Грлом у транзицију

Онима који се нису освртали на примере и упозорења светских интелектуалаца и експерата да не срљају у приватизацију по начелима и препорукама ММФ-а, није остало много тога за похвалу, осим времена да се натенане кају

Уместо дилеме – да ли је приватизација у Србији добра или лоша – неретко се може чути народна изрека да „ко не зна шта ради, на крају своје имање да другом, па ради код њега“. Цитат говори да је прича о приватизацији, заправо, прича о добитницима и губитницима транзиције. Траје она већ тридесет година, а тај процес још није готов.

ОПШТЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ Данас, две деценије од агресије НАТО-а и бомбардовања СРЈ, када се много говори о разлозима тог злочина, у коме је, како се види, значајну улогу имао тадашњи руски председник Борис Јељцин (велики пријатељ тада са америчким председником Клинтоном), треба поменути још један детаљ.

Строб Талбот, у то време високи чиновник у Стејт департменту, годинама касније је у својој књизи „Курс судара“, судара између НАТО-а и Југославије, о правом разлогу за бомбардовање написао следеће: „Није било понашање Слободана Милошевића према Албанцима прави разлог сукоба са НАТО него чињеница да се Југославија супротстављала општим тенденцијама које су постојале.“ Другим речима, одбијала је увођење капитализма попут Русије Бориса Јељцина. А како је таква Русија изгледала све до Владимира Путина добро знамо.
[restrict]

ВАШИНГТОНСКИ КОНСЕНЗУС Елем, политичка елита, након октобарских промена 2000. године у Србији, ширила је уверење да је „Србија на добром путу“, да „Европска унија нема алтернативу“ и да је приватизација кључни фактор економског опоравка земље и промотор будућег економског раста и развоја. Уместо сопственог, српским специфичностима примереног програма економске транзиције, одлучно је спроводила Вашингтонски консензус (приватизација, либерализација, стабилизација).

Креатори економске политике уз подршку експерата ММФ-а и Светске банке, као рецепт економске стабилности, проповедали су ограничавање раста зарада, политику која је подстицала „газде“ у домаћим компанијама, да у име „штедње и опстанка“, ограничавају ниво зарада до мизерних минимума, неплаћања зарада и избегавања плаћања пореза и доприноса на зараде.

Врсни зналци и аналитичари рећи ће данас да је компаративна предност стартне позиције Србије за прелазак на тржишну привреду, у искуству других који су у тај процес ушли знатно раније, на тај начин олако прокоцкана. Резултати приватизације остали су испод очекиваног нивоа, пре свега у домену индустрије која није достигла задовољавајући ниво конкурентности и производње.

ПРИВАТИЗАЦИОНИ ПОРТФОЛИО Тако смо стигли до податка да је у последњих неколико година приватизациони портфељ од око 560 предузећа сведен на 86 предузећа. Дакле, у том периоду држава је нашла инвеститоре за више од 400 предузећа предвиђених за приватизацију, а у Министарству привреде задовољни су резултатима у 2018, у коју се ушло са списком од 122 предузећа, а изашло са свега 86 фирми у приватизационом портфолију.

Државни секретар у Министарству привреде Драган Стевановић изјавио је пре неколико дана да очекује да ће у наредном периоду бити расписани јавни позиви за приватизацију „Ласте“, „Петрохемије“, „Јат технике“, „Јат апартмана“, али и позиви за друга предузећа за које се јаве потенцијални купци.

Његов колега из истог министарства Милун Тривунац претходно је новом шефу Мисије Међународног монетарног фонда Јану Kесу Мартејну представио резултате рада овог ресора и навео да је недавно окончана приватизација Луке Нови Сад и да је сада у портфељу министарства остало још 85 предузећа за која се тражи решење.

Представници ММФ-а су, како је наведено, поздравили добар резултат у тој области, интересујући се за јавна предузећа, политику привлачења инвестиција и нову стратегију индустријског развоја. Уосталом, свака посета делегације ММФ-а Србији, поред похвале финансијске реформе, економског раста и даљих економских мера и програма који се изводе под њиховом контролом, заврши се и подршком или притиском за још неку капиталну приватизацију која није обављена.

ПРОДАЈА „КОМЕРЦИЈАЛНЕ БАНКЕ“ Домаћи сукоб неолибералних економских елита с противницима „приватизације по сваку цену“ најбоље се видео на примеру продаје „Комерцијалне банке“, чију приватизацију је ММФ снажно подржао.

Тако неолиберали оцењују да би одустајање од приватизације Србију много коштало јер, како кажу, показало се да Србија лоше управља и предузећима и банкама и да се банке често користе за финансирање привилегованих бизнисмена, што доводи до ненаплативих кредита и пропасти банака. Њихови противници сматрају да би продајом „Комерцијалне банке“ држава изгубила развојну финансијску институцију преко које би финансирала приоритетне пројекте за које је и сама заинтересована. У супротном, продајом „Комерцијалне банке“ Србија би дошла у ситуацију да више од 85 одсто банкарске индустрије у земљи буде у рукама страних власника, што би је учинило веома рањивом у некој наредној финансијској кризи.

Министарство финансија објавило је у петак јавни позив за прикупљање понуда за продају ове банке у којој је држава највећи појединачни акционар, а Република Србија је за 43,7 милиона евра на Београдској берзи купила 6,8 одсто акција „Комерцијалне банке“ од њена два акционара, ДЕГ и СВЕД фонда, и тако започела да испуњава своју обавезу утврђену још 2006. године.

УЛОГА ММФ-а Држава је, дакле, одлучила да следи смернице и препоруке ММФ-а, без обзира на то што ова светска институција трпи и те како јаке критике и омразу због низа подухвата, оцењених као велики промашаји и с тешким последицама по државе које су их спроводиле.

Управо је Небојша Катић, пословни консултант, у свом текстуПротржишни реформисти и друге бајке“, објављеном у београдској „Политици“, на примеру Аргентине показао и објаснио улогу ММФ-а у економским реформама актуелног аргентинског премијера Мауриција Макрија. Катић наводи да се, само три месеца од усхићености директорке ММФ-а Кристин Лагард Макријевим реформама, показало да је директорка ММФ-а спектакуларно промашила у процени стања аргентинске економије.

Макри је у априлу 2016. оборио светски рекорд у једнократном задуживању (за земље у развоју). Продајом доларских обвезница различитих рочности Аргентина је у једном дану повећала свој спољни дуг за 16,5 милијарди долара. Штавише, протржишни реформисти одмах су најавили да имају још већу идеју и да ће врло брзо позајмити додатних 30 милијарди долара.

И док су они повлачили своје реформистичке потезе, Катић наводи како је аргентинска економија срљала према банкроту. Инфлација је далеко превазишла стопе из периода Кристине Фернандез (прешла 50 процената у последњих 12 месеци), док су каматне стопе на пезосе у зони од око 70 процената. Када је Макри дошао на власт за долар се могло добити око 10 пезоса, док се данас може добити око 44. Спољни дуг је повећан за око 100 милијарди долара. Аргентина је данас, после Венецуеле, најризичнији међународни дужник. „Нема никакве дилеме да су Макријеви резултати неупоредиво гори од резултата Фернандезове и да ту не помажу јефтини изговори да су за све криви ’они пре нас’“, истиче Катић, уз закључак да ће „тобожњи протржишни реформисти који задужују своју земљу и гурају је у чељусти кредитора, увек имати снажну подршку ММФ-а и међународних финансијера, упркос пустоши коју иза себе остављају. Што је пустош већа, то су аплаузи громкији – у Аргентини, Русији или Србији, свеједно“.

Катић не само да није усамљен у критици „протржишних реформиста“ и ММФ-а већ то говори и најпознатији инсајдер ових економских институција.

Џозеф Стиглиц, познати светски економиста, добитник Нобелове награде за економију, председавајући Већа економских саветника председника САД, главни економиста и потпредседник Светске банке, радио је годинама у самом срцу главних светских финансијских институција. Ту је спознао њихово пословање, политику и основну концепцију. И постао је један од највећих критичара глобализације, транзиције, приватизације и Вашингтонског договора.

Зналци посебно истичу његову књигу „Противречности глобализације“ (2002) у којој пише да „идеолошка острашћеност ММФ-а уздиже идеју тржишног аутоматизма и потпуни либерализам“ до нивоа догме. Његови следбеници наводе да се идеологија слободног тржишта као основни став (мантра) намеће свим земљама, посебно државама у развоју и у транзицији. За неуспех и промашаје се криви недовољно брза и радикална либерализација. Дајући озбиљну критику приватизације и откривајући најгрубље облике пљачке и „огољавања имовине“ предузећа, праћене високим каматним стопама, Стиглиц открива суштину и циљеве неолибералног фундаментализма.

На Западу ништа ново. Још се Ерих Хобсбом, један од најутицајнијих светских историчара, у свом познатом тротомном делу „Доба екстрема (историја кратког двадесетог века 1914–1991)“, описујући бурно 20. столеће, дотакао и улоге и деловања ММФ-а. Хобсбом недвосмислено истиче да са пропашћу првобитно замишљеног модела Уједињених нација током Хладног рата, две главне светске економске институције (основане споразумом у Бретон Вудсу 1944. године) Светска банка („Међународна банка за реконструкцију и развој“) и ММФ, „уместо да подстичу дугорочно међународно инвестирање и да одржавају стабилност размене, као и да се баве проблемима платног биланса, de facto су постале инструмент америчке политике“.

Ко из поменутих прилога не уме да извуче поуку, извући ће је из властитог искуства. Прекасно, додуше.

[/restrict]

Један коментар

  1. Glupost su te razne teorije o razlozima Nato bombardovanje Srbije.Srbija je jedino mjesto u Evropi na koje je mogla Rusija spustiti svoje stopalo a to Zapad ne podnosti.Da je trebalo poubijati svo stanovništovo Srbije poubijali bi.I razne teorije o privatizaciji.Srbija je bila pod sankcijama a kada je privatizacija treba znato da se mora računati sa prirodom čovjeka.Da grabi svako sebi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *