Почетна / Уводник / ОЛУЈНИ МАЈ

ОЛУЈНИ МАЈ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Док су овог кишног месеца, баш на баксузни датум – 13. мај метеоролози претили „циклоном који разара Хрватску и креће право на Србију“, тог јутра, под тмурним медијским облацима надвијеним над Србијом, читалачка јавност је већ била суочена с јаким ударом у пољу информативног циклона. И не само метафорично – учинак је био сличан оном који оставља климатско пустошење и њему припадајуће суморне слике.

Информативни бујични наноси су најпре избацили плодове размишљања једног писца и драматурга – Филипа Давида. Сирене се нису огласиле, но уследио је и други удар – мисли писца и политичког активисте Ненада Прокића, а потом је даље ишло наслућеним токовима рушилачког хаоса у који су се сливали олујни гласови нашег ширег простора, понеки чак из суседне Албаније!

Размотримо најпре девастирајући облак мислиоца Давида. У интервјуу „Фонету“ он је, наиме, не околишећи, загрмео: „Признање Косова једино је решење, јер замрзнути конфликт може произвести нови оружани сукоб.“ Није ова убојита порука „све“, јер сев муња прате громови, као што је уосталом увек случај када о „стању духова“ у Србији проговори овај мажени и привилеговани београдски писац. Даље, он тврди: „Из подземља надиру елементи фашизма који су све присутнији“, а поменуте елементе драматург препознаје у „популизму, национализму, култу личности, демагогији, презиру према слабијима, називању неистомишљеника издајницима“. Према Давидовом мњењу, дакле, „признање Косова мора да се догоди што пре“, јер постоји „опасност од отвореног сукоба“, а свему реченом ослонац пружа својеврсна етичка вертикала која гласи: „Постоји тренутак у историји када је морално и етично бити издајник.“ Да, апсурдно звучи, мада смо пажљиво цитирали мисао господина који се залаже за издају као високоморални гест! Ако би се неком учинило да је ово хероизирање издаје баш тешко спојиво с моралом и етиком, то иде на личну одговорност таквог неверног Томе или евентуалног националистичког мрачног наџака. Авај, на српским просторима таквих не само да није мало већ њихова бројност приморава човека честитости какву поседује Филип Давид да проговори баш искрено и непосредно, уз то (зло)употребљавајући никог другог до великог Томаса Мана! Ево и како је идеолошки радник Давид дошао до наведеног необичног закључка. „Када друштво иде удесно (…) онда се екстремна десница бави униформисањем друштва, усмеравањем у само једном правцу и уклањањем свих који не мисле тако“, а „проглашавање издајника један је од важнијих елемената фашизма“. Потом следи и поента која Давиду даје моралну супериорност или штогод томе налик – „Томас Ман, када су га оптужили да је издајник, напустио је Немачку 1933. године, рекавши да ’постоји тренутак у историји када је морално и етично бити издајник’.“ Трагом медијског умножавања овде наговештених (јасно и директно) неинтелигентних паралела, подсетимо на факат да цитирани драматург ни у примисли није неко ко „мора да напусти Србију“ већ је, напротив, он у Србији уважени грађанин који, видимо, попут тајфунског удара брише медијским простором, једнако стабилно као што ужива привилегије у српском друштву (проказујући га и блатећи чим му се за то укаже и најмања прилика). Наводећи Манову изјаву, управо овим цитатом он бесрамно Србији приписује нацистички дух! Уз остале мучнине, иде и један комични а вероватни моменат: овакав Филип, када приђе огледалу, можда пред собом види писца Чаробног брега, позајмљујући нешто од недостижне литерарне величине.

Рекосмо да је тог баксузног 13. маја медијска олуја произвела грмљавину бахатог многогласја, а да је удар непогоде био посебно жесток у простору косметског историјског и геополитичког чвора. Бујица медијских наплавина донела је и мисли Ненада Прокића, који рече да је „једино решење за Косово да Србија призна независност“, те да је он, Прокић, „у свему против Вучића осим у Косову“, јер Вучић је, каже, „једини политичар који то може да потпише“, али да га „треба рушити по свим осталим стварима“.

Занимљиво је да се поменутој, датумски згуснутој, „инвазији другосрбијанаца“ тог дана придружио и премијер Албаније Еди Рама, који је у интервјуу за ТВ „Пинк“ поручио управо оно што казују и његови београдски истомишљеници: „Србија мора да се суочи са реалношћу и призна да је Косово независна и слободна држава.“

Забележени олујни наступ оркестра чији су чланови удаљени не само просторно говори о високој увежбаности и снажној мотивацији извођача. Дакле, све похвале за диригента, корепетиторе и педагошке методе. Разумемо ли исправно амбиције балканских симфоничара који данас изводе силовиту симфонију у част Косову и решавању његове судбине? Воља и наум диригента чији се лик наслућује, као и жеље извођача које, огољене, гледамо, нису загонетни, али је посебно занимљиво и то колико се актуелна демонстрација извођачких вештина уклапа у теоријска објашњења о умећу владања друштвом и медијима. Кодно име оперативних захвата које нам управо приказују поменути а у медијима ангажовани политички и идеолошки оперативци готово је немаштовито: производња пристанка. Демонстратори ове праксе окупирали су медије, показујући умеће наметања општег пристајања преко лукавстава метода обликовања јавног мишљења. У Србији се термини производња сагласности или производња пристанка спорадично помињу, најчешће када се уочи закулисна, сложена и организована програмска активност предузета са циљем манипулације и обмане у служби одређених интересних група. О овом, по уверењу многих теоретичара „кључном појму технологије владања“, али и кључном појму пропаганде и објашњења кадрог да растумачи стварност у којој живимо (и у којој често уочавамо наизглед необјашњиве нелогичности и апсурде), писали су исцрпно Едвард Херман и Ноам Чомски у делу Производња сагласности: Политичка економија масовних медија.

У интервјуу са Е. Херманом (објављен 2011) Печат је био у прилици да читаоцима разјасни структуру и деловање пропагандног модела и понашање медија  у случају када делују као обавезни филтери за све информације, значајно утичући, појединачно и удружено, на одговарајуће изборе. Говорећи о пракси производње пристанка, Херман је рекао: „Крајњи резултат успостављања пропагандног модела – деловање медија као чисте пропаганде увијене у медијску форму конститутиван је за успостављање новог светског поретка.“ Данас теоретичари кажу: „Технологија којом се производи пристанак не заснива се на физичкој принуди, већ на пропаганди, опијуму народа. Пред нама је легална демократска пракса и радикално манипулацијски метод чија је бит да се из ничега и направи нешто на што ће сви пристати. И да то углавном значи пристанак – на подвалу!“

Како је, међутим, уочено да су Срби, масовно и колективно, отпорни на методе производње пристанка чак и онда када се оне суптилно изводе и брижљиво пакују, на јавну сцену данас агресивно излазе и своје роле строго изводе виртуози производње – подвале. Олуја бесни, и сва је прилика да се неће скоро смирити. Јер – када је о судбини Косова реч, испоставило се да је српски имунитет на намеру да се „из ничега направи нешто“ посебно снажан. Случајевима и узроцима појава тоталног отпора на производњу сагласности наука ће се, верујемо, тек бавити.       

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    (1)

    Članak LJ. Bogdanović je vrlo poučna politička lekcija koju treba svi da pročitaju. Osvrnuću se na tri tačke: Zamrznuti konflikt, propagandni model „proizvodnje pristanka“ na podvalu (ne zasniva se na fizičkoj prinudi, već na medijskoj propagandi, opijumu naroda), i kapitulantski-izdajnički stavovi nekih političkih i intelektualnih aktivista, poput Davida, Prokića…:

    PRVO, ZAMRZNUTI KONFLIKT je zamena teza – medijska podvala. U pitanju je zahtev za zamrzavanje (veleizdajničkog) BRISELSKOG SPORAZUMA-BS kojim se Kosovu daju svi atributi-status Albanske muslimanske države (primopredaja teritorije). Zamrznuti konflikt bi u prevodu značio obustavljanje etničkih sukoba Srba i Albanaca – kontradiktoran stav briselskom sporazumu. Isto važi i za
    Briselski SPORAZUM o normalizaciji odnosa – zamena teze, predmet Briselskog sporazuma je odredjivanje STATUSA KOSOVA (albanska država), a ne normalizacija i bolji život gradjana, samo se to medijskom političkom propagandom zataškava da se vlasi-Srbi ne dosete „da se radi o predaji teritorije KiM“? Ima na stotine primera medijske manipulacije, da ne nabrajam, ali još ovaj običan primer: GLASAČKE KUTIJE u kosovskoj Mitrovici (za izbor predsednika Srbije) prenešene su van Kosova, u Vranje i Novi Pazar na brojanje, zašto nisu prebrojani glasački listići na lecu mesta u Mitrovici, srpskim opštinama, mesnim zajednicama ili u srpskim kućama… VUČIĆ KAŽE – iz bezbednosnih razloga (na tome je ostalo) – čista manipulacija(!). Zna Vučić zašto (sve u dogovoru sa Tačijem) – Kosovo je po Brisel. sporazumu albanska država i zato su glasačke kutije iznošene van Kosova – Srbi na Kosovu (za izbore u Srbiji) mogu da glasaju samo
    preko srpskog konzulata u Prištini (kako glasaju Srbi u dijaspori). FAKTIČKI, Hašim Tači je omogućio Vučiću da dobije glasače i od Srba sa Kosova, da predstavi Srbiji kako je, navodno, po Brisel. sporazumu Kosovo sastavni deo Srbije (doveo narod u zabludu što se danas očigledno vidi), i za sebe stekao visoki populizam na domaćoj i medjunarodnoj sceni (nevidjeni manipulator). Nastavak…




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *