Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – МОЋ СВЕТСКЕ ЛАЖИ

Учитавање могућег смисла – МОЋ СВЕТСКЕ ЛАЖИ

Наше прилике и збивања приказивани су у кривом светлу, у функцији припремања агресије, где су глупост и бахато незналаштво деловали удружено, онако како моћници и иначе гледају на мале народе и слабомоћне државе. Дакако, у позадини операције клеветања и оцрњивања назирало се рационално језгро – геостратешки планови Империје на чијем смо се путу, као физичка препрека, по ко зна који пут нашли

Кад пође реч о офанзивном дејству Лажи на чијем се удару налазимо већ тридесет година, треба разликовати два нивоа, два облика у којима та сила наступа. На једној страни, имамо конкретне домете лагања и подваљивања (Рачак, Маркале, 100.000 силованих Муслиманки, људождерство у источној Босни) а на другој менталну и идеолошку структуру Светске Лажи, лажољубивост као устројство владајућег начина мишљења, као ванживотну конструкцију елите, као болесно стање срца и ума у цивилизацијским размерама. Наше прилике и збивања приказивани су у кривом светлу, у функцији припремања агресије, где су глупост и бахато незналаштво деловали удружено, онако како моћници и иначе гледају на мале народе и слабомоћне државе. Дакако, у позадини операције клеветања и оцрњивања назирало се рационално језгро – геостратешки планови Империје на чијем смо се путу, као физичка препрека, по ко зна који пут нашли. Били смо колатерална жртва самоуверене Лажи која, срљајући из кризе у кризу, саму себе разоткрива и разједа.
Посебно ефикасан изум владајуће Светске Лажи је установа звана политички коректно мишљење. Наш је случај уврштен у круг тема о којима се нема шта расправљати, где је све јасно, и јасно на нашу штету. Покушај новинара Жака Мерлиноа да саопшти неке друге истине о Југославији коштао га је каријере. Потврђује се марксистичка оцена да је владајућа идеологија скуп жеља и самообмана што га управљачки слој о себи негује, пројекција срећних замисли на подераном екрану животне збиље, уз настојање да се та слика наметне поданичкој маси потрошача, као и покореним земљама и народима. Свест о свом изабраништву служи као морално оправдање освајачких похода чији је циљ гола пљачка. Та свест је уздигла самопоуздање до врхова дивље ароганције. Ко данас, и пред ким, одговара за уништење Либије, или за вишегодишње упропашћивање Сирије? Били су то, забога, покушаји увођења демократије и основних људских права, мултикултуралности и мултиетничности по једином могућем, западњачком обрасцу… Арапска пролећа и наранџасте револуције, опити искушавани у сенци нафтних постројења, дали су мршаве плодове. Непоштовање равноправности полова још како се опрашта земљама које располажу богатим нафтним резервама: њима се гледа кроз прсте за каменовање жена-прељубница. Слободан проток људи, идеја и новца важио је до тренутка кад су стотине хиљада невољника отераних са родних огњишта похрлиле ка земљама својих ослободилаца и усрећитеља. Човекољубиви идеолози су, пред том навалом, окренули други лист. Верни Светој Лажи почели су нападати мађарског председника и италијанску владу због одбрамбених мера, пуштајући, притом, хиљаде бескућника да се смуцају по плажама и шумарцима покрај Ламанша: са ове стране им не дају да пређу канал, а са друге стране им не дају да уђу. Frau Меркел се, као верница владајуће идеологије Слободног Света, залетела и отворила границе, чиме је ослабила свој положај, а ојачала немачку екстремну десницу. У једном раније суочавању са истином морала је признати да је мултикултуралност немогућ експеримент. Тај крик је остао без одјека, одбио се од зидина Велике Лажи.
Лаж је истина функционисања тог самоувереног и самозаљуљаног поретка, његова интелектуална и филозофска основа, успављујућа мантра. Она је продрла у све поре мишљења и општења, постала условни рефлекс гледања и изражавања, знак распознавања просвећене елите супротстављене простом пуку и популизму, на чијем се челу, у Америци, нашао један милијардер! Она је, природно, морала презрети историјско искуство и истину српског постојања. По њеним мерилима, постоје корисне и некорисне истине, употребљиве и неупотребљиве чињенице. Вест да су Срби срушили стари мост на Неретви дочекана је са разумевањем: од нас се тако нешто и могло очекивати. Исправка да је то починио неко други прошла незапажено. У томе је важну улогу играло незнање, које овде није случајно: реч је о начелном незналаштву, одгајеном на уверењу да се не вреди бавити малим народима. Насилници и кад очигледно греше, нису спремни да признају погрешку. Њихова заслепљеност је застрашујућа.
Сећам се интервенције ТВ водитеља Елкабаша из година грађанског рата у Босни. Један од учесника дебате је поменуо сукобе Хрвата и Муслимана негде око Травника, на шта је водитељ очајнички замахао рукама: „Немојмо о томе, то уноси збрку у емисију!“ Владајућа Лаж је срочила свој сценарио, поделила позитивне и негативне улоге, и по том сценарију Срби су морали бити криви за све што се на Балкану збива: та се слика није смела сенчити и ублажавати.
Незнање и интелектуално непоштење, ропска послушност Великом Брату, доносили су, и доносе, хитне а извршне пресуде. Судија је узео на себе и дужност тужиоца као и главног сведока, одбрана је искључена, Лаж се обезбедила са свих страна. Она нема куда из себе, подржана од врховне власти, од медија, од лености и површности. Продрла је у ваздух који се дише, заузима лепо место у генетски модификованој храни и у вештачким пићима. Вуче се као лена, разливена плазма, као свеприсутна пузајућа маса.
Погану снагу њене уображености искусили су, својевремено, совјетски дисиденти избегавши у западне земље. Слободни свет се грдно разочарао чувши шта Солжењицин и Зиновјев мисле о духовној димензији неолибералног капитализма. А њима, опет, није требало много времена да у примени демократских начела препознају елементе хипокризије, празноглавог формализма и раздуховљености. Прочитавши Солжењицинов говор са Харварда, свештеници званичне Лажи су се разбеснели. Они су се надали да су стекли савезника у борби против комунизма, а добили су незахвалника који проналази мане у цветним баштама неолибералног Раја. Пуни себе, домаћини руских добеглица су сметнули с ума да онај ко се бори против домаћег зла, не мора због тога превиђати туђа непочинства. Једном побуњеник, увек побуњеник, а дисидент у сваком насилничком поретку.
Напоменимо да је, пре пада Берлинског зида, западна пропаганда водила рачуна о слици коју у источној Европи оставља, те да се, након растурања совјетског блока, на идејном плану Запад распојасао и почео показивати своје право лице. Одбојност према друкчије мислећима није, додуше, достигла Орвелова предвиђања. Ако нема драстичних примера прогона слободног мишљења, духовна атмосфера је са својим блажим и питомијим механизмима више него загушљива.
Не, не могу да заборавим време када сам са побожношћу улазио у музеје, библиотеке и књижаре Париза, Лондона и Њујорка, довлачећи у Београд кофере пуне књига. Велике духове даље и ближе прошлости Запада чија су ме дела поучавала слободи осећам, данас, као противнике Лажи која се запатила у њиховим земљама. Крајем прошлог века та се Лаж као презасићена ала и малоумна ленштина окомила на моју земљу и њен народ приморавши ме да станем уз њега упркос свим његовим погрешкама и недостацима. У пресудним тренуцима принуђени смо да, привремено, прелазимо преко мана оних које волимо. Наша попљувана мала истина учинила ми се важнија од китњасте и лицемерне Лажи.
Светска Лаж је, убрзо, нашла храбре и луцидне изобличитеље у срединама где се издавала за неприкосновену истину. Огласили су се Ноам Чомски, Луј Далмас, Ришар Мије, Харолд Пинтер, Петер Хандке, Дарио Фо. Царство Лажи, које је владало у њиховим подручјима, гушило их је можда и више него нас, док су нам на главе падале бомбе. Тако су нам ови врсни духови постали објективни савезници и пријатељи. Не заваравајмо се, нисмо их ми очарали нашим врлинама, него су се, у отпору према злу, нашли на нашој страни, понудивши нам драгоцено савезништво.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *