Како је одбрањена СРЈ

фото: Звонимир Пешић

Пише Звонимир Пешић

Оно што се догађало током 78 дана ратовања означено је синтагмом „рат новог доба“. Наша војска, иако техничко-технолошки и економски знатно инфериорнија, храбро се супротставила агресору. Портпарол НАТО-а Џејми Шеј тврдио је да је уништено 120 тенкова Војске Југославије, а онда је тај број повећао на 240. Сушта истина је да је од око 500 тенкова ВЈ распоређених на простору Косова и Метохије погођено само 13, што је губитак испод сваког минимума

У рату вођеном 1999. године однос снага био је неупоредиво повољнији за НАТО, али је Војска Југославије упркос таквим чињеницама учинила много више од онога колико је могла. Иако однос 19 земаља које су се сврстале у коалицију агресора, и још седам нама суседних земаља које су НАТО-у уступиле свој простор за ратне операције, према СРЈ показује изразиту несразмеру, када се пореде друге чињенице (површина земаља зараћених страна, број становника, укупан годишњи бруто национални доходак, бруто национални доходак по становнику…), број и врста борбених система и њихов технолошки ниво, долази се до односа који се мери хиљадама, стотинама и десетинама пута.

УДАР С ДИСТАНЦЕ Оружје у рукама бранилаца било је друге технолошке генерације, а оно које је користио агресор ‒ треће, четврте, а делом и пете генерације. Мада је рат НАТО водио по принципима ваздушно-копнене битке, тај сукоб имао је многе специфичности.
По моделу извођења, операција је представљала „удар са дистанце“, а по ангажованим снагама, како наводи ратни командант РВ и ПВО Војске Југославије генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, била је то ваздушно-космичка операција у којој су средства за дејство из космоса имала значајну улогу. Асиметрични и сведимензионални рат у Србији (СРЈ) био је јединствен пример прекомерне употребе силе, при којој су учињени стравични злочини.
Имајући у виду да је рат преовлађујуће вођен у ваздушном простору, употребом ваздухопловних и снага за борбу против ваздухоплова, неупоредивост односа снага најбоље је исказао генерал Мајкл Шорт, командант авијације јужног крила НАТО-а, 10. октобра 1998. године у разговору са тадашњим командантом РВ и ПВО ВЈ генерал-пуковником Љубишом Величковићем: „Ако дође до тог тренутка, ви ћете се суочити са једном врло савременом технологијом, која је 25 до 30 година испред ваше, суочићете се са најјачим ваздухопловним снагама…“

фото: Звонимир Пешић

[restrict]

СПРЕЧЕНО СТРАТЕГИЈСКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ Војска Југославије је, у складу с проценом ситуације, правовремено предузела одговарајуће мере и активности, чиме је спречено стратегијско изненађење и благовремено откривање непријатељевих мера и снага, а различитим мерама противваздушне заштите предупређено је изненађење јединица. Тиме су створени предуслови за заштиту људства и материјално-техничких средстава и омогућено успешно супротстављање агресору.
Пре агресије и током борбених дејстава предузете су одговарајуће мере на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу. Биле су то мере и поступци који су у себи носили смањење огромне разлике у односу снага, свођење сопствених губитака на што мању меру, како би се на дуже стазе осигурала борбена способност Војске Југославије за вођење рата.
Агресори нису постигли изненађење у одабраном времену почетка напада, ангажованим снагама и начину дејства по јединицама Војске Србије. Мада су планери НАТО-а били убеђени да ће испаљивањем ракета „томахавк“ с безбедне даљине (с бродова у Јадрану), погађањем задатих циљева ракетама или из авиона с великих висина обезглавити одбрану Војске Југославије и приморати државно руководство на капитулацију, то се није догодило јер шаблонизован систем предвиђања и закључивања није уродио плодом. Наиме, превидели су то да је код српског народа слобода на врху лествице најцењенијих вредности цивилизације.
Пре агресије изведене су бројне обавештајно-субверзивне, економске, политичке, информативно-пропагандне, психолошке, електронске и све друге врсте операција. Прикупљено је мноштво података, ангажована високософистицирана техника, укључујући и извиђање из свемира. Наш познати стручњак за космонаутику Миливој Југин је деведесетих година у интервјуу за лист „Војска“ изјавио да сателити из свемира на земљи могу да сниме предмете величине шаке. По свему судећи је наша земља, изазивањем кризе и грађанског рата деведесетих година, била одређена да се над њом изведе експеримент in vivo, како би се стекла драгоцена искуства за даље освајање света. Планери НАТО-а су сасвим сигурно били уверени да су одабрали прави модел јер је наша земља позната по слободарству, ослободилачким ратовима и добро обученим војницима, којима не мањка храброст.
Откривањем планова за агресију (1. октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету“ и дисперзије (премештање) циљева, НАТО је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење, којим би реализовао варијанту блицкрига и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом извршио окупацију и срушио уставни поредак Савезне Републике Југославије.
Зимски период 1998/99. искоришћен је за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод, по моделу Маркале, одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити услове за почетак агресије…

МАСКИРАЊЕ, ОБМАЊИВАЊЕ И МАНЕВАР На основу прорачуна потребних снага за одбрану појединих копнених праваца, Војска Југославије правовремено је мобилисала одређене снаге. О потребама за одбрану се посебно водило рачуна у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани. У каснијим фазама рата, према потребама, вршена је домобилизација ангажованих састава.
На мети агресора били су превасходно Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана с комплетном инфраструктуром, и простор Косова и Метохије, односно Приштински корпус и друге јединице Треће армије.
Посебно значајна мера било је маскирање. Та борбена радња се није састојала само у буквалном сакривању јединица и борбених система под крошње дрвећа, у подземне објекте и под нарочите маскирне мреже него и у читавом низу поступака (да се на ливади не остављају трагови гусеница тенкова на пример, да се измени лик предела у смислу да се маскира прави мост, а да се на безбедном растојању начини лажни мост, односно да се права писта прекрије одговарајућим материјалом, а да буде начињена лажна писта). У близини важних објеката паљене су старе ауто-гуме, како из ваздушног простора објекти не би били уочени.
Радио-уређаји употребљавани су само изузетно, уз примену одговарајућих поступака, јер су употребом радио-веза брзо могле да се открију локације јединица.
Мере обмањивања агресора употребљаване су толико далеко да су на територији земље постављани нарочити мамци. Снаге НАТО-а су до те мере промашивале да и данас истражују шта се то збило с њиховим пројектилима. На територији СРЈ током рата било је постављено око 2.500 електронских мамаца (направа малих димензија која је имитирала савремене борбене системе као исплативе циљеве). Било их је погођено негде око 2.320, с тим што су неки погођени више пута (пројектили су се, заправо, зарили близу њих, а они остали неоштећени). Од 185 лажних циљева које је поставила једна наша бригада на Косову и Метохији погођено је тачно 175, а јединица је остала готово нетакнута. Шта су све примењивале наше снаге, задуго ће остати војна тајна. Међутим, рећи ћемо само да је ратовање пре свега умовање.
Израђене су и макете борбених система попут авиона Миг-29, тенкова, ракетних система, топова, радара, оклопних транспортера. Биле су то верне копије оригинала које су истуране на погодним местима како би их уочиле и гађале ваздухопловне снаге НАТО-а. Штедро су их погађали пилоти западног војног савеза, а средства која су замењивале мете остала су нетакнута.
У анале ратовања ушло је и расељавање ратних материјалних резерви и њихова дисперзија. За смештај тих резерви коришћени су железнички тунели, пећине и други подземни објекти. Осим горива, мазива, муниције, резервних делова, наоружања и војне опреме, из Војводине у централни део Србије пребачене су резерве пшенице, брашна и других прехрамбених артикала.
Све јединице Војске Југославије у простору непрестано су маневрисале како не би биле откривене. Премештање на нове положаје обављало се углавном ноћу, без светала, тако да авиони НАТО-а и сателити не би открили маршевање јединица у покрету. Тако су очувани борбени системи, тако је сачувано људство.

ВИСОК МОРАЛ Морал у јединицама и саставима ВЈ био је на изузетно високом нивоу. Припадници војске били су одлучни да бране и одбране земљу. По цену живота, поштовали су заклетву у веома тешким ситуацијама у којима су се налазили.
Главнокомандујући ваздухопловном операцијом над Југославијом 1999. године, амерички генерал Мајкл Шорт рекао је: „Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалних живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух.“
Колико је земља више разарана, толико је морал у јединицама био све чвршћи. О моралу можда најбоље говори одлука о повлачењу ВЈ с простора Косова и Метохије на основу Резолуције Савета безбедности УН број 1244 и Кумановског споразума. У разговору с надређеним старешинама, војници и старешине ангажовани на простору Косова и Метохије захтевали су да војска остане да брани становништво. Многи војници, у неверици да ће напустити тај простор, плакали су.

фото: фотоцентар вс

ВЕЛИКА ЗАБЛУДА АМЕРИКАНАЦА Борба са снагама НАТО-а вођена је пре свега снагама противваздушне одбране. Трећег дана рата оборен је амерички авион стелт технологије Ф-117А, то је одјекнуло као гром из ведра неба. Сматрало се да тај авион није видљив за радаре и да никада неће бити оборен.
„Када сам се после агресије састао са пилотом тог авиона Дејлом Зелком, испричао ми је да Ф-117А није имао џи-пи-ес локатор јер се није ни претпостављало да би могао да буде оборен. Такође, у тај авион није уграђен ни уређај који региструје да ли је авион озрачен снопом нишанског радара“, изјавио је за „Печат“ командант Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде који је командовао у обарању „невидљивог“, пуковник у пензији Золтан Дани.
Пилоти НАТО-а су потом стално бежали у висине, како не би постали циљеви наше противваздушне одбране. Страх им се увукао у кости, тако да су пилоти изручивали бомбе изван циљева, а при повратку у базу Авиано испуштали су терете бомби и ракета у северни део Јадрана. Производња авиона Ф-117А убрзо је престала. Тај пројекат коштао је америчке пореске обвезнике укупно 100 милијарди долара.

ГУБИЦИ АГРЕСОРА На могућим правцима (путеви, речни токови) долета ракета типа „томахавк“ дочекивали су противавионци на цевним системима противваздушне одбране (топови 20/3 мм, топови 30/2 мм, топови 40 мм типа „бофорс“) и ракетама за испаљивање с рамена „игла“ и „шило“.
Снаге противваздушне одбране, из организацијског састава стратегијске групације РВ и ПВО у 78 дана рата, како наводи ратни командант РВ и ПВО генерал Спасоје Смиљанић, обориле су агресору два авиона (авион Ф-117A и авион Ф-16C); девет беспилотних летилица; 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила. Наведена борбена средства су погођена у ваздушном простору СРЈ, пала су на територију Југославије и за обарање постоје проверљиви материјални докази.
„Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања (дејства) погодиле су (и вероватно оштетиле) и још 36 авиона и два хеликоптера. Остаци ових погођених летилица нису пронађени на простору СР Југославије“, наводи Смиљанић.
Бројни су показатељи који указују на висок ниво веродостојности процена погађања летелица НАТО-а у ваздушном простору СРЈ које су с већим или мањим оштећењем слетеле на аеродроме земаља у нашем окружењу, или се срушиле ван простора наше територије.
Генерал Весли Кларк у својој књизи „Модерно ратовање“ признаје да се један авион „харијер“ срушио у Јадранско море (јужно од Улциња) а два хеликоптера „Апач“ на Проклетије, непосредно уз границу са Албанијом, на албанској страни.
Многима је позната прича око слетања на аеродром Скопље тешко оштећеног авиона А-10 којим је пилотирао син генерала Мајкла Шорта и молба сина – пилота, официра америчког ваздухопловства, да „тата не каже мами да се она не би узбудила“.
Навелико се причало и писало, да су поред обореног Ф-117A погођена још два авиона истог типа, те да је један од њих слетео (срушио се испред писте) на аеродрому Плесо код Загреба, а други на аеродром Бутмир код Сарајева. Писано је, али је и сасвим тачно да је администрација ваздухопловних снага САД осим обореног Ф-117А одмах после завршетка агресије на СРЈ расходовала још два авиона Ф-117A.
Причало се и писало да је после дејства по објектима у рејону Београда, у Спачванске шуме (јужно од Винковаца) пао један стратегијски бомбардер Б-2, те да је у време пада из Тузле покренута специјална америчка јединица.
У току агресије јављали су служба осматрања и обавештавања, радио-аматери, визуелни осматрачи, пријатељи из окружења, а навелико и средства информисања јавности да је: погођен авион пао у рејон Сјеница – Нова Варош; принудно слетео један Ф-15 на аеродром код Тузле; НАТО авион пао на планину Бјеласицу, коју интензивно надлећу авиони тражећи пилоте; у село Тмушевци северно од Скопља пао један Ф-16; дански Ф-15 принудно слетео на аеродром Бутмир код Сарајева, због оштећења која је задобио од српске ПВО и тако даље. Много јављања и обавештавања, али…
Институт за одбрану и спољну политику САД је међу првима, још 9. маја 1999. године, саопштио да је НАТО у судару с Војском Југославије „већ изгубио 36 авиона, 8 хеликоптера и шест беспилотних летeлица“. О истој теми говорио је и Грегори Копеј, председник асоцијације за међународне студије у Вашингтону. У прва два месеца агресије алијанса је, упозорио је Копеј, изгубила 70 авиона. Копеј је рекао да има податке са „највишег места у Бриселу, да је ВЈ до 20. априла оборила 38 авиона, шест хеликоптера, седам беспилотних летилица и бројне крстареће ракете“. Руска агенција ИТАР-ТАСС је објавила 25. марта 2000, позивајући се на главну обавештајну управу руског Генералштаба, да је НАТО за време агресије на Југославију изгубио три „невидљива“ авиона Ф-117A и око 40 других борбених авиона.
Над Југославијом је оборено и више од 65 крстарећих ракета, што је велики успех.
Током агресије западни војни савез употребио је и многа међународним конвенцијама забрањена средства, попут пројектила с осиромашеним уранијумом, касетних бомби, графитних бомби и др.

СРБИЈА САЧУВАЛА ПРОТИВВАЗДУШНУ ОДБРАНУ Анализирајући искуства након завршетка војне операције (14. октобра 1999. у Конгресу САД) тадашњи државни секретар Вилијам Коен и начелник Здруженог генералштаба Хенри Шелтон нашли су да Америка мора побољшати своју електронску борбену способност за будуће ратове, зато што је ВЈ, током снажног бомбардовања, успела да сачува своју противваздушну одбрану. Навели су да су „Срби рационално користили своју противваздушну одбрану, присиљавајући пилоте НАТО-а да лете на великим висинама, што је смањило њихову ефикасност у гађању циљева на земљи“. Шелтон је истакао да снаге НАТО-а нису могле да униште ПВО ВЈ, зато што је ВЈ користила тактику дисперзије, примењивала нове тактичке поступке и камуфлирала борбена средства.
Занимљиво је и да су пилоти НАТО-а избегавали директне сукобе с пилотима Војске Југославије.

СРПСКЕ СНАГЕ Битке на Кошарама и Паштрику биле су веома жестоке, исцрпљујуће и сурове. Од употребе авијације, артиљерије, бомбардовањем тепих-бомбама преко коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом до борби прса у прса и бајонетима, храбри браниоци из 53. граничног батаљона, 125. моторизоване бригаде, 549. моторизоване бригаде, делова 63. падобранске и 72. специјалне бригаде успели су, у операцији НАТО-а „Стрела“, да одбране простор Косова и Метохије и Србије. Западни војни савез се није усудио да крене у копнену операцију ширих размера. У Војводини их је чекала добро маскирана оклопно-механизована бригада, а на Косову и Метохији 252. оклопна бригада. Све у свему, рачунајући и друге видовске и родовске јединице, чекало их је око 300.000 војника и старешина, уз могућност да се мобилишу и друге јединице и састави.
Наша земља остварила је велику победу и на обавештајном плану. Генерал Јово Милановић успео је да се домогне највећих тајни НАТО-а у Бриселу. Између осталог, сазнао је планове НАТО-а са циљевима које ће тај војни савез гађати на територији СРЈ. Тиме су значајније олакшане припреме за одбрану земље.
Све време рата одбрамбена индустрија СРЈ радила је на ратним локацијама, дисперзивно размештена на ширем простору. У употреби су били и ремонтни заводи.
Аналитичари на Западу једва су поверовали телевизијским снимцима на којима је приказано извлачење тадашњих снага, готово нетакнутих, са Косова и Метохије. Од наводно 120, па 240 уништених тенкова, како је тврдио портпарол западног војног савеза Џејми Шеј, показало се да их је погођено једва седам. Такође је погођено и шест оклопних транспортера. Снаге НАТО-а су до те мере промашивале да и данас истражују шта се то збило с њиховим пројектилима.

ВОЈСКА КРУПНОГ КАПИТАЛА Та политичко-војна организација наједном се од одбрамбеног савеза преметнула у агресивно-освајачку мегаорганизацију, са циљем покоравања земаља које јој се на путу новоколонијализма буду супротставиле. НАТО је постао инструмент и војска крупног капитала. НАТО агресијом на СРЈ тај савез почео је да делује изван своје територијалне сфере. Догодио се озбиљан преседан који ће и те како променити свет, што се одвија и у актуелно време, када се НАТО и његови сателити све више приближавају Русији, Кини и Индији. Бројни војни аналитичари упорно упозоравају да је поново на сцени Хладни рат и да човечанство, жешће него икада, клизи ивицом жилета који води ка планетарном нуклеарном рату.
Бесни што нису остварили предвиђене циљеве, планери НАТО-а све више и све чешће одређивали су цивилне објекте на које су лансирани пројектили. И тада су, да би оправдали ратне злочине, измислили чаробну формулу – колатералну грешку. Наш народ је на то одговорио појачаним отпором и манифестацијама пркоса.
Упркос великим људским и материјалним жртвама, окупацији Косова и Метохије и увођењу протектората над СР Југославијом, НАТО није остварио своје циљеве. НАТО није победник у том злочиначком подухвату. Војска Југославије није поражена. Народ је показао снагу и величину отпора.
Војска Југославије је заслужна и због тога што су десетине хиљада тона најразорнијег експлозива у пројектилима НАТО-а завршили на буњишту јер их је вештим ратовањем, применом техничких новотарија, наводила у празно.
У рату 1999. године наша војска није поражена, држава није капитулирала, а НАТО није победио!
После рата, када је војна делегација САД посетила Војни музеј на Калемегдану, шеф делегације питао је тамошњег официра: „И … како је било ратовати против највеће светске силе“? Официр му је одговорио: „Господине, ми до сада нисмо ратовали против руске војске.“

[/restrict]

Један коментар

  1. General Vesli KLARK JE NAPISAO knjigu o ratovanju na Kosovu. Kritike citalaca “Tajmsa” (TIME) su bile tako NIPODASTAVAJUCE po njega da je to bilo pomalo i smijesno.Sjecam se jedan kriticar njegove knjige je napisao:
    “Nikad od tebe General Svarckof “-Aluzija na rat u IRAKU 1991..! G. Svarckof je bio odlican oficir (treba posteno reci) i strateg..! Mozemo govoriti sta hocemo ali ekipa Srbskih ofocira na celu sa Generalom Pavkovicem je bila odlicna…To uostalom priznaje i BBC (gledao sam dolumentarac o ratu na Kosovu).Jedan vojni analiticar je rekao da su raketama koje vrijede milione dolara gadjane makete (drvo,plastika boja) tenkova i aviona vrijedne 100 dolara svaka.Bila je takodje skoro stalno kisa a nije bilo puno ljudi na terenu -postavljaca tzv.lokatora i laserskog navodjenja…Ideja paljenja starih radara izbacenih iz upotrebe na nekoliko sekundi-da bi privukli ‘pametnu “raketu vrijednu MILION dolara je za svako POSTOVANJE…Zato su se nasi Dusmani okrenuli CIVILNIM ciljevima…Avijacija moze biti i 100(stota)generacija ali bez navodjenja sa zemlje je beskorisna..(vojni ciljevi)…Zato je Nato udario po civilnim ciljevima…Posebna prica je Kineska ambasada i “nevidljivi avion”-karikature u Australskoj stampi o “nevidljivom ” su bile mnogo smijesne-cirkus.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *