Може ли душа бити даунлоудована?

ПРАВОСЛАВЉЕ И ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Први озбиљан хришћански одговор на изазове вештачке интелигенције у нас дао је зборник радова „Православље и вештачка интелигенција / Речник технологије и двоструки Логос: допринос дијалогу науке и религије“

Уредници зборника „Православље и вештачка интелигенција…“ јесу Александар Петровић и Александра Стевановић, а издавач је, у оквиру пројекта „Наука и православље широм света“, Институт за историјска истраживања Националне хеленеске фондације за истраживања (Атина, 2019).
Аутори сабрани у овом издању баве се низом значајних тема: тако Татјана Паунеску пише о Речнику технологије и предвиђању будућности, Александар Петровић се бави средњим веком и вештачком интелигенцијом, Сузана Полић се дотиче проблема изазваних тзв. електронском персоналношћу, Александра Стевановић четвртом димензијом Речника технологије, Драгиша Бојовић настоји да изврши поређење Речника технологије и Црквених студија, а Саша Гајић указује на технолошко-теолошке дилеме у доба постмодерне. Књига је, у целини, доступна на електронској адреси http://project-sow.org/petrovic-stevanovic, што је веома корисно за оне који су заинтересовани за ову тематику, код нас још неистражену.
Технологија је, у ствари, својеврсна магија, говори нам овај зборник – исто тако очевидна и исто тако убедљива за чула. Основни магијски постулат је изрекао познати енглески окултиста и луциферијанац Алистер Кроули: „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон.“ Магија је потчињавање и мењање света у складу са својом вољом. Зато се Фауст одриче и Речи и Ума као тумачења Логоса са почетка Јеванђеља по Јовану, и каже: „У почетку беше Дело.“ Знање је Моћ, а не љубавно познање Творца и твари.
Стигла је Моћ, али је човек остао без осећања. И то је својеврсна смрт. Из таквог живота происходи страшно насиље над собом и другима. Човеку је, говорио је Жарко Видовић, неопходна безазлена чедност као одсуство егоизма и гордости. Зато што је човек, после свега што је учинио себи и свету, постао емоционално мртав, појавио се робот који треба да буде замена за човека.

Знање је Моћ, а не љубавно познање Творца и твари. Стигла је Моћ, али је човек остао без осећања. И то је својеврсна смрт. Из таквог живота происходи страшно насиље над собом и другима. Човеку је, говорио је Жарко Видовић, неопходна безазлена чедност као одсуство егоизма и гордости

У ДОБА ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ Ушли смо у епоху вештачке интелигенције. У последњих петнаест година, због роботизације је нестало девет милиона радних места. Аутоматизација радних процеса била је под људском контролом, а вештачка интелигенција саму себе усавршава. Развој те интелигенције има своје филозофске претпоставке – од схоластичког свођења лика Божјег у човеку на пуки разум, преко Декартовог cogito ergo sum, до просветитељског става да је свако од нас нека врста машине, о чему је писао Ламетри. Ако је техника науку претворила од хеуристичке делатности, чији је циљ познање узрока и смисла, у пуку слушкињу технике, ако је култом мерљивости, прорачунљивости и предвидљивости стеснила човека, изгледа као да човек више нема простора за човечност.
Колико је развој компјутера утицао на обликовање новог, крајње дводимензионалног, погледа на свет уочено је још на почетку савременог развоја информатике; рани програмери су приметили да се морају изражавати веома прецизно, али редуковано: исправно поступање са кодом захтевало је да свака реч-команда мора да има само једно, нарочито, значење. Многе речи су због кодног „дисциплиновања“ тако изгубиле додатна значења, свеле се на пуке објекте техно-комуникације. Претумачивање речи дотакло се свега: тако реч „облак“, која је некад могла бити и религиозно-метафизичка (Син Човечји ће доћи на облацима у дан Суда, каже Писмо) сада значи само wireless складиште података. Развој технологије уништио је, између осталог, и идеју аутопортрета – сада је сведен на ништавило „селфија“, који се, путем мобилних телефона, шире на „друштвеним мрежама“. Преупрошћена биотехнологија постаје биоинформатика, која спаја компјутеристику и биологију, и даје лажну слику о томе како је будућност биолошких истраживања могуће свести само на информације, без неопходних научних огледа.

Технологија је, у ствари, својеврсна магија, говори нам овај зборник – исто тако очевидна и исто тако убедљива за чула. Основни магијски постулат је изрекао познати енглески окултиста и луциферијанац Алистер Кроули: „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон“

КО ЈЕ ПОНУДИО ОДГОВОРЕ? Зборник о православљу и вештачкој интелигенцији прави је подстрек да не заборавимо себе, који смо саздани по лику Божјем, као бића слободе и љубави, а не само технолошки употребљивог разума. Покушај да се човек обесмрти „вештачком интелигенцијом“ још један је од узалудних покушаја наших савременика, лишених дубинског увида у однос Бога и твари, који себе зову „трансхуманистима“. Немогућност да се човеку подари бесмртност помоћу технологије коју предлажу трансхуманисти је, из перспективе православног богословља, очита. Трансхуманисти нуде једну примитивну слику света: „човекова личност се“, сагласно „научним“ гледиштима, „налази у људском мозгу“. Међутим, хришћанима је познато да човек није само физички организам који се назива „тело“ него двојно биће које се састоји од душе и тела. И душа, са своје стране, а не само тело, има своје сопствено устројство.
А душа, оно што, како рече један Рус, боли кад је цело тело здраво, не може бити заробљена у било каквој машини.

Пројекат „Наука и православље широм света” – Институт за историјска истраживања Националне хеленеске фондације за истраживања (Атина, 2019)

ОДГОВОР АНТИХРИ-ШЋАНСКОЈ „БЕСМРТНОСТИ“ Јасно је да се трансхуманистички имортализам „вештачке интелигенције“ темељи на материјализму, атеизму, сциентизму и отвореном богоборству. У својим покушајима стварања бесконачног раја на Земљи, трансхуманисти се ослањају само на науку и рационалне закључке, одбацујући хришћанску представу о Богу и човеку, о бесмртној души, греху, смрти и загробном животу. Њихов покушај достизања бесмртности има снажно изражен антихришћански карактер. Њихови закључци још једном убеђују савременог човека да „од живота узме све“ и да не размишља о приоритету духовних вредности и самоодрицању. Њихова филозофија искључује појмове као што су „љубав“, „жртва“, „крсна страдања“, „смирење“, „сећање на смрт“. Свим православним хришћанима тек предстоји да речју и делом дају достојан одговор овим новим богоборцима.

ШТА НИЈЕ ТЕХНОЛОГИЈА? Јер човек се и данас може и мора борити за човештво које се не да свести на пуку технологију.
Молитва није технологија. Она је живо познање себе као личности која одбија да се поклони идолима. Али да би се постало личност, мора се пливати узводно. Низводно може да плива и леш. Пливати узводно значи стражити над собом и светом. О томе у 130. псалму пише: „Од страже јутарње до ноћи да се узда Израиљ у Господа.“
Познати грчки теолог, митрополит Јеротеј (Влахос) цитира старца Софронија (Сахарова), ученика Светог Силуана Атонског: „Ко хоће да буде хришћанин, треба да буде уметник“, и тим поводом каже: „Познато је да уметници (песници, писци, сликари) имају надахнуће. Они воле то што чине, а умови су им пуни идеја, слика, звукова. То значи да када желе нешто да створе, мисле о томе дању и ноћу; читаво биће им је испуњено оним што их занима. Уметници имају велику жудњу да изразе оно што су замислили, и много се труде да то прикажу аутентично. На тај начин они из свог бића рађају уметничка дела. Чак и кад покушавају да опишу начин на који раде, осећају бол, зато што знају да нису успели да појме свој изворни циљ, и да нису представили и изразили читав унутарњи океан својих осећања и чежњи. Такав треба да буде хришћанин, и тако он треба да живи. Бити хришћанин значи бити уметник – имати унутарњу чежњу, „очајничку жеђ“, како је говорио свети старац, стремљење Богу које је питање живота и смрти, и не смемо да правимо било какве компромисе. Пошто је човек саздан по слици и прилици Божјој, он у себи носи начело ’ентелехије’, личносно начело. Оно га води коначном сједињењу: он жели да буде попут Бога, жели да по благодати постане оно што Бог јесте по природи.“
Зборник о православљу и вештачкој интелигенцији нас подсећа на бесмртну уметност сазирања Бога и своје душе као пут ка обожењу. Јер, како рече песник, ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.

 

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *