Почетна / Свет / Како је руски медвед припитомио персијског лава

Како је руски медвед припитомио персијског лава

Пише Матија Малешевић

Куда иду руско-ирански односи у контексту нове кризе на Блиском истоку?

Недавно је у Москви одржан трећи по реду руско-ирански дијалог на коме су експерти из области међународних односа разматрали трансформацију глобалног политичког система и даље кораке ка стратешком зближавању две државе. „Ми смо ти који морамо да осмислимо будућност, она неће доћи сама од себе. Управо томе је посвећен наш дијалог“, изјавио је на почетку уводног излагања председник Међународног дискусионог клуба „Валдај“.

САВЕЗ У ТРЕНУТКУ КРИЗЕ Међутим, заоштравање сукоба и подизање тензија између Сједињених Држава и Ирана гурнули су у други план билатералне односе две земље. Конфликтна ситуација на Блиском истоку била је тема број један и главна преокупација свих присутних. Услед политичке кризе у региону, руско-иранско стратешко партнерство нашло се под великим изазовом.
По речима водећег руског експерта Фјодора Лукјанова, „у мирним временима лако је бити стратешки партнер, прави савези се препознају у тренуцима кризе“. Један од највећих утисака са конференције била је смиреност и одсуство панике иранских експерата, упркос незгодној ситуацији у којој се њихова земља налази.
Присутне новинаре највише је занимало да ли смо на прагу још једне агресије САД и какав је став Кремља у вези са тим.
На прво питање, представници обе стране имале су негативан одговор. Представник МСП Русије Замир Кабулов рекао је: „Реч је о класичном и ризичном блефу. Американци воле да играју опасне игре које врло често могу да се истргну контроли.“ Ирански експерти поновили су речи руских колега, изразили спремност на сваки сценарио, и подвукли да је „супротстављање део њихове културне традиције“ и да неће наседати на нове провокације.
Друго питање, о учешћу Русије у потенцијалном сукобу, пробудило је много сумњи. У покушају да се разоткрију недоумице, руски експерати позивали су се на недавну изјаву Николаја Патрушева у Јерусалиму током сусрета са представницима савета за националну одбрану Сједињених Држава и Израела, у којој се каже: „Иран је био и остао наш савезник. Сваки покушај да се Техеран представи као главна претња регионалној безбедности, његово поређење са ИДИЛ-ом и другим терористичким организацијама, за Русију је неприхватљиво. Тим пре што се Иран активно бори против тероризма и придржава Астанског споразума. Позивамо на уздржаност.“
Патрушевљев ауторитет дао је повод руским експертима да понове чувену руску пословицу: „Русија у рату не напушта своје савезнике“.

ТАЧКЕ НЕСЛАГАЊА Међутим, очигледно да је у овом тренутку подршка условна и реторичка. То потврђује и други део Патрушевљеве изјаве: „Све док се руској обавештајној служби не доставе чврсти докази о иранском кршењу преузетих међународних обавеза, Русија остаје на својим позицијама.“
У том контексту, намеће се питање зашто у критичним тренуцима изостаје војнополитичка подршка Русије као ефикасан фактор одвраћања од америчке агресије? Постоји више објашњења.
Историјске околности и бројни руско-ирански ратови утицали су на стварање негативних стереотипа што има за последицу дефицит поверења.
Две државе традиционално имају противречне регионалне интересе. У првом реду то су Кавказ, Централна Азија али и држава Израел.
Русија подржава интеграцију Ирана у светску економију. Међутим, потребно је премостити конкуренцију две државе са највећим залихама нафте и гаса и координисано укључивати новог играча у енергетску тржишну утакмицу.
У случају рата у Персијском заливу, цене нафте би скочиле, а Москва би остала једини поуздан и незаобилазни достављач енергената.
Несумњиво да је иранска војска одиграла конструктивну улогу у борби против тероризма у Сирији. Ипак, нејасно је како ће се ситуација даље развијати. Иран жели да сачува шиитску доминацију на челу са Асадом по сваку цену, док Русија жели да види секуларно уређење у Сирији. У случају рата, утицај Ирана би ослабио и Русија би остала једина доминантна сила у Сирији.
Осећај сигурности који би уследио после безрезервне подршке Москве, представљао би стимуланс иранским оружаним снагама за нове провокације.
Непролиферација оружја за масовно уништење један је од главних циљева спољне политике Русије, у том контексту покушај Ирана да се докопа нуклеарног наоружања има негативан одјек и у Москви.
Очигледно да овде није реч о руској нелојалности према савезнику, већ о постојању различитих геополитичких интереса. Без обзира на то, Кремљ није заинтересован да Иран пусти низ воду. Русија, најближи савезник Ирана у овом тренутку, користи огроман политички утицај за редефинисање и синхронизовање међусобних односа. Приступ Москве у изградњи партнерства са Техераном може се окарактерисати као свеобухватан и фундаменталан, са циљем да Иран постане предвидљив стратешки савезник. „Персијски лав“, како би избегао сукоб са америчким јастребовима и њиховим савезницима, приморан је да буде припитомљен у складу са руским правилима понашања.

ВЕЛИКО ЕВРОАЗИЈСКО ПАРТНЕРСТВО Важан моменат у процесу конвергенције интереса две државе игра стратешка доктрина формирања полицентричног светског поретка у оквирима Великог евроазијског партнерства. Русија је заинтересована да евроатлантској поморској доминацији супротстави чврсту континенталну структуру безбедности у Евроазији. Дугорочни мир и стабилност имају већу цену него краткорочни материјални и геополитички интереси који би уследили након још једне блискоисточне кризе. Предност се даје перспективном планирању, што доказује да се Кремљ у вођењу спољне политике руководи стратешком визијом.
Иран, важна регионална сила, богата енергетским ресурсима, са позитивним демографским показатељима и чврстим културно-историјским основама, има добру перспективу да постане лидер исламског света. Поред тога, заједно са Русијом највећи је поборник стварања полицентризма и велики противник хегемоније Запада. Изгледа сасвим природно да се Русија у свом „окретању на Исток“ ослони управо на Иран. Стављање у службу војних и економских капацитета Русије зарад очувања персијске цивилизације, паралелно са формирањем чврстог православно-исламског савеза, ефикасно би афирмисало руску спољнополитичку доктрину унутар муслиманске популације. Заједно са Кином, овај савез представљао би адекватну алтернативу униполарном поретку и процесу стварања универзалне цивилизације западног типа.

ВЕЛИКА СТРАТЕГИЈА САД Сједињене Државе највише се плаше промене регионалне равнотеже снага у корист Ирана, посебно у тренуцима када тзв. „шиитска дуга“ креира „оптичку представу“ иранске војске на границама Израела и попуњава политички вакуум настао после уништавања Исламске државе. САД морају да реагују и притекну у помоћ својим традиционалним савезницима. Максимални војнополитички притисак Вашингтона има за циљ сузбијање непријатељске експанзија и ограничавање тактичких операција Ирана у региону. Једностраним изласком Америке из нуклеарног споразума са Ираном „максимални притисак“ добија и своју економску димензију. Заједно са новим санкцијама ефикасно се утиче на финансијску дестабилизацију и дугорочну изолацију иранске економије.
Истовремено, САД активно учествују у формирању антииранског блока на Блиском истоку, по узору на антисовјетски у Европи. Како би се арапски свет и Израел, главне компоненте новог антииранског блока, ујединили и превазишли међусобне несугласице, Трампова администрација предлаже „договор века“ и инвестиције у вредности од 50 милијарди долара. Најаве економских бенефиција прати отопљавање односа између арапских монархија у Персијском заливу и Израела и иницијатива о стварању арапског НАТО-а.
Двострука игра има за циљ продубљивање условног сукоба између шиита и сунита и стварање регионалне поларизације унутар исламског света. По америчкој замисли, на једној страни исламске гвоздене завесе требало би да се нађу Израел и арапске петромонархије, на другој усамљени и изоловани Иран. Прве би обједињавала идеја о подређеном статусу исламског света у односу на униполарну доминацију Запада, а Иран би се позиционирао као предводник независног муслиманског света и заступника полицентричног светског поретка.
Најпознатији британски шпијун на Блиском истоку, Лоренс од Арабије, рекао је: „Циљ Велике Британије у региону је да окрене Арапе једне против других, зарад британских интереса.“ Циљ Сједињених Држава у савременој геополитичкој игри је да Арапе окрене против Персијанаца.
Овај план, гледано са позиције Сједињених Држава, повољан је зато што омогућује успостављање регионалне равнотеже снаге у корист америчких савезника. Интензивније укључивање арапских држава у савремене индустријско-финансијске токове, паралелно са изолацијом Ирана могли би да допринесу рушењу режима у Техерану без распламсавања ратних дејстава. Међутим, прво и основно питање је колико „договор века“ уопште има изгледа на успех.

КРАТКОРОЧНА И ДУГОРОЧНА ПЕРСПЕКТИВА Регионалне тенденције показују да нас у будућности очекује интензивирање сукоба на линији Сједињене Државе – Иран. Повод за увлачење ЕУ у сукоб и нову фазу заоштравања представљаће иранско кршење нуклеарног споразума из 2015. године, који је после изласка Вашингтона, практично, мртво слово на папиру. Налазимо се на етапи демонстрације силе и застрашивања, а преговарачки процес можемо очекивати тек након спуштања тензија. Сукоби ће се манифестовати локализованим ратним дејствима ниског интензитета, са учешћем различитих прокси група. Сједињене Државе индиректно ће пружати ваздушну подршку са безбедне удаљености и избегавати директну конфронтацију. Нове провокације могу се очекивати са обе стране, оне неће имати за циљ коначну победу већ застрашивање, процену спремности противника и заузимање бољих стартних преговарачких позиција. Због немогућности да једна страна буде апсолутни победник, свеобухватни конфликт мало је вероватан.
Једини излаз из економске изолације и војнополитичког ултиматума Запада Техеран види у Русији, и зато је у спреман на попуштање у преговорима са Москвом, чак и на неку врсту субординације.
Ирански председник Хасан Рухани потписао је 8. јула указ о формирању зоне слободне трговине између Евроазијске економске уније и Ирана. Овај потез значајно ће допринети превазилажењу економске изолације. Значајан моменат у руско-иранским односима био је потписивање конвенције о статусу Каспијског мора, после скоро четврт века преговора. Иран је инсистирао на подели мора на 5 једнаких сектора, сваком по 20 одсто, док су Русија, Азербејџан и Казахстан била за поделу у односу на дужину обале, што би смањило ирански удео на 14 одсто. На крају, Иран је попустио али је зато заједно са Русијом издејствовао забрану присуства иностраних оружаних снага у Каспијском мору. Нова етапа у односима Ирана и Русије започеће учлањењем Ирана у Шангајску организацију за сарадњу. Узимајући у обзир безбедносни профил организације, за очекивати је да ће поред Русије и остале чланице пружити убедљивију подршку Техерану.
Овакав развој ситуације за Запад је крајње проблематичан и опасан. Опструкција стратешког зближавања Русије и Ирана манифестоваће се активирањем прозападних лоби група унутар Кремља и спремношћу Вашингтона на компромис у неким другим деловима света (Украјина и Сирија). Међутим, за Москву, савез са Ираном носи систематски карактер. Техеран је кључни партнер у региону. Уколико спољнополитички курс Ирана остане непромењен и политичка елита настави да се придржава договора са Москвом, Сједињене Државе имају минималне шансе да коригују политику Кремља. Никаква „трампа интереса“ неће се узети у разматрање.
У новом геополитичком мегапројекту „Велика Евроазија“ Иран заузима посебно место не само као политички и економски центар исламског света, већ и као главна раскрсница трансконтиненталних коридора север-југ и исток-запад. Позитивне геостратешке тенденције доприносе убрзаној интеграцији Ирана у евроазијске континенталне структуре, не у својству обичног члана, већ у својству главног стожера. Оваква перспектива значајно доприноси превладавању негативних стереотипа и улива додатно поверење у руско-иранске односе. Најављена изградња трансконтиненталних коридора који спајају Северно море и Индијски океан биће додатни импулс у формирању кључне геополитичке осовине „Средњег света“, са центром у Каспијском мору.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *