Почетна / Србија / Изгубљени у реалности

Изгубљени у реалности

Да ли је Европска унија већ изгубила сав утицај који има у нашем региону, и како је неприметно дошла до признања да се о нашем случају и те како питају Русија и Кина, док су Сједињене Америчке Државе „све више незаинтересоване за Западни Балкан“?

Волфганг Ишингер би поново да кроји мапу Балкана.
Прошли пут када овај немачки дипломата није извршио задатак који му је био поверен – била је 2007. година и два од три члана преговарачке Тројке, Ишингер у име Европске уније и Френк Визнер испред Сједињених Америчких Држава, покушавали су да убеде Србију да стави тачку на агресију из 1999. тако што ће пристати на независност своје јужне покрајине, и у томе нису успели – Косово је било принуђено да независност прогласи једнострано. Ни сада неће проћи много боље.

ИЗНУЂЕНИ ПОТЕЗ Једностраним проглашењем независности Приштина и њени помагачи, наиме, урадили су само оно што су могли, али оно што заправо хоће нису могли тада, нити сада могу, да нам ураде без нашег пристанка. А то је улазак Косова у Уједињене нације. И зато, није то 2007. и 2008. био пораз Србије, као што нам се често и злонамерно приписује, него изнуђен потез оних који су Србију желели да поразе, за којим су морали да посегну будући да им је једина алтернатива у тој ситуацији било признање сопственог пораза.
Уосталом, да је ишта другачије, не би Волфанг Ишингер и сада, 12 година после неуспеха две трећине Тројке – руски представник, нови амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко, био је наравно на супротној, то јест на страни Београда – не би дакле Ишингер и даље, ових дана у магазину „Политико“ кроз текст „Мапа пута за Балкан“, размишљао како да нам уради оно што није успео те 2007. године.
При чему је, хајде да се и тога успут подсетимо, да му случајно не заборавимо, реч о континуитету оних намера у којима је и Ишингер посредно саучествовао још током преговора у Рамбујеу. Укључујући и злогласни Анекс Б предложеног споразума, који је предвиђао фактичку НАТО окупацију читаве Југославије будући да је НАТО-у давао право да се под оружјем неометано креће по читавој територији наше земље, потпуни имунитет „у свим околностима и у сваком тренутку“, чак и право да притвара особе по сопственом нахођењу (тачка 21 Анекса Б)…
А и сасвим недавно је овај немачки дипломата, председавајући Минхенске безбедносне конференције иначе, у твиту који је објавио 24. марта ове године остао при ставу да је „НАТО интервенција на Косову“ била „политички и етички оправдана“, уз то и „неизбежна“, те да „стоји уз њу“ све и ако истом приликом признаје да је била и „заиста“ и „веома“ „проблематична у односу на међународно право“.

ЕВРОПСКА ЖУРБА И ГЕОПОЛИТИЧКИ РИЗИК Нема доказа да је Ишингер у међувремену ревидирао своје ставове, али снажни су докази да су се времена драстично променила. Суочавајући се с том новом реалношћу, Ишингер је препознаје, али као да није способан и да је прихвати, те баш зато и делује жалосно изгубљен у њој. При чему, разуме се, овом немачком дипломати пажњу не посвећујемо само због забринутости за његову способност сналажења у времену и простору, нити само његовог личног политичког утицаја и умешаности у наш случај, већ и зато што се с мноштвом добрих разлога он може сматрати парадигматичним репрезентом тог света који је пре 20 година хтео да нас окупира и који би да и даље настави да нам ради о глави и држави.
Елем, Европа више не може да приушти чекање и наду да ће се питање – питање коначног решења нашег проблема – решити само од себе, започиње Волфганг Ишингер свој текст о мапи пута за Балкан, објашњавајући ово нестрпљење тиме што „нерешени конфликт у срцу Европе представља неприхватљив геополитички ризик – нарочито у време глобалних промена“.
„Србија и Косово нису успели да дођу до ’самониклог решења’ проблема као што су то прошле године, како би окончали несугласице око имена, учинили Грчка и оно што је сада Северна Македонија“, пише даље Ишингер. А како је „Француској и Немачкој под хитно потребан стварни напредак“, „то значи да Европа мора да изађе с планом – који ће с ауторитетом моћи да представи Београду и Приштини. И тај план мора да буде подржан с одлучношћу“.

ОСТАЛИ ИГРАЧИ Али свестан је Ишингер да решење – вратићемо му се ускоро – не може да буде само европско већ ЕУ „мора уско да координише с другим актерима, укључујући Вашингтон и Москву, који имају сопствене стратешке интересе у региону“, али и с Турском „која има кључну улогу у свим државама региона са значајним уделом муслиманске популације“, као и са „Кином, чија Иницијатива појас и пут од ње чини важног играча на овом простору“.
Узгред буди речено, сличну дијагнозу ових дана у тексту „Уморне позе“ доноси и немачки „Шпигл“: „Невољност ЕУ, уз растућу незаинтересованост Сједињених Држава за Западни Балкан, значи да остали међународни актери у државама Западног Балкана постају све важнији и да регион служи за геополитичку игру. Наравно, утицај Русије, Турске и заливских држава често се прецењује. Ипак, Кина је тренутно, као највећи кредитор, важан играч у региону. Инвестирала је милијарде у инфраструктуру и привреду Западног Балкана. Неке земље, као што је Црна Гора, зато су озбиљно зависне од Пекинга.“
Све ово заправо значи да сазрева свест о нужности, чак неопходности повратка на предбриселско стање и на реанимацију кључне улоге Савета безбедности УН (плус Турска), јер се без њега не може као што се мислило да ће се моћи када су, кооперативношћу тадашњих власти у Београду 2010. године, преговори с Приштином поверени Европској унији „да олакша процес дијалога између страна“. А сада, девет година касније, и Европска унија, макар кроз уста Волфганга Ишингера, признаје да сама баш и не може.
При чему је овај процес сазревања свести о новој реалности у оштрој супротности с некадашњим настојањем чланица Квинте (САД, Немачка, Француска, Италија и Велика Британија) да самостално заврше с косметским питањем. Говорила нам је о томе америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85 од 26. јануара 2010: „Према договору, чланице Квинте треба снажно да одврате Београд од било каквог покушаја да се врати у Генералну скупштину УН и затражи преговоре о статусу.“
Испоставило се да није то Београд ни морао да затражи, турбулентно време у коме живимо учинило је своје, па се ово питање само враћа тамо где му је и место…

ИШИНГЕРОВА ЗАБЛУДА Тек, ако и препознаје реалност кад признаје да решења нема без Русије и Кине, Волфганг Ишингер као да је губи из вида, или се само мало прави невешт, кад каже да оно европско решење нашег проблема ЕУ већ, такорећи, има, а то је „оно што је региону заиста потребно: реалистичан план његове интеграције у структуре Европске уније… ЕУ има мапу пута за то: Стратегија проширења Европске комисије из 2018. донела је дугачку листу корисних, реалистичних препорука за подршку економској и демократској консолидацији региона. Нажалост, ЕУ је умногоме игнорисала сопствени савет.“
Ово је, већ, класичан случај бежања од стварности, јер уверени смо да Ишингеру није промакло да је ситуација много сложенија; није ЕУ само игнорисала сопствени савет већ њени лидери изричито говоре да од проширења ЕУ нема ништа још задуго.
Поновио је то ових дана и француски председник Емануел Макрон, рекавши да је „више него скептичан према свима онима који нам објашњавају да је будућност Европе у новом проширењу“ јер „не можемо да се сложимо ни са 28 чланица. Ја ћу бити бескомпромисан и одбићу свако проширење пре дубоких реформи нашег институционалног функционисања“.
А без тога, признаје и Ишингер, „ако ЕУ не може да понуди кредибилан пут ка учлањењу“ – а Макрон изричито говори да не може – „изгубиће сав утицај који има у региону“. Те самим тим и свака идеја о европском решењу косметског проблема остаје само на нивоу лепе (или: не тако лепе) жеље, и ништа више од тога.

ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ ИЛИ ХАНОВА ПРЕПОРУКА Ствар је у томе што је, безнадежно настојећи да заокружи дело које није успео да створи ни 2007. године када су му међународне околности много више ишле наруку него данас, одбијајући дакле да се суочи с реалношћу, Волфганг Ишингер можда и несвесно, а врло прецизно, описао како та реалност заправо изгледа.
С једне стране, напомињући да Вашингтон има и „сопствене стратешке интересе у региону“, признао је и да ова трансатлантска веза, која нам је у прошлости толико зла нанела, више није снажна као што је била. И приде, како сад и „Шпигл“ упозорава а превише је таквих упозорења у последње време да бисмо их игнорисали, Вашингтон више није заинтересован за нас као што је, на нашу жалост, био раније, и та незаинтересованост приде наставља да расте.
С друге стране, ни Европска унија нема више утицаја у региону јер и не помишља, а заиста и не може, да нам „понуди кредибилан пут ка учлањењу“.
Док је с треће стране, као што признају и Волфганг Ишингер и „Шпигл“, утицај Русије и Кине нарастао у довољној мери да било какво решење без њихове сагласности апсолутно није могуће. А на недавној седници СБ УН посвећеној Косову и Метохији и једна и друга су изричито нагласиле да им је прихватљиво само решење које ће бити засновано на Резолуцији 1244.
Све заједно узев, то значи да нас резултанта ове европске немоћи, америчке полузаинтересованости и руско-кинеске одлучности води право у дубоко замрзавање косметског проблема.
Што је само по себи добро већ и утолико што сви знамо куда су водила настојања Волфганга Ишингера и његових старешина да конфликт који су започели не остане у таквом стању јер ће оно значити њихов пораз.
И још је боље ако се има у виду и да се једина алтернатива оваквом сценарију налази у прихватању препоруке одлазећег ЕУ комесара за преговоре о проширењу Јоханеса Хана да „земље региона следе пример Северне Македоније“. Јер сви врло добро знамо да је, у замену за све што је од ње тражено, „оно што је сада Северна Македонија“ добило, само, једно велико ништа.

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    IZGUBLJENI U REALNOSTI, IZNUDJENI POTEZI: Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost 2008 god. Posao nije završen do kraja da Kosovo udje u UN, na čemu se danas užurbano radi, da se pronadje bilo kakav kompromis da se prevari srpski narod da prihvati nezavisno Kosovo kao nova država učlanjeno u UN (za vek vekova oteta i predata srpska teritorija).
    U sklopu navedenog treba naglasiti da srpska neadekvatna politika decenijama je išla i ide na ruku albanskom separatizmu da se izgubi Kosovo, nije uspevala da zaustavi iseljavanje i etničko čišćenje Srba sa Kosova, ekonomsko-političkim merama pospešivala albanizaciju, a nakon 2000-te god Srbija prihvatila ALBANSKU REALNOST na Kosovu da njih ima 2 miliona (navodno ilirskog porekla, da je njihovo Kosovo), prihvaćen Briselski sporazum (primopredaja teritorije), a nije predstavljena srpska realnost da se na višedecenijskom „etničkom čišćenju Srba i albanizaciji Kosova“ pravi albanska-šiptarska država, navodno nezavisna kao da cela pokrajina Kosovo hoće nezavisnost, a u suštini se pravi (napravljena) etnička albanska država Kosovo. Ja sam na mitinzima imao jednu od parola: Nezavisno Kosovo = Albanska država.

    NOVA MAPA BALKANA. Volfgang Išinger se ponovo politički aktivirao, kao što je i Džejms Huper. američki diplomata. On za gllas amerike kaže, citiram, „Hašim Tači i Aleksandar Vučić u završnoj fazi za Kosovo postigli rešenje-kompromis za demarkaciju granice, sa mogućnošću teritorijalnog prilagodjavanja (koekcije), ali je Angela Merkel odbila promenu granice“? Zašto se u beogradskim medijima o tome nije govorilo? Zašto su važni dogovori tajni i prikriveni od srpskog naroda, kao što je i Briselski sporazum prihvaćen od Srbije na osnovu Vučićevog tumačenja sporazuma, a ne (trebalo je) da prodje skupštinsku debatu i referendum. Huper objektivno govori, kao što sam i ja desetak puta pisao u komenterima. Da ponovim, prvo je H. Tači zbog finalizacije Brisel. sporazuma zahtevao „demarkaciju“ granice sa Srbijom. Na to se nadovezao A. Vučić zahtevom za „razgraničenje“ (drugi izraz za demarkaciju da se vlasi-Srbi ne dosete da e radi o demarkaciji). Merkelova je odbila promenu granica. Predloženi su: korekcija, zamena teritorije (srpsko za srpsko)… sve sa ciljem da se zaokruži država Kosovo i udje u UN…? …




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *