Јевгениј Примаков – Нема услова за разграничење

Подела Kосова и Метохије питање је теорије, никако праксе. Сада би реализација оваквог споразума значила политичко самоубиство

Схватам да се српско руководство налази под великим притиском. Бити у обручу војних база и држава које су чланице НАТО-а или су пак у процесу приступања овој алијанси није захвална позиција. Посебно имам у виду Косово и Метохију као отету територију на којој постојање војне базе има за циљ стварање атмосфере притајене претње. Интересовање НАТО-а за Србију не јењава. Напротив, оно расте – каже у разговору за „Печат“ посланик руске Думе Јевгениј Примаков.

Неретко нас званичници НАТО-а подсећају да будућност целог Западног Балкана „лежи у евроатлантској породици“. Да ли је могуће, с обзиром на то да је срце Балкана на територији Србије, рачунати на њихово прихватање наше неутралне позиције?
Уочавам да Србија ствара амбијент у којем би са Западном алијансом преко низа споразума могла да оствари партнерство и сарадњу и тиме у врло неугодном окружењу обезбеди себи сигурност и безбедност. Чак и Русија има потписане одређене споразуме с НАТО-ом. Један од њих је противљење ширењу НАТО-а на Исток чиме је ова алијанса прихватила уговорну обавезу да се неће примицати границама Русије. Судбина споразума је позната. Сигуран сам да би и у случају Србије ниво прихваћене одговорности био у неком тренутку изигран. Но кључно је, и моје уверење је на тој страни, да Србија никада не приступи НАТО-у. Приликом боравка у Београду урадио сам интервју с председником Александром Вучићем и он ме је уверио да садашње српско руководство има непроменљиву позицију на ту тему.
Друго, нису неопходна истраживања да би човеку било јасно да народ Србије још увек преживљава трауме од пре 20 година. Бомбардовање Србије била је тешка повреда самосвести. Иза „Милосрдног анђела“ остали су животи деце, људи, војника, болнице и мостови у рушевинама. Такве ствари се тешко заборављају. То је немогуће потиснути, као што је једном Русу немогуће да заборави рат с Немцима, чак ни после 70 година, упркос добрим билатералним односима, трговини и гостопримству.
У једном интервјуу сте рекли да је Русија спремна да подржи свако решење Београда и Приштине. Колико је подела косовско–метохијског дела Србије оправдана, јер сем што слаби српску позицију, очито не учвршћује ни ону руску на Балкану?
Ово питање захтева другачији угао гледања јер када говоримо о Косову и Метохији, ми не разматрамо питање нашег присуства, нити априори подржавамо овај модел, већ као у математици разматрамо хипотезе и аксиоме. Аксиом је да су Косово и Метохија део Србије и место где је створен српски идентитет, аксиом је и то да би губитак Косова за Србију био губитак идентитета. Може ли Русија да жели уништење српског идентитета? Ни у ком случају. Питање разграничење је могуће само уколико се створи апсолутни национални консензус унутар Србије. Да ли консензус постоји? Не. Црква која у Србији ужива невероватан ауторитет је категорично против, патриотски кругови су против, те у овом тренутку не видим никакве услове за било какво разграничење. Наравно, ту је и албанска страна која жели не само Косовску Митровицу већ и Медвеђу, Бујановац и Прешево. То не оставља место за дијалог и разматрање модела поделе. Подела је питање теорије, никако праксе. Сада би њена реализација значила политичко самоубиство. Верујем да председник Вучић дели моје мишљење. Уосталом, када је 2012. победио на изборима, он се јасно одредио о овом питању, рекавши да никада неће признати независно Косово.
Сепаратисти у Приштини и њихови ментори у Тирани не крију да су им експанзионистичке амбиције много веће од независног Косова. Да ли се „посао на Балкану“ може завршити, или је реалнија могућност нова мировна конференција?
Сваки пројекат има нешто за циљ. Тешко могу да заокруживање независности Косова и брисање граница с Албанијом посматрам као покушај стварања демократског друштва на овом простору са циљем заштите права Срба и свих других народа који на њему живе. Свеукупно искуство последњих деценија говори о нецивилизацијским поступцима Приштине на које је Запад благонаклоно гледао. Ко може да гарантује безбедност Србима на Косову? НАТО? У то дубоко сумњам. Приштина? То не узимам у разматрање.
Постоји шала у руском језику да је добро бити песимиста јер тада или си све време у праву или си пријатно зачуђен. Нажалост, ја сам песимиста. Мислим да у оваквим околностима није могућа никаква мировна конференција која би исцртала нове границе на Балкану. Сувише тога је урађено о питању подривања међународног права, и превише је Запад уложио и инвестирао у балканску кризу, сувише се и сам запетљао у њу. Када Запад каже Харадинају: Опамети се, овај одговара: Биће онако како смо ми одлучили. После Потсдамске конференције било је могуће говорити о стварању новог поретка. Али над ким су данас велике државе однеле победу? Зато је питање много шире и не тиче се само ни Балкана нити Косова. Питање Косова, по мом дубоком убеђењу, захтева време и мудру доследну политику Београда који ужива подршку Русије, Кине и других држава. Ако говоримо о новој поставци света, ту има много проблема. Код нас није било мировне конференције после Хладног рата. Ако се раније и могло говорити о условима у којима свет живи, тога после Хладног рата није било. Запад је славио своју победу, Исток је био у тешком положају, дуго су њиме брисали ципеле. Сад се Русија подигла на ноге као велика држава, у војном и спољнополитичком смислу, мада још много тога треба да се уради и на пољу економије, јер је економија још увек слаба. Кина заузима подједнако место о питању економије са САД. Свет више није униполоран, упркос покушајима да се задрже стари контролни системи попут контроле економије на страним тржиштима, тржишта ресурса, могућност мењања режима и контрола територија. Данас Запад започиње низ ратова у жељи да се наметне као господар хаоса. Отуда је широка мировна конференција неопходна, али она мора да одговори на најважнија питања: стварање механизама за спречавање глобалног рата. У оптицај се мора вратити и Хелсиншки процес. Морамо говорити о супротстављању конфликтима.
Реторика коју чујемо у Венецуели блиска је оној која је обележила почетак рата у Сирији. Да ли је на овој тачки света на помолу један велики међународни сукоб?
Психологија коју користе наши такозвани партнери на Западу истоветна је у Грузији, Украјини, током Арапског пролећа, и у Венецуели данас. Не могу рећи да су дешавања у Венецуели смешна, јер ова драма поред комике има и елементе трагедије. Сетимо се шта је Трамп рекао када је дошао на власт: „Извоз демократије је глупост којом се ми више нећемо бавити. Тиме су се бавили моји претходници, а ја сам прагматичан момак. Ја ћу се бавити бизнисом.“ Касније је тај исти човек изјавио: „Ми смо чувари демократије. Наш избор је подршка Хуану Гваиду, лидеру опозиције. Ми подржавамо његово именовање за венецуеланског председника.“ То је толико превртљиво. Не кажем да је Мадуро велики државник и одличан менаџер. Сматрам да је Чавез био неупоредиво бољи. Мадуро је направио много грешака, али то је питање за Венецуелу и њене грађане, а не за оног коме је Помпео наменио да буде председник. То је унутрашња ствар те земље. Учешће Русије у тој историји може се једноставно приказати. Русија је, тако је испало, постала главни чувар суверенитета. То је Русија показала у Сирији и то је оно на чему инсистирамо у Венецуели.
У ауторској колумни „Шта Русија губи у Венецуели“ побројали сте руске грешке и мањкавости спољне политике. Да ли се слична опажања могу односити и на Македонију, Црну Гору…?
Не морам само да се задржавам на грешкама руске политике које су направљене у Венецуели, или Македонији и Црној Гори. Могу одмах да надовежем и Украјину, Прибалтик, Молдавију, Придњестровље. Русија је увек била легитимистичка, држава која чува суверенитет других земаља с обзиром на то да је увек подржавала официјелну власт ма шта да се у тој некој земљи дешавало. Отуда су наши потези често предвидљиви. Сматрам да односи са званичном влашћу морају бити фокусирани на народ. Народ мора бити подржан, истински, а не симболично. То значи утицати на побољшање живота становника. Када су почела дешавања у Украјини, руска рачуница је била: Добро, ми дајемо попуст на гас и жмурићемо на неке потезе Јануковича. Када је Мајдан означио пад режима, Јанукович је склоњен у Русију, а Русија се у Украјини нашла један на један испред обманутог народа којем су већ били испрани мозгови од стране Американаца и Европљана. Данас Украјинци имају један сан, да отпутују у Пољску и нађу посао чистачице или санитарног радника. То је поштен посао, али тај посао су отишли да раде научници, професори, инжењери. Јесу ли то велики украјински снови? Њима је то наметнуто као избор, а ми Руси нисмо предложили ништа друго. Уместо реалног присуства ми смо организовали концерте и балалајке, изложбе слика, кремаљске јелке у снегу. И сетимо се ко је излазио на улице у време Арапског пролећа? Они забринути повредом људских права, квалитетом живота и образовања. Ми смо то схватали неозбиљно. То је наше храмање, недостатак, показатељ да ништа нисмо урадили. Овде у Београду неколико пута сам говорио да смо веома захвални због подизања споменика Николају Другом. Срби тамо полажу цвеће свесни да је Николај, залажући се за Србију, практично изгубио Русију у Првом светском рату. Али споменик је коштао пола милиона евра… Све је то било скупо. За овај новац могла су се направити два вртића у којем би деца избегла с Косова могла да уче руски језик. И вртић или гимназија могли су бити названи по Николају Другом, или имати преко читавог зида осликан његов портрет. Што се тиче споменика и конференција и округлих столова, њих имамо напретек. Заложио бих се за то да се неколико година забрани одржавање округлих столова и конференција. Исти случај смо имали у Црној Гори. То је руска универзална невоља.
Прошло је пет година од Кримског референдума, а одмаздама Запада нема краја. Какав је биланс ових година живота под санкцијама?
Санкције су се посебно одразиле на пад националне валуте и стање привреде, јер је руским компанијама много теже да воде бизнис у иностранству. Али кључно је што ми у томе нисмо препознали катастрофу која би нас обесхрабрила. То јесте ситуација која има реметилачку снагу, али ми се с њом носимо, она је контролисана. Санкције имају и своју добру страну. Након њих порасла је пољопривредна производња, данас је највећи бизнис у Русији агробизнис. У мом бирачком округу, у провинцији Саратово, има доста пољопривредних предузећа. Тамо сам видео комбајне који раде на даљинско управљање и који обрађују на хиљаде хектара земље. Људи улажу и то доноси добит. Индустријски пад није више пад него лагани раст. Без обзира на све проблеме ми смо успели да сакупимо довољно новца како бисмо уложили у националне пројекте као што су развој медицине и ИТ индустрије. У Парламенту сам један од чланова комисије који гласају за такве пројекте и реч је о милијардама долара. Ми сад имамо други проблем због којег Парламент критикује Владу. Имамо новца, постоје планови, али не и ажурност Владе која не успева ефективно да одради свој посао и да реализује те пројекте. Посреди је политички дијалог.
Колика је улога либерала у политичким конфронтацијама око овако значајних питања?
Нисам задовољан чињеницом што се јака либерална струја која је господарила 90-их година опет вратила. У економско-финансијском блоку видим много људи који сматрају да социјалне расходе треба скраћивати. Треба знати да је код нас ипак избалансиран политички систем и то је било очигледно и о питању пензионе реформе. Сада је Дума донела акт о пензијама који није у складу с првобитним планом и требало је донети још један законски пројекат како би се тај ниво испоштовао. Део социјалних проблема решиће се управо кроз те националне пројекте, развој медицине, изградњу путева, инфраструктуре, образовних пројеката. Пензиона реформа је жестока и болна. Због патријске дисциплине гласао сам за њу, али сматрам и говорим да остајем присталица прогресивне школе опорезивања. Код нас је она 13 процената за све, био милијардер или сиромашан. Сматрам да људи с вишим приходима треба да издвајају више, а средњу класу оставити са 13 посто.

Јевгениј Примаков се налази на челу невладине организације „Руска хуманитарна мисија“, која је 26. марта на београдски аеродром допремила скоро тону лекова, као први део хитне хуманитарне помоћи Србима на Косову.
„Ми смо ту да помогнемо људима који су лишени људских права. Ово је само прва етапа испоруке лекова, а за подухват смо добили подршку и председника Србије Александра Вучића, на чему му захваљујемо, као и Канцеларије за Косово и Метохију и Министарства здравља. ’Руска хуманитарна мисија’ је позитивно одговорила на предлог Министарства здравља да оформимо заједничку радну групу како би лекови што брже прошли бирократску процедуру јер неки од њих нису регистровани у Србији. А набавку смо радили стриктно по списку који смо добили из српских болница.“

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    Jevgenij Primakov: Nema uslova za razgraničenje

    Svaka čast Primakovu na objektivnom pristupu po pitanju Kosova i Metohije (sadašnje Kosovo-KS po Briselskom sporazumu-BS). Ali, bez zamerke, Stav Primakova se bazira na unutrašnju i spoljnu politiku AV-a po pitanju Kosova, a BS daje drugačiji karakter, t.j. STATUS Kosovu (KiM) za razliku od politike AV-a (nije dostavio BS srpskoj javnosti i narodnoj skupštini na debatu).

    RAZGRANIČENJE je jedna od (svesno-namerno) nedefinisanih opcija AV-a da se ponudi da prihvati srpski narod kao rešenje za Kosovo – da se takva opcija predstavi kao KOMPROMIS za potpisivanje sveobuhvatne normalizacije – po kom će KS ući u UN, da se okonča BS (istorijski). AV se faktički nadovezao na predhodni zahtev Hašima Tačija za DEMARKACIJU granice (zbog finalizacije BS) sa zahtevom zaa razgraničenje (drugi izraz za demarkaciju da se vlasi-Srbi ne dosete). Javnost Srbije je bila zbunjena- sumnjiva na nedefinisano razgraničenje, i smišljane su druge opcije: korekcija granice, razmena… srpsko za srpsko… što je od SAD-EU… verovatno sa znanjem Vučića prihvaćeno kao moguće rešenje… Da je prihvaćeno (razgraničenje) epilog bi bio: razgraničenje izmedju Srbije i Kosova po integrisanoj administrativnoj liniji u granicu sa albanskom carinom 2013 godine, sporazum potpisali Dačić i Vučić, naravno u sklopu Briselskog sporazuma sve se radi da se zaokruži teritorijalni integritet Kosova, a srpskom narodu da se pretstavi na drugi način: “i Srbi i Albance nešto dobili a nešto izgubii” ne precizirajući šta je Srbija dobila (teritorijalno NIŠTA-NULA, i manje od toga – da dugoročno finansira opstanak o ostanak Srba na Kosovu).
    U prilog gorre navedenog govore i zadnji izveštaji iz SAD-EU… – da se odustalo od korekcije i razmene teritorije. Pojavljuju se i nove opcije: Dvostruki suverenitet: Albancima teritorijalni suverenitet (država-tapija na Kosovo), a Srbima suverenitet nad kosovskim Srbima i srpskim crkvama(!). Predlog van pameti. Takodje je vrlo štetno po Srpske interese i OVLAŠĆENJE za Tačija i Vučića da jedino oni reše pitanje Kosova (a rešili ga Briselskim sporazumom pred svršen čin – Kosovo dobilo sve atribute albanske muslimanske države – euforija za izgradnju Velike Albanije), zaobilazi se Ustav, zakoni i institucije Srbije, i narodna volja – referendum??? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *