Почетна / Дух времена / Принц-кловн у пост-постмодерној филозофији

Принц-кловн у пост-постмодерној филозофији

СУКОБ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ТИТАНА ИЛИ ПОДВАЛА СТОЛЕЋА

Шта је Славоја Жижека квалификовало да постане учесник дебате (његов противник у расправи био је Џордан Питерсон, канадски клинички психолог и професор психологије) која је унапред била најављена као „дебата столећа“; велика расправа између капитализма и марксизма? Расправа дуга скоро три сата, најављена као филозофски „дуел џинова“ и „интелектуални сукоб титана“, одржана је априла ове године у Сони центру у Торонту, пред око 3.000 гледалаца. Цена улазнице за овај „филозофски спектакл“ досегла је 2. априла фантастичних 1.500 долара

Филозоф Славој Жижек озбиљан је и, у исто време, није озбиљан; озбиљан је на шаљив, естрадни начин. Можда га зато називају „Елвисом филозофије“ или, још прикладније, „браћом Маркс“. Има смисао за хумор који је специфичан – жижековски. А има и обичај да на озбиљна питања даје парадоксалне и, повремено, врло духовите одговоре. Настоји да провоцира, левицу и десницу, и да опште, уврежене и неупитне истине изврће на главу.
Жижек није оптимиста у својим предвиђањима него гласник наступајуће капиталистичке апокалипсе, мислилац који предвиђа „велике катастрофе“ – оне „које ће нас можда пробудити“. Међутим, као што констатује Шон О’Хејган, „ништа око Жижека није једноставно ни јасно, и то је тачно оно што он воли“. То је циљ коме тежи и који, углавном, успева да постигне. Жижекове шале (Žižek’s Jokes, 2014) јесу књига од око 200 страна која, по цени од десетак евра, нуди „просветљујућу компилацију жижекизама“. У дебати коју је водио с Џорданом Питерсоном, Жижек је уводно излагање поентирао вицем: светло на крају тунела који види оптимиста је воз који нам јури у сусрет. Они који су имуни на његову харизму, примећују да своје вицеве и парадоксе често понавља а да су неку банални. Понавља их толико да их то чини излизаним и – помало досадним.
Жижек је своја јавна предавања претворио у неку врсту филозофских постмодернистичких перформанса; у филозофске шоу-програме. Он је естрадна звезда међу савременим мислиоцима, који своју репутацију граде на „озбиљности“. На тим перформансима говори ужурбано и испрекидано, испаљујући реченице рафалном брзином. Све што изговара потцртава изражајним гримасама и, с времена на време, грленим узвицима. Узречица коју стално понавља је: „Аnd so on“ (и тако даље). За то време не престаје да млатара рукама, чеше нос и глади своју браду.

Да ли је Жижек опасан?

„Не дајем јасне одговоре“, рекао је о себи Жижек, „чак ни на најједноставнија, директна питања.“ И такође: „Волим да компликујем теме, мрзим једноставна објашњења.“ Жижек има редак таленат да стварима приступа на неочекиван начин и да проблем покаже у новом и другачијем светлу, али не нудећи при томе никакве одговоре: „Филозофија не проналази решења, филозофија треба да поставља права питања.“ Да ли су му ове особине обезбедиле место на „топ-листи највећих мислилаца Запада“ (часопис Форин полиси, 2012), или титулу „најпознатијег светског савременог мислиоца“ (Обзервер), чија се слава, како сматра аутор чланка, може поредити једино с оном Ноама Чомског?
Према америчкој ревији Њу рипаблик, он је данас „најопаснији филозоф на свету“. Тешко је рећи зашто је Жижек „опасан“, и за кога – уколико уопште јесте опасан. Можда зато што се повремено издаје за комунисту, за разлику од Чомског, који је ипак либерал старог кова. И да ли Жижек уопште има право да себе назива комунистом? „Нисам наиван, ни нереалан; знам да неће бити велике револуције.“ Према Џону Семлију, „Жижек је готово патолошки опрезан у заговарању наивног повратка револуционарној буци“. Заправо, он одбацује сваку могућност револуционарне промене и заговара „специфичне интервенције и отпор“, мада остаје нејасно шта под тим тачно мисли. Као „комуниста“, а то је још један типично жижековски парадокс, он сматра да се „једини пут ка комунизму крије у дословном схватању либералне демократије“; либерална демократија је за овог мислиоца управо „универзална формула слободе“.
За радикалне критичаре либералне демократије, с левице и деснице, она је одавно претворена у фарсу, или је то била од самог почетка. Жижек не пориче улогу и значај новца у таквој „демократији“ и признаје „растући раскорак између либерално-демократских институција и логике глобалног финансијског капитала, који све више измиче сваком облику демократске контроле“, али одбацује оно што назива „јефтиним решењима“. Односно, он не види никакво решење, поготову не универзално, због чега све треба да остане као што јесте.
„Универзалност“ је, уопште, појам на коме доследно инсистира Жижек, а он је ретко кад доследан: „Када се западне идеје критикују (…) та критика мора да понуди појам још аутентичније универзалности.“ У супротном: критика мора бити одбачена, а „ми“ („ми на Западу“) можемо задржати мирну савест.

Иконокластички филозофски светац

Краљевска оперска кућа у Лондону је својевремено (2013) наручила четири нове опере „надахнуте списима лево оријентисаног словеначког мислиоца“ – Славоја Жижека. Према речима директора Опере Каспера Холдена, разлог је то што „Жижеково дело инспирише писце опера да пишу о страховима и надама данашњег света“. Да ли је у питању покушај канонизације „контроверзног и јеретичког словеначког филозофа“ у иконокластичког филозофског свеца нашег доба? Има жижековског хумора у идеји да се Жижек као „филозоф који говори о савременим страховима и надама“ подигне на филозофски пиједестал овог „доба безнађа“.
Славој Жижек је мислилац који тражи да „критичке мисли буду ефикасне“ и „схваћене озбиљно“. У тексту Одбрана изгубљених разлога он заговара „повратак (озбиљног) филозофског ангажмана пред празнином постмодернизма“. Као атеиста и „стопроцентни материјалиста“, Жижек предлаже и да се марксисти и хришћани уједине у борби „против савременог насртаја бљутаве спиритуалности“ (Зашто се вреди борити за хришћанство?). Испразне вербалне досетке, парадоксални одговори на важна питања нашег доба или потреба да се провоцира ради саме провокације? Другим речима: можемо ли Жижека уопште „схватати озбиљно“? И да ли то допушта његова позиција забавног и необавезног филозофског аутсајдера?
У доба „после постмодерне“ филозофе, поготову оне који припадају „главном току“, углавном више не схватамо озбиљно; зато се они толико труде да „изгледају озбиљно“ и глуме „озбиљност“ чак и док изговарају баналности. У ствари, нарочито тада. „Мислим да је то рекао Јосиф Бродски: ’Зар чињеница да су песници (у стаљинизму) били стрељани није показатељ колико је поезија била цењена?’ Схватана је врло озбиљно. На Западу нико не би стрељао песника, јер их није брига шта неко говори.“ Али чак и данас постоје мислиоци који се свакодневно ритуално „стрељају“ у наводно слободним медијима. Жижек свакако није један од њих.
За опоненте Жижек је „пре принц-кловн у пост-постмодерној филозофији него њен спаситељ“. „Принц-кловн“ зато што је међу њима први. Постоје, међутим, кловнови и кловнови. Постоје кловнови који нас терају на смех и на сузе, као и они који се само труде да нас забаве на површан начин, жонглирајући и изводећи гегове на сцени.

Капитализам би могао да надживи људски род

Славој Жижек је, како се обично наводи у биографијама, „рођен у комунистичкој Југославији 1949“. Његова постдипломска теза је одбијена на Универзитету у Љубљани; према речима самог аутора, зато што је рад био „превише критичан према Марксу“. Он није био никакав дисидент у својој социјалистичкој домовини, а није ни био у неком „унутрашњем егзилу“. Био је запослен на „маргиналном истраживачком институту“, а та позиција му је омогућила да много чита, преводи филозофска дела и у тишини пише књигу која ће га нешто касније учинити познатим на Западу: Сублимни објекат идеологије (The Sublime Object of Ideology, 1989). Покушао је да се кандидује на листи либерал-демократа и на изборима доживео потпуни неуспех. После тога се посвећује искључиво писању.
Данас Жижек повремено држи предавања на престижним универзитетима, али је и даље, како сам каже, не само жртва „политичке коректности“ већ и „маргинализован од стране званичне академске заједнице“. Изгледа да тиме није фрустриран: „Човек који говори о Црном витезу и Хегелу, о вредностима Викиликса и Леди Гаге не треба да буде осредњи професор филозофије у Љубљани.“
Не постоји, узгред, важна тема данашњице којој Жижек није посветио књигу или макар колумну у тиражним западним медијима, попут британског Гардијана. Једно од последњих Жижекових дела, Живот у последњим временима, призива „апокалиптичко осећање скорашње смрти капитализма“.
За словеначког филозофа нема никакве сумње да се глобални капитализам убрзано приближава својој терминалној кризи – „економском Армагедону“ – стварном „крају (капиталистичког) света“, који најављују четири јахача капиталистичке апокалипсе. Али Жижек – још један жижековски парадокс – одмах потом цитира опаску филозофа Фредерика Џејмсона, да је данас лакше замислити крај света него крај капитализма. Капитализам би, сматра Жижек, могао „ефективно преживети крај – не света већ људског рода“.
Пут „демократског капитализма“ је једини којим можемо ићи, све остало су још погубније и мрачније алтернативе. Међутим, „демократски капитализам је у кризи“, упозорава Жижек у интервјуу за Радио Слободна Европа, „и ми се полако приближавамо алтернативи која се поетски назива ’капитализам са азијским вредностима’ и која, међутим, нема ништа заједничко са Азијом, али је све више ауторитарна. То нису само Кина или Сингапур – то је Русија, то је Турска. И на местима где је демократија и даље формално жива, постаје све мање битна…“

Филозофски дуел џинова?

Остаје питање шта је Жижека квалификовало да постане учесник дебате која је унапред била најављена као „дебата столећа“; велика расправа између капитализма и марксизма, у време када марксистичка критика капитализма поново показује запањујућу актуелност. Расправа дуга скоро три сата, најављена као филозофски „дуел џинова“ и „интелектуални сукоб титана“, под називом „Срећа: капитализам против марксизма“, одржана је 19. априла ове године у Сони центру у Торонту, пред око 3.000 гледалаца. Цена улазнице за овај „филозофски спектакл“ досегла је 2. априла фантастичних 1.500 долара. Радознали читалац може погледати снимак ове расправе на јутјубу: Slavoj Žižek vs Jordan Peterson: Happiness – Sony Centre for the Performing Arts.
Жижеков противник у расправи био је Џордан Питерсон, канадски клинички психолог и професор психологије на Универзитету у Торонту, „звезда конзервативних интелектуалаца“ у успону. Он је убеђени „класични либерал“, апсолутни заговорник (либералног) капитализма и његових „вредности“, с прикладним надимком: Краљ Јастога (надимак је алузија на Питерсонову тезу о „природности хијерархије, неспретно изведену на примеру понашања јастога).
Аутор је бестселера Дванаест правила за живот: Противотров за хаос (12 Rules for Life: An Antidote to Chaos, 2018). Питерсон је, у ствари, мање важан, он је, упркос гомили следбеника и светској слави, само „локални момак“. Током дебате са Жижеком оставио је више него бледи утисак: према новинару Џону Семлију, „утисак малог хокејашког тренера који се позива на Библију и Ничеа“. Можда је он славна личност, и можда је то „резултат његовог рада као аутора самопомоћи“, али његови увиди (у марксизам као и у све остало) имају дубину и боју ’пилећe супe за морално посрнуле душе’“.

Ко се данас боји Карла Маркса?

Кад Жижек говори о Марксу, он то не чини да га поново открије и учини присутним и актуелним, већ да га учини стерилним и безопасним. О таквом Жижеку у својој књизи Манифест Жижек (2012) говори Жељко Симић: „На манифестном (вербалном) плану Жижек је (углавном) узрујани и брбљиви критичар, нонконформиста, револуционар – на латентном обазриви и послушни прагматичар, конформиста, опортуниста… Иако се издаје за радикалног критичара постмодернизма, Жижек је један од његових најутицајнијих протагониста. Штавише, он је бренд иза којег стоји безлични систем корпорацијске моћи манипулисања и потискивања критичког мишљења.“
Ако је „дебата столећа“ нешто доказала, то сигурно није теза да капитализам нема алтернативу. Показала је да се свет капитала данас боји Карла Маркса и његове уништавајуће и тачне критике капитализма – данас неупоредиво више него пре тридесет година, у време рушења Берлинског зида. „Еволуција капитализма“ кретала се управо у смеру који је предвидео Маркс, а болно нарасле „инхерентне контрадикције“ су га у међувремену учиниле не само потпуно неправедним него и неодрживим и неефикасним.
Данашњи корпоративни капитализам је, према Жижеку, сама апокалипса. Словеначки филозоф предлаже да се некако навикнемо на живот у њој. Њему то, узгред, савршено полази за руком.

Аватар (либералног) здравог разума

Дебата је започела Питерсоновом полусатном „критиком Маркса и марксизма“, заснованом на једном једином извору који је канадски психолог имао прилике да прочита: Комунистичком манифесту (1848). Његов покушај да оспори Маркса, по готово једнодушној оцени, доказао је само једно: да аутор не познаје ни Маркса ни марксизам. Као „аватар (либералног) здравог разума“, уосталом, он није могао да парира Жижеку, а камоли Марксу. Како закључују Сем Милер и Харисон Флас: „Питерсоново представљање основних принципа марксизма је, у најмању руку, смешна вулгаризација. Звучао је као неко ко је једва прелистао кључне текстове.“
Један пример за то је довољан: према Питерсону, тежња за профитом морално дисциплинује капиталисте, терајући их да не злостављају и не експлоатишу своје раднике. У ствари, у марксистичком кључу, експлоатација није последица неморалности капиталиста већ је уграђена у структуру односа између капиталисте и радника.
Питерсонов закључак: капитализам богате чини још богатијим, али богатијим чини и сиромашне. Канадски психолог је овакав закључак покушао да аргументује тврдњом о повећању минималних плата и повећању богатства на глобалном нивоу у капитализму. И то у време када је средња класа (на Западу) нестала, у време када се остварују Марксова предвиђања о „пауперизацији пролетаријата“ и кад економска неједнакост на планетарном нивоу достиже ниво какав није виђен никад у историји. И кад је свега осморо мултимилијардера, чија имена наводи часопис Форбс, успело да за себе згрне богатство једнако оном којим располаже половина популације на свету.

Сусрет будале и лудака

Занимљиво је да Жижек, као „маршал постојеће револуционарне енергије“, који иначе не пропушта да се позове на Маркса, није ни покушао да противречи Питерсону: „Жижек није био заинтересован ни за конвенционалну одбрану марксизма, а камоли за властити ’комунизам’.“ Заправо, он је током дебате признао да себе не сматра комунистом и да је то што је „пригрлио реч ’комунизам’ само провокација“. Жижек, у ствари, жели исто оно што и његов привидни опонент, који парафразира Черчила: „Капитализам је најгори економски систем, ако изузмемо све остале“ – а то што он жели је „самоограничавајући, регулисани капитализам“.
Тако се „дебата столећа“ неосетно претворила у интелектуалну и филозофску „подвалу столећа“. У њој се нису суочили заговорник капитализма и његов марксистички противник, већ само двојица апологета постојећег: један циничан, други отворен али наиван. „Један од њих мрзи комунизам, док и други мрзи комунизам, али сматра да ни у капитализму не теку ’мед и млеко’, са чиме се слаже и онај први“. „Откриће“ да „капитализам поседује инхерентне контрадикције“ равно је открићу топле воде или рупе на саксији. „Судар титана“ је изостао јер су „титани“, полазећи од различитих премиса, непогрешиво стигли до истог закључка. Како сумира Семли: „И то је у основи било то. Обојица су желели исту ствар: капитализам са регулацијом, а то је оно што сваки разумaн човек жели. Сусрет Питерсон–Жижек био је ултраредак случај расправе 2019. године која је, можда, била исувише цивилизована.“
Другим речима: Жижек (баш као и Питерсон) „нема (никакве) одговоре“. Највише што Жижек може јесте да „интерпретира ове текстове на нове и узбудљиве начине“, будући да је, за разлику од Питерсона, „добро упознат са идејама и науком, од Маркса до Лакана и хришћанске теологије“. Пошто је добро упознат с Марксовом разорном критиком капитализма, он настоји да је сакрије, скрећући пажњу на другу страну, на споредне и можда забавније теме. Закључак је наизглед необорив: „Не можемо се надати да ћемо превазићи овај систем“ („неће бити револуције“), већ само да ћемо некако научити да се носимо с патњама које производи капитализам. Укратко: „Треба да носимо свој терет и прихватимо патњу која уз то иде“; „ми смо одговорни за тај терет“. Упркос чињеници да та патња није равномерно распоређена.
Сем Милер и Харисон Флас су у свом коментару били мање увиђавни: сусрет ове двојице је у ствари био „сусрет будале и лудака Џона Лока“: „Будала не може извући закључке из својих премиса, док лудак извлачи своје закључке из лоших (погрешних) премиса. Жижек је овде будала, јер његови левичарски погледи остају неспојиви с филозофским премисама које дели с Питерсоновим трагичним погледом на људско постојање. Питерсон, лудак, полази од трагичних премиса и на основу њих гради логичан, антисоцијалистички закључак.“ А то је тачка у којој се Жижек и Питерсон савршено слажу. „И то би могао да буде почетак једног дивног пријатељства.“

Жижекизам – пиво без алкохола

Жижек је, тврди италијански мислилац Дијего Фузаро, „див“ у данашњем свету већ зато што се „никада није одрекао Марксовог имена“ и зато што „у средиште свог дискурса доводи Хегела и Маркса“ – а Хегел је, сматра Фузаро, „апсолутно најдисонантнији аутор у поретку тријумфујуће глобализације“. Жижек је „див“, поготову „у односу на наше пајаце у постмодерном сосу, на аналитичаре који немају смисла за историју, на неолибералне псе чуваре и, додајем, на оне који су се мучно преобратили после 1989, па одустали од марксистичке дијалектике и приклонили се начину мишљења који је компатибилан с ’Духом времена’“.
Али он је у исто време, жижековски парадоксално, „најорганскији део владајућег поретка какав се уопште може замислити“. Филозоф Жижек само привидно отелотворује најрадикалнију опозицију владајућем систему, јер се испод такве опозиције скрива његова идеална глорификација: „Таква глорификација је још ефикаснија – јер је замаскирана – у односу на устаљене апологетске глорификације… У суштини, Жижеков глобални успех је баш у томе. Његова идеолошка функција, привидно опозициона, у ствари је неопозиво смирујућа. Жижек преузима на себе задатак критике да би је деактивирао, припитомио и свео, потом, на предлагање опробане шеме непроменљивости постојећег у виду спектакуларизације (у Жижековом случају она је јефтина и постмодерна) критике и Марксове поруке.“
Такав Жижек, привидно „радикални критичар“, користан је, а можда и неопходан западним елитама; неупоредиво кориснији од свих апологета постојећег. Управо зато му западни медији, па чак и таблоиди, посвећују огроман простор и објављују панегирике „некомформисти Жижеку“. „Док неуморно маше именима Маркса и Хегела, Жижек се само упиње да их деактивира представљајући их у постмодерном сосу као безопасне и de facto као органски део капиталистичке производње.“
Користећи Жижеков начин изражавања, можемо закључити да је „жижекизам“ само „кафа без кофеина“, „месо без масти“ или „пиво без алкохола“; провокација без стварне провокације. Слушати или читати Жижека може бити забавно или пријатно, али филозофу Жижеку недостаје оно што је битно у филозофији и што филозофа стварно чини филозофом.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    СЛУЧАЈ МИЛОША МИНИЋА

    Имајући у виду да је антисрбска Комунистичка Партија Југославије подржана морално и материјаолно од стране извесних европских и америчких јавних и тајних империјалистичких структура, које су у деветнаестом столећу избрисале српски народ са европске карте из групе мултикорпоративних европских нација (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 130).

    Лични и општи податци о Милошу Минићу (Прељина, Чачак, 1914, – Београд, 2003) једном од вођа студената комуниста и скојеваца на Београдском универзитету, који су били обухваћени коминтерновском, инернационалном, антисрбском, парамилитарном комунистичком и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента. Минић је био у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите парамилитарне фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних фраза и парола на студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо:

    Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и
    Косовско-Метохијским Комитетом!
    • Доле са крвавом србијанском монархијом!
    • Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и
    уједињену Албанију!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна,
    Војводина и Србија!
    • Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
    • Доле велико-српска хегемонија!
    • Живела Балканска комунистичка федерација!
    • Живела Комунистичка Интернационала!
    • Живела радничко-сељачка влада!
    • Доле са војно-фашистичком диктатуром!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског
    фашизма!
    • Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији,
    Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…

    ***
    Имајући у виду да су се „српски“ комунисти-кроатофили удружили са љутим србским
    непријатељима, да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина
    и да су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их
    довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према
    србском народу и држави, прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и
    своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску,
    расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичку,
    бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и
    дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду,
    сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма,
    Београд, 1946, стр. 60).

    Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица
    трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма, фашизма
    и Брозовог великохрватског, гастарбајтерског, робовласничког, корпоративног
    интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског
    „српског“ кроатофилског интернационалистичког естаблишмента била усмерена у ХХ
    столећу у борби против нашег несрећног, потлаченог, обесправљеног, осакаћеног и
    обезглављеног србског народа.

    Брозови комунисти су уз помоћ љутих србских напријатеља „докрајчили српство какво је
    вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана
    Батаковића.

    Опште је познато да је Минић за време покретања тзв. буржаско-демократске револуције у Србији 1941, која је била само нагли прелаз у тзв. пролетерску, сарађивао са
    извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини, који су
    били под командом Драже Михаиловића. Два пута је одлазио са комунистичким
    партијским руководиоцима на Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао
    се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи
    вишеструког агента Јосипа Броза Тита, идолопоклоника Св. Госпе Фатимске,
    Пилигринског фратра, империјалистичког лакеја, самопроглашеног генралног
    секретара КПЈ, који је радио између осталог и за Хитлеров АБВЕР, према
    сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у
    Хамбургу 1946. године:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег
    Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су
    да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске
    династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The
    Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).

    На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези,
    који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских
    акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских
    диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата
    (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and
    betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The
    top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in
    Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).

    У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио
    под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз
    „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with
    Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence
    Service…The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in
    ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During
    the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and
    later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples
    of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no
    tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979,
    стр.51-54).

    Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз
    Тито у буржоаском-мултикорпоративном западно-европском и америчком
    империјалистиочком естаблишменту којег представља невидљива влада у сенци
    (Види: Dan Smoot, The Invisible Government, The Americanist Library, Published
    by Western Islands, Boston-Los Angeles, 1965), види се и по једном разговору,
    који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је
    рекао Брозу:

    „Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you
    and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in
    Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it
    conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).

    Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка
    Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових
    диверзантских акција и покретања тзв. демократско-буржоаске револуције, како то
    кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им
    је послужила само као нагли прелаз у перманентну интернационалистичку,
    интермариумску-фашистичку, великохрватску, фабијанску , бундистичку и
    бољшевичко-троцкистичку пролетерску револуцију.

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно
    сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд
    у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s
    rise to power”, где између осталог стоји:

    „Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под
    бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног
    дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му:
    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су
    га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли
    наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то
    следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао
    упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An
    account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховоме пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су илегално публиковали у Загребу, 1936. године.

    О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички
    идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног
    револуционара”, где дословно стоји:

    “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted
    the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had
    ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New
    York, 1973, стр. 220).

    Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове великохрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичке, бундистичке, бољшевичке, кроатофилске рајетинске и
    интернационалистичке и антисрбске издајничке клике у Србији, коју су
    представљали између осталих тзв. „велики изабраници и кадрови“ др Јован
    Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић,
    др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др
    Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић,
    др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер,
    Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван
    Рибар са синовима, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча
    Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић,
    Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар,
    Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа
    Јерковићи… Дража је својим потчињеним командантима рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века –
    Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).

    Оно што Дражи вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти и рајетини истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године. Комунисти су у своме часопису “Класна Борба”, истакли своју намеру да остваре велико-хрватске снове интермариумско-фашистичке, фабијанско-бољшевичке и бундистичко-троцкистичке перманентне револуције у Србији, где између осталог, стоји:

    “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе,
    под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре.
    Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и
    муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка
    Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке
    Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за
    историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

    Када је крајем 1941. године после пада тз. „Ужичке републике“ главнина Брозових
    великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из
    Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да
    се херојски скрива по сеоским шталама. Као политички инструктор и руководилац
    парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка,
    Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више
    махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена:
    Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је
    пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије,
    где стоји:

    “Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у
    Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски
    организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на
    рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен
    у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”

    Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали
    истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици
    код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и
    да настави У Србији са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких
    национал-социјалистичких окупатора, који су стрељали за убијеног Немца стотину
    недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и
    Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и
    америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен
    1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој,
    великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо
    истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима
    пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи
    коммунистическој пропаганди – Материали международнога симпозиума, Москва,
    1975).

    У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на
    стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа
    из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две
    хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија (Види: Редакционнаја
    Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).

    Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између
    војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године
    у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са
    извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине
    нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио!
    Ђуришићу је рекао:

    “Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја
    ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав
    одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се
    налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је
    сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и
    проговорио: “Зло ће бити, не било га!…” Овај случај је остао у дубоком сећању
    поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске
    Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и
    за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска
    питања Милоша Минића, рекао је:

    “… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”

    Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску,
    интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску
    клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске
    усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.

    Врло је интересантно да је Дража уочи тзв. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944.
    године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали,
    усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, ступи у
    преговоре са совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким
    агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је
    преко њега и преко тзв. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у
    Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош
    Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974,
    стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A.,
    стр.81).

    Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:

    а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и
    допунама, и
    б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и
    допунама…“ Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар ИИ, претседник Владе др Божидар
    Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др
    Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине
    Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943; https://vdocuments.site/download/sluzbene-novine-kraljevine-jugoslavije-br-131943-kairo…).

    ***
    На крају да видимо што Минић каже о себи у писму са Упитником за
    тзв. комунистичке „Кадрове“ , које је лично потписао и својеручно написао 20. августа 1943. године. Минићевом писму нису потребни никакви коментари, изузев извесних напомена. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:

    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
    1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
    2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
    3. Тадање занимање?
    4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
    5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре
    ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних
    организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и
    материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или
    приватној служби где и које време?
    6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или
    њене омладинске организације?
    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
    7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
    8. Име члана партије који га је увео у партију?
    9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту
    обавезу?
    10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке
    Омладине Југославије)?
    11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско
    комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
    12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
    13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
    14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
    15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских
    форума?
    16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на
    робији?
    17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
    18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне
    особине?
    19. Учесће у Партизанској борби?
    20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?
    III. НИВО ИЗГРАДЊЕ
    21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и
    простудирао?
    22. Општи ниво партијске изградње?
    23. Знање из области марксизма и лењинизма?
    24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?
    25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и
    лењинизма?

    ***
    Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под
    претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података
    морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања
    пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду,
    нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних
    руководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и по
    његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од
    најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић –
    Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе
    ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва
    читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране
    табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25
    постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним
    бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под
    ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске
    изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативно
    одговорио. Одговор гласи:

    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
    Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.
    II. Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија,
    Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ).
    Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао
    8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким
    материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком
    Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и
    другарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у
    гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под
    контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам
    био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве
    друге партије.
    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
    Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији.
    У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а
    да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у
    Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства
    Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за
    Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву
    (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као
    представник Народних студената.

    Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:
    Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко
    време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко
    време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног
    Комитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретар
    Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор
    при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног Комитета
    Чачак).

    На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам
    на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК
    Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940
    години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога
    партијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу да
    изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој
    рад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 до
    августа 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб.
    У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора
    ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга
    “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од
    децембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада на
    територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943
    године.

    На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти
    као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да
    изјавим следеће:

    Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа
    казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после
    чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова Управа
    Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али сам
    тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немаца
    на нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој
    ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним
    особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду
    могу да кажем следеће:

    Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу
    задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других
    другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затим
    прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и
    непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад
    често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима
    доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.
    III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ
    Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је
    додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, па
    према томе у одред нисам ни ступао.
    IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ
    Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање )
    Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим
    бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал,
    остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно. Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам
    мислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на
    основу одлука ВИ Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним
    организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су
    другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Из
    појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
    20. VIII. 1943 год.
    МИЛУТИН

    ***
    Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош
    Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа
    1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране
    денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства
    Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију и њему као таквом
    изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних
    руководилаца и предаваца, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамо
    нису потребни никакви други ни нарочити коментари.

    Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно
    време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Покрајинског
    Комитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је
    тек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване и
    дегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касније
    доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник,
    човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у
    вишим партијским круговима денационализованог и дегенерисованог рајетинског
    естаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку
    Партију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат и
    револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози,
    шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима
    факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Брозов великохрватски рајетин Милош Минић…

    Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро
    одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Тито најављеног званично јуна 1948. године, када су уз помоћ Брозових западно-европских и америчких ментора свргнути извесни „српски“ комунисти интернационалисти . Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи
    и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут и Брозов великохрватски рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *