Занемарени Источни форум

Српске геополитичко-економске илузије и пропуштене шансе

Догодио се састанак председника Србије и другог човека америчке администрације. С њега су Александар Вучић и Мајк Помпео отишли задовољни. То је охрабрујуће. Али ништа више од тога. Да ли ће се у позитивном смеру променити однос САД и генерално Запада према нама, мораћемо да сачекамо и у пракси проверимо. Рано је за еуфорију која је преко граница дегутантног у протеклим данима испољавана у неким нашим медијима, што се и раније дешавало када је, површно гледано, деловало да са евроатлантских простора према нама почињу да дувају топлији ветрови. Међутим, брзо би уследило разочарање. Плашим се да ће опет бити тако.

СРПСКА ЛУТАЊА Мала Србија је лоцирана на геополитичкој раскрсници. Без обзира на све лоше што су нам учинили водећи западни центри моћи, рационално је да покушавамо с њима да градимо што боље односе. Налазимо се у зони у којој је њихов утицај у војнополитичкој, па и економској сфери, преовлађујући. Много проблема могу и даље да нам направе, односно од њихове позиције битно зависе наше економске перспективе. Али то све не значи да смемо да допустимо да нас доживљавају као беспомоћни плен.
Нити да ми смемо да престанемо да радимо на повећању својих капацитета за геополитичко и економско деловање на другим меридијанима. Напротив. Још интензивније то смо дужни да радимо. Сукоби са Западом нам нису потребни, али не по цену жртвовања виталних националних интереса које већ деценијама баш западни фактори моћи угрожавају. Ништа нам не гарантује да ће престати да то чине. У таквим околностима је несхватљиво колико наша политичка елита, али и медији, невладине организације и друга средишта друштвеног деловања неретко поступају аутистично.
Уместо да грабимо сваку прилику да, ослањајући се на неке друге меридијане, начелно ојачамо, али и конкретно појачамо своје позиције у односу на Запад – јер само тако ће нас озбиљније схватити и боље третирати – ми пречесто у њега готово хипнотисано гледамо, наивно чекајући да нас одједном „помилује“ и нечим награди. Тако због илузија неретко пропуштамо да сагледамо и искористимо свестране продуктивне могућности које за наше национално јачање реално постоје на неким другим просторима. Време је да у вези с тим будем прецизнији.

[restrict]

ДАЛЕКОИСТОЧНА ШАНСА У Владивостоку – административном средишту Приморског краја (руске федералне јединице) и највећем граду Далекоисточног федералног округа Русије – током наредног месеца биће одржан пети по реду, мини јубиларни и отуда посебно битан „Источни економски форум“. У питању је манифестација са глобалним значајем која је до данас већ уистину заживела а коју је Кремљ покренуо 2015. године са вишеслојним циљем.
Њена улога је да допринесе како бољој интеграцији целе Русије у систем привредних веза у азијско-пацифичком региону, тако и, у том контексту али и генерално, понаособ бржем развоју руског Далеког истока. Наравно, у том привредном мору се препознаје и геополитичко острво што је у великим комбинацијама на овај или онај начин увек случај. Значајна економска платформа којом се бавимо креирана је у околностима када се Русија – после отпочињања нове евроатлантске офанзиве против ње у вези с превратом у Украјини и ланцем догађаја који је он покренуо – суочила са озбиљним покушајима економске изолације од стране Вашингтона и његових савезника.
На то се надовезао царински рат између Кине и САД који је брзо после тога такође отпочео, односно појачао војнополитичко ривалство између тих велесила. Тако је економски форум у Владивостоку муњевито постао прворазредна копча између Русије и Кине – две водеће државе у фронту супротстављања евроатлантској глобалној самовољи – али и низа држава које с њима граде савезничке односе или макар увиђају значај већ постојеће геополитичке полицентричности и потребе да и с њима стварају прворазредне економске и политичке везе. И то није све.
Форум је до сада уистину постао изванредно функционална пословна магистрала. Не теоријски и на дуги рок већ брзо профитабилно. Уз бројне битне политичаре из Русије, Кине и низа других земаља, те остале утицајне госте из јавне сфере (медији, НВО, научне установе), већ неколико година у Владивосток долазе и хиљаде представника разноврсних компанија из многих држава. И то, и те како логично када се дубље размисли, што су односи напетији између Америке с једне стране и Русије и Кине с друге, све више пословних људи из САД, Јапана, Јужне Кореје, Немачке, В. Британије – посећује „Источни форум“. Бизнис, као и вода, убрзано пробија нова корита када се на старима појаве препреке.

ПЛОДОНОСНА МАНИФЕСТАЦИЈА На прошлом, тј. четвртом „Источном форуму“ одржаном у првој половини септембра 2018. године, било је око 7 хиљада учесника. По правилу битних. Уз лидере Кине, Русије, Монголије и још неколико земаља ту су били важни доносиоци политичких одлука у још двадесетак држава и представници бизниса из још педесетак земаља. Између њих склопљено је чак више од 220 пословних аранжмана вредних приближно 50 милијарди долара. Значајан део тога отпада на компаније ван Кине и Русије које су с фирмама из тих држава током форума пронашле повољна поља за сарадњу.
То већ говори колико је манифестација о којој говоримо потенцијално корисна и за Србију, поготово у околностима када имамо благонаклон (гео)политички став Москве и Пекинга који може да се пројектује и на конкретне пословне могућности. На то се наслања и огроман простор за званичне сусрете пословне и политичке природе, али и за, у таквим приликама и те како исплативо, лобирање. Форуми ове врсте су често најпродуктивнији у сфери тзв. сусрета на маргинама. То схватамо када се ради о онима западне провенијенције, али као да смо слепи и глуви па не разумемо да је слично и на Истоку.
Полазећи од света тога, несхватљиво је да се у Србији већ традиционални „Источни форум“ у Владивостоку готово потпуно игнорише. Нити се систематски ради на адекватном учешћу Србије на њему, нити му се посвећује иоле озбиљнија медијска пажња. При томе, разумљиво је што тако поступају бројни „наши“ медији у западном власништву или под утицајем тамошњих моћника, али несхватљива је инертност оних који код нас у информативној али и другим друштвеним областима заговарају националне вредности и интересе. Као да од дрвета и они често не виде шуму која може да нам пружи много тога доброг.

КРЊИ ПРАГМАТИЗАМ У Србији се с правом током протекле годину-две дана много говорило о сарадњи са Евроазијском унијом (ЕАУ), зоном економских и других интеграција Русије и њених савезника с постсовјетског простора, а којој на разне начине све више гравитира и низ земаља ван њега. Нaкoн више гoдина озбиљних прeгoвoрa наша земља је са ЕАУ дефинисала споразум који ће нам омогућити да чак 99,5 oдстo свих роба које се код нас производе неспутано плaсирaмо нa тржишту oд прeкo 180 милиoнa људи (у наредном периоду, по свему судећи, динамично ће се повећавати).
Очекује се да ће тај споразум између Србије и ЕАУ бити потписан крајем октобра ове године. Колико ћемо бити у стању да искористимо прилике које ће нам он пружити тек ћемо видети, али већ сада је јасно да ћемо од њега свакако имати осетну корист. Ако будемо способнији већу, ако наставимо као досад мању – али како год било релевантну. О томе се на разне начине код нас немало говори и пише. ЕАУ и све што нас с њом повезује (или ће нас убрзо повезивати) релативно солидно је медијски осветљено. Али то није довољно. Још много тога лоцираног источно од нас Србији може да отвори велике перспективе за пословно, културно, научно, политичко, као и војно партнерство.
У том светлу бисмо морали много више да обратимо пажњу на предстојећи пети „Источни форум“ у Владивостоку и да благовремено почнемо да радимо како бисмо коначно на одговарајући начин учествовали на шестом, који ће бити одржан 2020. године. Ирационално је и даље пропуштати такву шансу. Разумно је, понављам шта год о томе мислио, да покушавамо да унапредимо своје односе са Западом, али и да којим случајем то често није тумарање по магли (као што јесте) – морали бисмо много више да се окрећемо Истоку, поготово азијско-пацифичком простору на који се полако али сигурно измешта тежиште глобалне економске и политичке моћи.
И да смо са САД били савезници када је та сила жарила и палила светом, и да смо од тога стварно озбиљно профитирали, било би мудро сада тражити нова прибежишта, а камоли када није било тако. Са Америком смо, да се изразим крајње благо, имали врло непријатну скорију прошлост. Зато, уместо да падамо у патос због сусрета с неизвесним резултатима с њеним првацима, боље ће нам бити да прагматично и одмерено гледамо на ствари и оријентишемо се у свету који се мења на штету Вашингтона.

[/restrict]