направљена ради онемогућавања изласка Србије на море? И као што њој Запад из својих интереса помаже да оствари стратегијску дубину великодржавним аспирацијама на делове Србије и С. Македоније, неће ли сутра ради продора из балканског rimland-а у балкански heartland омогућити формирање неког „етничког“, „природног“, „Великог Монтенегра“? Зар није јасно да ће тако спонзорисан монтенегрински експанзионизам бити усмерен на већ готово опкољен источнохерцеговачки део Републике Српске (уз хрватско-муслиманску помоћ) и/или на Рашко-полимску област у Србији (уз муслиманско-арбанашку помоћ)?

ЕТНИЧКО ЦЕМЕНТИРАЊЕ ГЕОПОЛИТИЧКОГ Атлантизација геополитичког идентитета Црне Горе биће несигурна и привремена све док се не изврши национално преобраћање и не цементира већ опробаним „конвертитским синдромом“ радикалног антисрпства, чему је главна препрека Српска православна црква. Стога је Законом о слободи вјероисповјести нациљана управо она како би се дисциплиновала, учинила флексибилнијом и натерала да пружи (не)посредну подршку политичкој номенклатури да избрише сваки траг српства. А плодно тло за тај подухват већ постоји. Од несумњиво српске националне припадности православног, па већином и муслиманског и римокатоличког становништва у данашњим границама Црне Горе, у периоду после Другог светског рата оно се претворило у „аморфну“, „флотантну масу“ (некадашња Цвијићева дефиниција тзв. Македонских Словена). О томе сведоче пописни подаци и знатно осциловање броја и процентуалног учешћа оних који су се у националном смислу изјаснили као Срби и Црногорци, а у језичком да говоре српски и црногорски.
Када се погледа етничка карта Црне Горе по насељима, очигледно је да постоји изразитија просторна него демографска заступљеност српског корпуса (размештај углавном у приморском појасу, те планинским и сеоским областима, где је мања густина насељености). Распоред, масовност, организованост и тајминг одржавања величанствених народних сабрања и литија то су јасно показали. У ствари, језгро национално-језичког и политичког црногорства налази се само у општини Цетиње са деловима суседних општина Никшић, Даниловград и Подгорица. Будући да постоји очигледна намера да се притисцима и манипулацијама настави смањивање процента Срба, а да учешће декларисаних Црногораца пређе половину, није тешко предвидети да би у тим околностима уследило трансформисање Црне Горе из грађанске у националну државу Црногораца и убрзано ишчезавање Срба – вероватно по опробаном хрватском моделу. А одатле до стварања „католичког насипа“ (М. Шуфлај) као споне између Хрватске и Албаније је само мали корак. Има ли, онда, места уступцима, парцијалним решењима и гњилим компромисима којима подгоричко-београдски политички мешетари настоје да жедне преко воде преведу храбре устанике српске зиме?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *