Потрага за партнером

Руско-српске аналитичке дилеме (1)

Геополитика Балкана између руских илузија, српских лутања и бруталне евроатлантске манипулације

Председничка администрација Русије обелоданила је 2016. нову спољнополитичку концепцију. Њену потку чини став да Москва активно одбацује „екстериторијалну јурисдикцију САД изван оквира међународног права“. Другим речима, да ће се Русија, тамо где су њени интереси угрожени, енергично супротставити америчкој стратегији интервенционистичког ексклузивитета, по којој та земља себи даје право да на војном, економском и сваком другом пољу делује где год пожели и на било који начин који јој одговара, као да живимо у средњем веку када је била уобичајена представа о хијерархијском односу између држава.

ИМПЕРИЈАЛНИ ДОМЕТИ Не само што су тада постојале државе – рецимо – првог, другог или трећег реда већ се над њима надвијала и врховна империјална власт коју су, макар теоријски, често сматрали легитимном. Проблем је био што је на њу обично било више империјалних претендената, што је генерисало упорна ривалства. Да ли се сада догађа исто? Не! С руским изласком на црту „западној империји“, чији носећи стуб су САД – а то се постепено десило после Путиновог Минхенског говора 2007. када је отворено проговорио о хегемонистичком понашању Вашингтона – само је дефинитивно пукао балон западног лицемерја.
Русија није наступила с намером да замени Америку већ да се супротстави њеној самовољи. Иако се моћ истине често потцењује, она је и те како респектабилна. Само ако неко довољно снажан има храбрости да истраје на њеним позицијама. То је, срећом, био случај с Москвом. Тако су дубински обесмишљене празне евроатлантске приче о равноправности, глобалној демократији и сличном, а светски полицајац и његови пратиоци добили су одлучног опонента на терену.
Њему су се постепено придруживали и други. Но и даље нико од великих играча који се опиру евроатлантској доминацији не иступа са сличним намерама као САД. Чак ни у својим двориштима Русија или Кина не понашају се опресивно као што то Американци чине далеко од њега. Одраз тога је нова руска спољнополитичка стратегија. И када је офанзивна, она је заправо одбрамбена. Уз то полази од уважавања суверенитета других, макар и малих држава. То се види како из начелног приступа који се у стратегији заговара, тако и када се анализирају конкретни простори.

[restrict] СТРАТЕГИЈА РУСИЈЕ Када смо стигли до њих, време је да се осврнемо и на наше пределе, и то у контексту руског спољнополитичког приступа. Нама у званичној руској стратегији, нажалост, понаособ није посвећена већа пажња, али смо зато у средишту анализе „Русија на Балкану“. Она је, подсетимо се наше „приче“ из претпрошлог броја „Печата“, објављена крајем прошле године, и то с претензијама да на темељу критике руске званичне спољнополитичке стратегије због занемаривања нашег полуострва понуди смернице за њену корекцију.
Иза тог сагледавања руске позиције на Балканском полуострву (пре свега на оном његовом делу који се одскора сматра „западним“) и предлога за руско деловање, стала је тамошња непрофитна организација „Сaвет зa мeђунaрoднe oднoсe“. Овај савет је нескривено повезан с официјелном Москвом, али ипак није истоветан с њом. Далеко од тога. А аутори студије су Е. Ентина и А. Пивоваренко, сарадници два респектабилна научна института Руске академије наука (Институт Европе и Институт за славистику). Међутим, не и руски званичници.
Њиховим текстом смо се недавно бавили у вези с манипулативном употребом истог од стране једног црногорског прорежимског и НАТО лобистичког портала, који је, вероватно уз помоћ овдашњих подгоричких „кртица“, у Србији добио велики публицитет. Код нас је тај антируски пропагандни „памфлет“ био лукаво препакован да делује колико-толико прихватљиво српској публици. А већ сам нагласио да у изворној руској студији нема било какве агресивности, намере да се балканским земљама намеће вазални статус хладноратовске искључивости – што је у осврту на њу подметнуто у црногорском пропагандном штиву. Остало нам је још да видимо шта је за нас битно у том руском спису, односно да га из угла српских интереса и чињеничне утемељености оценимо.

ЗНАЧАЈ БАЛКАНА Аутори студије с разлогом полазе од тога да Балкан има велики значај за Русију. И то како због економских, транзитних, политичких и других потенцијала које јој пружа (као и свакој другој сили ту присутној), тако и услед опасности да се слабљење њених овдашњих позиција рефлектује на постсовјетски простор. Не само што би маргинализација Русије на Балкану као последицу имало сужавање њеног простора за деловање на Средоземљу (био би на европској страни дефинитивно развејан стари руски сан о присутности на топлим морима) већ би и неминовно „довело до раста ЕУ и НАТО притиска на Закавказје и Белорусију“.
Штавише, напуштање њених садашњих балканских одбрамбених линија „сузило би маневарски простор Русије у односима с Турском“, те би „ослабио њену преговарачку позицију с Кином“, која у контексту свог „новог пута свиле“ Балкану придаје респектабилну вредност. А нажалост, упркос и даље не баш безначајном присуству, утицај Русије је на Балкану – како поменути руски аутори истичу – много мањи него што се у западним медијима говори. Поготово је тако после уласка Црне Горе у НАТО и допунског јачања војне инфраструктуре и логистике тог пакта у Македонији и БиХ, при чему се прва држава убрзано креће ка чланству у Северноатлантској алијанси.
Ток догађаја који је довео до свега тога, како сматрају руски научници, одраз је недостатака у руском спољнополитичком наступу у околностима када се Москва, после кулминације украјинске кризе, суочила с великом западном офанзивом. То је ипак историја, а нова опасност, ако се нешто брзо не промени, види се у могућем већем укључивању Србије у евроатлантске интегративне процесе. Али и у све активнијем деловању и у вези с њим учвршћивању балканских позиција и других а не само западних фактора, а у првом реду Турске, Кине и неких арапских земља. Студија очито реалполитички полази од тога да када се ради о односима већих геополитичких играча, нема трајних савезништва и у свему се крије клица могућег ривалства.

РУСКИ ЗАОКРЕТ? Да се претње не би оствариле, тј. да Русија и у наредном периоду не би била принуђена на повлачење, мора што пре да почне да делује проактивно и то са широм основом него данас. Њена актуелна стратегија „заснована на реактивном приступу и издвајању ексклузивних партнера“ – аутори студије тврде – има врло ограничен домет. А шанса за нове продоре – чак и уз садашњи став Москве да балканска политика мора да буде скопчана с минималним трошковима – посебно се види у чињеници да је овдашња православна популација врло позитивно настројена према Русима и њиховој држави. Но понуђена стратегија ипак није само на њу ограничена.
Предлаже се да Русија акценат стави на залагање за стабилност и безбедност нашег региона, а да ради тога тражи партнере са оним глобалним играчима којима је тако нешто исплативо. Ту се пре свега препознаје потенцијал сарадње са ЕУ. Што се локалних актера тиче, заговара се одустајање од билатералног привилегованог партнерства (свакако са Србијом за коју се каже да је сада стратешки партнер Русије) у корист многостране сарадње Русије са земљама Југоисточне Европе. Како православним, тако и католичким, односно претежно муслиманским. Срећом по нас бар се не нуди снижавање тренутног нивоа веза с нама као тзв. привилегованим партнером, већ њихово динамизирање с другим балканским државама.
Да би то било могуће, инсистира се на повећању руског медијског присуства у нашој зони, боље промишљеној пропагандној стратегији, али и већем инвестиционо-пословном замаху Русије (свакако у строго комерцијалном духу јер би све друго било у супротности са ставом да балканска политика треба да остане „јефтина“). Такође, види се као сврсисходно и „пружање подршке конструктивним, оријентисаним на сарадњу с Москвом, политичким снагама у Србији, Словенији, Хрватској, Албанији и другим земљама региона“. То некоме можда боде очи, али зар Запад широм света исто то не ради већ деценијама?

ПРАВОСЛАВНА МАСКАРАДА Пошто смо „чули“ шта предлажу аутори студије „Русија на Балкану“, стекли су се услови да се и ми њом критички позабавимо. Наравно, уз уважавање права на другачије мишљење и различите интересе. Али битно је да видимо да ли су они утемељени на реалности. Руси и Срби јесу братски народи повезани традиционално пријатељским везама, али и они повремено имају другачије интересе и услед тога међу њиховим државама долази до размимоилажења (да ставимо на страну случајеве када је то последица само саможивости елита с било које стране). Стога, разумљиво је што неки кругови у Москви помишљају да није добро да Срби буду ексклузивни руски партнер на Балкану, те да је прагматично оријентисати се у већој мери на друге овдашње народе и државе. Међутим, ту постоји велики проблем. Православни критеријум за то, који се између осталог наводи, мало значи.
Бугари су православци па су у оба светска рата били противници Руса. Румуни имају у великој мери негативан однос према Москви због молдавског питања. Грци су, по правилу, више били окренути Западу него Русији а и данас су чврсто инволвирани у ЕУ и НАТО. На то се још надовезује неповољан став према Украјини од стране Васељенске патријаршије (суштински грчке), који ужива подршку и православне цркве у Грчкој. О црногорском зеленашком режиму и његовим „православним“ следбеницима да и не говоримо. Скоро да Русију, у стилу најгорих америчких јастребова, набеђују и за елементарне непогоде. И о каквим онда православним одскочним даскама за сарадњу с Русијом има смисла да причамо? Једино Срби од свих православаца овде никада нису били противници Русије.

ИСТИНА О ЕУ Када се ради о Албанији и генерално Албанцима, Хрватској (али и неким политичким и економским хрватским факторима у БиХ који данас имају тесне везе с Москвом), Словенији, ту је свакако реална сарадња с Русијом, али искључиво по принципу колико пара толико и музике, и то до неке границе. Њу дефинише чврсто опредељење тих земаља и народа за приоритетну сарадњу с Вашингтоном и НАТО-ом. Представници Кремља и да „дубе на глави“ то не би могли да промене. Тим пре им је радијус дејства ограничен у околностима када нису спремни да користе веће материјалне ресурсе.
Толико за сада о регионалним играчима. Да поново искорачимо из њиховог круга. Европска унија је у руској анализи препозната као могући партнер на Балкану. То је прилично (гео)политички аутистично, као да је неко преспавао последњих пет-шест година. Прво, која ЕУ? Па она је далеко од било какве конзистентне политике. Да ли би Пољска била спремна да с Русијом гради стратешко партнерство код нас? А може ли, рецимо Мађарска, и да хоће да продубљује овдашње споне с Русијом, да на то наведе Брисел? При томе је мало вероватно да би Будимпешта била спремна да тако нешто и покуша.
Једна ствар је да у домену својих интереса развија економску, енергетску и сваку другу сарадњу с Москвом која јој одговара – па и да се у тим оквирима представља као руски (полу)савезник – а нешто је сасвим друго да с њом заговара партнерство које превазилази њу саму и тако задире у глобалне геополитичке односе. Не треба заборавити да је Орбан пре свега партнер с Пентагоном (иако се често конфронтира с неким другим средиштима моћи у Америци). Тако смо стигли и до друге важне ствари а то је да није без основа теза да је ЕУ рођена и даље егзистира као цивилно крило Атлантског пакта. Додуше, то крило је данас прилично болесно, али ипак од својих корена не може да побегне. Пре ће се осушити.

Наставак у следећем броју

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *