Почетна / Србија / Рачун на Ист риверу

Рачун на Ист риверу

Шта се заправо крије иза неуспешне операције наговарања Приштине да одустане од такси на робу из централне Србије (и Босне и Херцеговине), како је овонедељна седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена Косову и Метохији, оголила ставове Русије и Кине, и зашто се Америка сад противи „постављању вештачких рокова“ за споразум Београда и Приштине

Једну утешну процену изнео је ових дана човек коме никада у досадашњој каријери, па тако ваљда ни сада, на крај памети није пало да покуша да нас утеши. Али је Данијел Сервер, некадашњи амерички дипломата и садашњи професор вашингтонског Универзитета Џонс Хопкинс, а који иначе тамо слови за експерта за Балкан па га зато и питају за мишљење, управо то учинио – утешио нас је, додуше, тек до прве следеће прилике због које ћемо се изнова забринути – када је у интервјуу за „Глас Америке“ рекао да је „Александар Вучић доказао да, у овом тренутку, не тражи искрено решење за спор са Косовом… Мислим да се људи овде заносе тиме да је (он) спреман да направи историјски компромис“.
И та је Вучићева неискреност у тражењу историјског компромиса, ако се професор не вара у процени, заправо једино што се од њега тражи у овом тренутку. Јер би такав компромис, речима Џона Ерата, заменика директора за Европу и Русију у Савету за националну безбедност САД, такође изговореним за „Глас Америке“, водио „нормалнијој ситуацији, чланству Косова у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама“ што наравно није у складу ни са Уставом Србије ни са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. А то је, како ћемо видети, далеко значајније него што се чини.

АМЕРИЧКИ РОКОВИ Ситуација, елем, не само да ни изблиза није оволико нормална (да бисмо сви од ње, тако нормалне, морали да полудимо) већ је знатно комплекснија него што се то можда чини на први поглед.
Почев од става Сједињених Држава. Већ смо прошле недеље указали на оцену бившег америчког дипломате Кристофера Хила да је „Вашингтон практично дигао руке од косовског питања“ и да су САД постале „неважне тамо где би требало да буду важне, као рецимо у решавању преосталих питања на Балкану“.
Сличан ће сентимент ових дана изразити и већ споменути Сервер – „Лично, нисам толико за рана и брза решења, јер увиђам о колико се тешким темама ради… Уверен сам да ће бити потребно више времена и стрпљења… Мислим да тренутно не постоје услови за постизање споразума који би имао неке шире размере“ – но још је интересантније, па и интригантније, што се оваквом начину резоновања сад придружује и активни представник вашингтонске администрације, заменик помоћника америчког државног секретара Метју Палмер, који каже „не гледамо на ово кроз неке временске оквире“, и „да ли ће то бити ове године, не могу да предвидим“, и „не мислим да би постављање вештачких рокова помогло у том процесу“, „потребно је време да се то реши“, а то што треба да се реши јесте договор „који може да се ’прода’ јавности обе земље“…
До даљег отвореним остаје питање правих разлога оваквог расположења у Вашингтону. Да ли је то заиста незаинтересованост администрације Доналда Трампа о којој говори Хил, или свест о немогућности брзог успеха какву описује Сервер, или је пак све ово подли план кувања пословичне жабе и припремања јавности како сугерише Палмер? Или је реч о уобичајено подлој намери, али намери која (за промену) није нарочито усмерена против Србије, већ против Европе која би се још једном раскринкала као неспособна и неефикасна ако не би издејствовала договор Београда и Приштине. И то поготово сада, када су се у њихов дијалог директно укључили немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон, а никога већег од њих Европа нити има нити може да понуди.
Како год, из цитираних ставова стиче се утисак да у овом тренутку Вашингтон заиста, такорећи, одузима гас и не притиска нас колико би иначе могао да пожуримо са склапањем споразума који би у садашњим околностима по дефиницији морао да буде неповољан по Србију.

ТАКСЕ И ЛОБИРАЊЕ Све ово, наравно, не значи и да се Вашингтон потпуно самоискључио из овога што нам се догађа.
О томе говори и делимично разјашњење ситуације која нас све, већ дуже време, збуњује поприлично; та несхватљива истрајност Приштине у одбијању захтева Америке, а с њом и Немачке и Француске, да укине таксе на производе из централне Србије и Босне и Херцеговине.
Као што се и слутило, није Приштина изненада постала имуна на притиске својих западних покровитеља него је ствар у томе што је притисак усмерен (и) на другу страну.
Ево о чему је реч, а реч дајемо Џону Ерату из Савета за националну безбедност САД: „Важно је упамтити да, иако су царине непосредна препрека (за наставак дијалога), уведене су с разлогом. Као реакција на кампању повлачења признања независности Косова коју Србија води… И зато је важан наш савет да се царине не укину у потпуности, већ да се привремено суспендују – као некакав вид теста… А тест би био – одустаје ли Србија од кампање повлачења признавања независности Косова? Ако је тако, то указује да ствари тумаче озбиљно и то је добар потенцијал за напредак. Међутим, ако се та кампања настави, ако српска страна не буде искрена у преговорима, онда бих се заложио за враћање царина.“
И амбасадор САД при УН Џонатан Коен, стоји у агенцијским извештајима са седнице Савета безбедности УН, рекао је да „Косово треба да укине таксе на робу из Србије, док Србија треба да ’престане с провокацијама и кампањом против независности Косова’“, а и заменик немачког амбасадора у УН Јирген Шулц на сличан је начин, дакле у истом даху, позвао Приштину да укине таксе а „Београд да престане да лобира за укидање признања независности Косова“.
Све нам ово јасно говори да су та два питања повезана. И да притисак, у суштини, није усмерен на Приштину колико је на Београд. И да ће евентуална суспензија приштинских такси заправо значити да је Београд попустио под захтевима да престане с ометањем самопроглашене косовске независности.
С тим у вези, и то директној, јесте и судбина најављеног састанка западнобалканских лидера с Ангелом Меркел и Емануелом Макроном у Паризу, најављеног за 1. јул. Јер, рекао је председник Србије, „врло је могуће, или готово вероватно, да неће бити састанка лидера региона у Паризу јер су мале шансе да руководство у Приштини до тада укине таксе на робу из Србије и БиХ. Званични Београд ће свакако ићи у Париз ако добије позив, али је моја процена да, нажалост, неће бити услова за одржавање састанка“.

РУСИЈА И КИНА Но све и ако тог састанка буде, па чак и у изразито хипотетичкој и нарочито неповољној варијанти да, не само у Паризу већ и у будућности какву не можемо да пожелимо, буде постигнут некакав споразум који би изашао из оквира Резолуције 1244 Савета безбедности УН, лако би могло да се догоди да је све то било само много буке ни око чега, односно класичан пример прављења рачуна без крчмара на Ист риверу у Њујорку.
И то је, кад се само мало боље размисли, осим што је најснажнија, била и најважнија порука која је могла да се чује овог понедељка на седници овог савета.
Јер „Кина сматра да је најбољи начин за решавање косовског питања договор Београда и Приштине у оквирима Резолуције 1244“, а осим тога и да је „изузетно важно да Савет безбедности остане фокусиран на косовски проблем“, речи су Ву Хаитаоа, заменика кинеског амбасадора у УН, а исто је то, па и за нијансу експлицитније, изговорио и Вуов руски колега Дмитриј Полански, казавши да је „руска позиција позната“, а то је „компромисно решење засновано на Резолуцији 1244“, те да је, и ту је кључ и једне и друге поруке коју сад истичемо, „потребно да се обе стране договоре, а да то одобри и Савет безбедности Уједињених нација“.
А Кина и Русија ту имају право вета. У преводу с дипломатског речника, под условом да је икакав превод уопште потребан, од оне нормалне ситуације у облику чланства Косова у Уједињеним нацијама, о којој говори Џон Ерат, нема ништа. Ма колико притискали Београд на то, јер од Београда и не зависи колико од Пекинга и Москве, као што су Ву и Полански и подсетили у Савету безбедности.
А то на крају крајева значи да озбиљних разлога за претерани песимизам, ма колико нас уверавали у супротно, ипак немамо… И то не смемо да изгубимо из вида.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *