Može li duša biti daunloudovana?

PRAVOSLAVLJE I VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Prvi ozbiljan hrišćanski odgovor na izazove veštačke inteligencije u nas dao je zbornik radova „Pravoslavlje i veštačka inteligencija / Rečnik tehnologije i dvostruki Logos: doprinos dijalogu nauke i religije“

Urednici zbornika „Pravoslavlje i veštačka inteligencija…“ jesu Aleksandar Petrović i Aleksandra Stevanović, a izdavač je, u okviru projekta „Nauka i pravoslavlje širom sveta“, Institut za istorijska istraživanja Nacionalne heleneske fondacije za istraživanja (Atina, 2019).
Autori sabrani u ovom izdanju bave se nizom značajnih tema: tako Tatjana Paunesku piše o Rečniku tehnologije i predviđanju budućnosti, Aleksandar Petrović se bavi srednjim vekom i veštačkom inteligencijom, Suzana Polić se dotiče problema izazvanih tzv. elektronskom personalnošću, Aleksandra Stevanović četvrtom dimenzijom Rečnika tehnologije, Dragiša Bojović nastoji da izvrši poređenje Rečnika tehnologije i Crkvenih studija, a Saša Gajić ukazuje na tehnološko-teološke dileme u doba postmoderne. Knjiga je, u celini, dostupna na elektronskoj adresi http://project-sow.org/petrovic-stevanovic, što je veoma korisno za one koji su zainteresovani za ovu tematiku, kod nas još neistraženu.
Tehnologija je, u stvari, svojevrsna magija, govori nam ovaj zbornik – isto tako očevidna i isto tako ubedljiva za čula. Osnovni magijski postulat je izrekao poznati engleski okultista i luciferijanac Alister Krouli: „Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon.“ Magija je potčinjavanje i menjanje sveta u skladu sa svojom voljom. Zato se Faust odriče i Reči i Uma kao tumačenja Logosa sa početka Jevanđelja po Jovanu, i kaže: „U početku beše Delo.“ Znanje je Moć, a ne ljubavno poznanje Tvorca i tvari.
Stigla je Moć, ali je čovek ostao bez osećanja. I to je svojevrsna smrt. Iz takvog života proishodi strašno nasilje nad sobom i drugima. Čoveku je, govorio je Žarko Vidović, neophodna bezazlena čednost kao odsustvo egoizma i gordosti. Zato što je čovek, posle svega što je učinio sebi i svetu, postao emocionalno mrtav, pojavio se robot koji treba da bude zamena za čoveka.

U DOBA VEŠTAČKE INTELIGENCIJE Ušli smo u epohu veštačke inteligencije. U poslednjih petnaest godina, zbog robotizacije je nestalo devet miliona radnih mesta. Automatizacija radnih procesa bila je pod ljudskom kontrolom, a veštačka inteligencija samu sebe usavršava. Razvoj te inteligencije ima svoje filozofske pretpostavke – od sholastičkog svođenja lika Božjeg u čoveku na puki razum, preko Dekartovog cogito ergo sum, do prosvetiteljskog stava da je svako od nas neka vrsta mašine, o čemu je pisao Lametri. Ako je tehnika nauku pretvorila od heurističke delatnosti, čiji je cilj poznanje uzroka i smisla, u puku sluškinju tehnike, ako je kultom merljivosti, proračunljivosti i predvidljivosti stesnila čoveka, izgleda kao da čovek više nema prostora za čovečnost.
Koliko je razvoj kompjutera uticao na oblikovanje novog, krajnje dvodimenzionalnog, pogleda na svet uočeno je još na početku savremenog razvoja informatike; rani programeri su primetili da se moraju izražavati veoma precizno, ali redukovano: ispravno postupanje sa kodom zahtevalo je da svaka reč-komanda mora da ima samo jedno, naročito, značenje. Mnoge reči su zbog kodnog „disciplinovanja“ tako izgubile dodatna značenja, svele se na puke objekte tehno-komunikacije. Pretumačivanje reči dotaklo se svega: tako reč „oblak“, koja je nekad mogla biti i religiozno-metafizička (Sin Čovečji će doći na oblacima u dan Suda, kaže Pismo) sada znači samo wireless skladište podataka. Razvoj tehnologije uništio je, između ostalog, i ideju autoportreta – sada je sveden na ništavilo „selfija“, koji se, putem mobilnih telefona, šire na „društvenim mrežama“. Preuprošćena biotehnologija postaje bioinformatika, koja spaja kompjuteristiku i biologiju, i daje lažnu sliku o tome kako je budućnost bioloških istraživanja moguće svesti samo na informacije, bez neophodnih naučnih ogleda.

KO JE PONUDIO ODGOVORE? Zbornik o pravoslavlju i veštačkoj inteligenciji pravi je podstrek da ne zaboravimo sebe, koji smo sazdani po liku Božjem, kao bića slobode i ljubavi, a ne samo tehnološki upotrebljivog razuma. Pokušaj da se čovek obesmrti „veštačkom inteligencijom“ još jedan je od uzaludnih pokušaja naših savremenika, lišenih dubinskog uvida u odnos Boga i tvari, koji sebe zovu „transhumanistima“. Nemogućnost da se čoveku podari besmrtnost pomoću tehnologije koju predlažu transhumanisti je, iz perspektive pravoslavnog bogoslovlja, očita. Transhumanisti nude jednu primitivnu sliku sveta: „čovekova ličnost se“, saglasno „naučnim“ gledištima, „nalazi u ljudskom mozgu“. Međutim, hrišćanima je poznato da čovek nije samo fizički organizam koji se naziva „telo“ nego dvojno biće koje se sastoji od duše i tela. I duša, sa svoje strane, a ne samo telo, ima svoje sopstveno ustrojstvo.
A duša, ono što, kako reče jedan Rus, boli kad je celo telo zdravo, ne može biti zarobljena u bilo kakvoj mašini.

ODGOVOR ANTIHRI-ŠĆANSKOJ „BESMRTNOSTI“ Jasno je da se transhumanistički imortalizam „veštačke inteligencije“ temelji na materijalizmu, ateizmu, scientizmu i otvorenom bogoborstvu. U svojim pokušajima stvaranja beskonačnog raja na Zemlji, transhumanisti se oslanjaju samo na nauku i racionalne zaključke, odbacujući hrišćansku predstavu o Bogu i čoveku, o besmrtnoj duši, grehu, smrti i zagrobnom životu. Njihov pokušaj dostizanja besmrtnosti ima snažno izražen antihrišćanski karakter. Njihovi zaključci još jednom ubeđuju savremenog čoveka da „od života uzme sve“ i da ne razmišlja o prioritetu duhovnih vrednosti i samoodricanju. Njihova filozofija isključuje pojmove kao što su „ljubav“, „žrtva“, „krsna stradanja“, „smirenje“, „sećanje na smrt“. Svim pravoslavnim hrišćanima tek predstoji da rečju i delom daju dostojan odgovor ovim novim bogoborcima.

ŠTA NIJE TEHNOLOGIJA? Jer čovek se i danas može i mora boriti za čoveštvo koje se ne da svesti na puku tehnologiju.
Molitva nije tehnologija. Ona je živo poznanje sebe kao ličnosti koja odbija da se pokloni idolima. Ali da bi se postalo ličnost, mora se plivati uzvodno. Nizvodno može da pliva i leš. Plivati uzvodno znači stražiti nad sobom i svetom. O tome u 130. psalmu piše: „Od straže jutarnje do noći da se uzda Izrailj u Gospoda.“
Poznati grčki teolog, mitropolit Jerotej (Vlahos) citira starca Sofronija (Saharova), učenika Svetog Siluana Atonskog: „Ko hoće da bude hrišćanin, treba da bude umetnik“, i tim povodom kaže: „Poznato je da umetnici (pesnici, pisci, slikari) imaju nadahnuće. Oni vole to što čine, a umovi su im puni ideja, slika, zvukova. To znači da kada žele nešto da stvore, misle o tome danju i noću; čitavo biće im je ispunjeno onim što ih zanima. Umetnici imaju veliku žudnju da izraze ono što su zamislili, i mnogo se trude da to prikažu autentično. Na taj način oni iz svog bića rađaju umetnička dela. Čak i kad pokušavaju da opišu način na koji rade, osećaju bol, zato što znaju da nisu uspeli da pojme svoj izvorni cilj, i da nisu predstavili i izrazili čitav unutarnji okean svojih osećanja i čežnji. Takav treba da bude hrišćanin, i tako on treba da živi. Biti hrišćanin znači biti umetnik – imati unutarnju čežnju, „očajničku žeđ“, kako je govorio sveti starac, stremljenje Bogu koje je pitanje života i smrti, i ne smemo da pravimo bilo kakve kompromise. Pošto je čovek sazdan po slici i prilici Božjoj, on u sebi nosi načelo ’entelehije’, ličnosno načelo. Ono ga vodi konačnom sjedinjenju: on želi da bude poput Boga, želi da po blagodati postane ono što Bog jeste po prirodi.“
Zbornik o pravoslavlju i veštačkoj inteligenciji nas podseća na besmrtnu umetnost saziranja Boga i svoje duše kao put ka oboženju. Jer, kako reče pesnik, ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver.

 

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.