Светионик – Идете? Идите.

Камени грб Краљевине Југославије, врт Завичајног музеја, Херцег Нови, фото: Н.М.

Нас и међу сиротима по храбрости има који никад не бисмо отишли привучени удицом на којој је евро или долар. Мала је то цијена за губитак свега осим пара. Драга дјецо, јел’ хоћете да идете? Идите. Но имајте једно на уму: Ако је циљ повратак, чему одлазак. А ако вам циљ није повратак, како вас, бре, није стид?

Моји су преци вјековима били поморци, од малог од палубе, преко морнара, официра – до капетана. Друга грана, дакако, била је све вријеме од врсте која љуби море, али се држи краја.
Моји поморачки преци нису остали забиљежени да су први открили ово, или постигли оно; историја их памти тек као трговце под руском царском заставом, те као за своје доба уобичајене поморце и бродовласнике из Боке. У преводу, потичем из најскромније од свих могућих поморачких фамилија с обалном утемељеношћу старијом од 300 година. По стотину су пута они могли да остану било гдје, као што то може мој брат поморац данас, кога од свих лука највише привлачи Сингапур, јер тамо влада систем уређен, али се ипак попут Одисеја мој брат увијeк враћа у матичну, заливску луку.
Током историје знале су махом богатије поморско-трговачке фамилије да се иселе нпр. у Трст, јер Бока которска у Аустроугарској није имала начина да се економски развије, премда заливски свијет биљежи поредак цара Фрања Јосифа као задњи уређени систем у колективној меморији.
Увијек се могло отићи, и увијек су одлазили богати. Тако је било и на српском континенту, почев од патријарха Арсенија Чарнојевића, преко патријарха Арсенија Јовановића, до данас. Ко је увијек остајао на Косову? Најсиротији.
Из Краљевине Југославије бјежао је противник династије, дисидент, као и из Титове Југославије, потом је гастарбајтер продао патриотску душу дојчмарк-врагу, ратови из 90-их су раселили све, да бисмо данас имали ем марионете ем глумце на власти који казују своје досадне реплике из Дневника у Дневник док им основци већ уче њемачки.
Иде им се. А нису на тржишту рада, нису на својој кожи искусили како је то немати посла, или како је то добити посао само преко партијске књижице. Тога никад није било у нама знаној историји. До сада су само људи са тржишта рада промишљали о одласку.
Поморци када се сретну само причају о рутама које воде до Кине. Поморачка апликација што прати све бродове на морима црвени се око кинеских обала. Толико је много тамо упловљавања и испловљавања. С милионима тона терета.
Медитеран је постао скрајнут. Бока са Црном Гором, и Србија, и бивша Југославија су слијепо цријево економског слијепог цријева. У стрип-облачићу изнад глава Заливљана, Срба и Црногораца, пише једно те исто: Идите, дјецо! Овдје боље бити неће.
Можда у нама знаним животима и неће.
Но да ли је допустиво отићи? Да ли је икад било? Да ли су, сем Тесле, Пупина и Ђоковића, сви остали себичњаци и изроди?
Заливске фамилије које су се због немогућности да се у скрајнутој Боки економски развијају па су се иселиле у богати Трст – данас мање-више не постоје. Најбогатији од богатих Срба су се или иселили и пошли даље, за Америку, или су се стопили са Италијанима. Трст дијели судбину Сентандреје. Све одише српством, али Срба нема. А да су остали у Боки ови што одоше у Трст, што би било? За богатство њихово не знам, али сам сигуран да бисмо их по презименима ословљавали и данас на Риви: Добар дан, шјор Ризнићу! Ке нова, капетане Гопчевићу?
Остати овдје и тежити само нашем поретку макар био и утопистичан, нужност је. Родитеље који стимулишу властиту дјецу да физички напусте родну географију и тиме је препусте једвачекајућим другима – јесте вид издаје. Јесте вид издаје.
Да ли је боље отићи у земљу која нас је колонизовала и зарађивати десет пута више него у колонизованој земљи? Многи углас вичу да је боље.
Ја мислим контра, без обзира што издајице на власти није, суштински, изабрао народ него их је програмирао Запад. Изборима се не мијења власт. Него је менталитет, него је слободарски дух, и прса спремна за жртву зарад слободе – идеологија која васпоставља наш нови поредак.
Будући да не видим себе ни као човјека који може да носи мач, ни као човјека који може да носи заставу, имам право да констатујем како смо постали пичке. Али нас и међу сиротима по храбрости има који никад не бисмо отишли привучени удицом на којој је евро или долар. Мала је то цијена за губитак свега осим пара.
Драга дјецо, јел’ хоћете да идете?
Идите.
Но имајте једно на уму:
Ако је циљ повратак, чему одлазак.
А ако вам циљ није повратак, како вас, бре, није стид?

 

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Један коментар

  1. Deca ne odlaze vec beze od takvih kao sto ste vi a roditelji ih hrabre jer po svaku cenu zelite da napravite “utopiju” po sopstvenom ukusu. Kao da vam poslednjih tridesetak godina samodestrukcije nije dovoljno. Nema boljeg podstreka za neodlucne od ovakvih testova. Kako vas, bre, nije stid?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *