Jevgenij Primakov – Nema uslova za razgraničenje

Podela Kosova i Metohije pitanje je teorije, nikako prakse. Sada bi realizacija ovakvog sporazuma značila političko samoubistvo

Shvatam da se srpsko rukovodstvo nalazi pod velikim pritiskom. Biti u obruču vojnih baza i država koje su članice NATO-a ili su pak u procesu pristupanja ovoj alijansi nije zahvalna pozicija. Posebno imam u vidu Kosovo i Metohiju kao otetu teritoriju na kojoj postojanje vojne baze ima za cilj stvaranje atmosfere pritajene pretnje. Interesovanje NATO-a za Srbiju ne jenjava. Naprotiv, ono raste – kaže u razgovoru za „Pečat“ poslanik ruske Dume Jevgenij Primakov.

Neretko nas zvaničnici NATO-a podsećaju da budućnost celog Zapadnog Balkana „leži u evroatlantskoj porodici“. Da li je moguće, s obzirom na to da je srce Balkana na teritoriji Srbije, računati na njihovo prihvatanje naše neutralne pozicije?
Uočavam da Srbija stvara ambijent u kojem bi sa Zapadnom alijansom preko niza sporazuma mogla da ostvari partnerstvo i saradnju i time u vrlo neugodnom okruženju obezbedi sebi sigurnost i bezbednost. Čak i Rusija ima potpisane određene sporazume s NATO-om. Jedan od njih je protivljenje širenju NATO-a na Istok čime je ova alijansa prihvatila ugovornu obavezu da se neće primicati granicama Rusije. Sudbina sporazuma je poznata. Siguran sam da bi i u slučaju Srbije nivo prihvaćene odgovornosti bio u nekom trenutku izigran. No ključno je, i moje uverenje je na toj strani, da Srbija nikada ne pristupi NATO-u. Prilikom boravka u Beogradu uradio sam intervju s predsednikom Aleksandrom Vučićem i on me je uverio da sadašnje srpsko rukovodstvo ima nepromenljivu poziciju na tu temu.
Drugo, nisu neophodna istraživanja da bi čoveku bilo jasno da narod Srbije još uvek preživljava traume od pre 20 godina. Bombardovanje Srbije bila je teška povreda samosvesti. Iza „Milosrdnog anđela“ ostali su životi dece, ljudi, vojnika, bolnice i mostovi u ruševinama. Takve stvari se teško zaboravljaju. To je nemoguće potisnuti, kao što je jednom Rusu nemoguće da zaboravi rat s Nemcima, čak ni posle 70 godina, uprkos dobrim bilateralnim odnosima, trgovini i gostoprimstvu.
U jednom intervjuu ste rekli da je Rusija spremna da podrži svako rešenje Beograda i Prištine. Koliko je podela kosovsko–metohijskog dela Srbije opravdana, jer sem što slabi srpsku poziciju, očito ne učvršćuje ni onu rusku na Balkanu?
Ovo pitanje zahteva drugačiji ugao gledanja jer kada govorimo o Kosovu i Metohiji, mi ne razmatramo pitanje našeg prisustva, niti apriori podržavamo ovaj model, već kao u matematici razmatramo hipoteze i aksiome. Aksiom je da su Kosovo i Metohija deo Srbije i mesto gde je stvoren srpski identitet, aksiom je i to da bi gubitak Kosova za Srbiju bio gubitak identiteta. Može li Rusija da želi uništenje srpskog identiteta? Ni u kom slučaju. Pitanje razgraničenje je moguće samo ukoliko se stvori apsolutni nacionalni konsenzus unutar Srbije. Da li konsenzus postoji? Ne. Crkva koja u Srbiji uživa neverovatan autoritet je kategorično protiv, patriotski krugovi su protiv, te u ovom trenutku ne vidim nikakve uslove za bilo kakvo razgraničenje. Naravno, tu je i albanska strana koja želi ne samo Kosovsku Mitrovicu već i Medveđu, Bujanovac i Preševo. To ne ostavlja mesto za dijalog i razmatranje modela podele. Podela je pitanje teorije, nikako prakse. Sada bi njena realizacija značila političko samoubistvo. Verujem da predsednik Vučić deli moje mišljenje. Uostalom, kada je 2012. pobedio na izborima, on se jasno odredio o ovom pitanju, rekavši da nikada neće priznati nezavisno Kosovo.
Separatisti u Prištini i njihovi mentori u Tirani ne kriju da su im ekspanzionističke ambicije mnogo veće od nezavisnog Kosova. Da li se „posao na Balkanu“ može završiti, ili je realnija mogućnost nova mirovna konferencija?
Svaki projekat ima nešto za cilj. Teško mogu da zaokruživanje nezavisnosti Kosova i brisanje granica s Albanijom posmatram kao pokušaj stvaranja demokratskog društva na ovom prostoru sa ciljem zaštite prava Srba i svih drugih naroda koji na njemu žive. Sveukupno iskustvo poslednjih decenija govori o necivilizacijskim postupcima Prištine na koje je Zapad blagonaklono gledao. Ko može da garantuje bezbednost Srbima na Kosovu? NATO? U to duboko sumnjam. Priština? To ne uzimam u razmatranje.
Postoji šala u ruskom jeziku da je dobro biti pesimista jer tada ili si sve vreme u pravu ili si prijatno začuđen. Nažalost, ja sam pesimista. Mislim da u ovakvim okolnostima nije moguća nikakva mirovna konferencija koja bi iscrtala nove granice na Balkanu. Suviše toga je urađeno o pitanju podrivanja međunarodnog prava, i previše je Zapad uložio i investirao u balkansku krizu, suviše se i sam zapetljao u nju. Kada Zapad kaže Haradinaju: Opameti se, ovaj odgovara: Biće onako kako smo mi odlučili. Posle Potsdamske konferencije bilo je moguće govoriti o stvaranju novog poretka. Ali nad kim su danas velike države odnele pobedu? Zato je pitanje mnogo šire i ne tiče se samo ni Balkana niti Kosova. Pitanje Kosova, po mom dubokom ubeđenju, zahteva vreme i mudru doslednu politiku Beograda koji uživa podršku Rusije, Kine i drugih država. Ako govorimo o novoj postavci sveta, tu ima mnogo problema. Kod nas nije bilo mirovne konferencije posle Hladnog rata. Ako se ranije i moglo govoriti o uslovima u kojima svet živi, toga posle Hladnog rata nije bilo. Zapad je slavio svoju pobedu, Istok je bio u teškom položaju, dugo su njime brisali cipele. Sad se Rusija podigla na noge kao velika država, u vojnom i spoljnopolitičkom smislu, mada još mnogo toga treba da se uradi i na polju ekonomije, jer je ekonomija još uvek slaba. Kina zauzima podjednako mesto o pitanju ekonomije sa SAD. Svet više nije unipoloran, uprkos pokušajima da se zadrže stari kontrolni sistemi poput kontrole ekonomije na stranim tržištima, tržišta resursa, mogućnost menjanja režima i kontrola teritorija. Danas Zapad započinje niz ratova u želji da se nametne kao gospodar haosa. Otuda je široka mirovna konferencija neophodna, ali ona mora da odgovori na najvažnija pitanja: stvaranje mehanizama za sprečavanje globalnog rata. U opticaj se mora vratiti i Helsinški proces. Moramo govoriti o suprotstavljanju konfliktima.
Retorika koju čujemo u Venecueli bliska je onoj koja je obeležila početak rata u Siriji. Da li je na ovoj tački sveta na pomolu jedan veliki međunarodni sukob?
Psihologija koju koriste naši takozvani partneri na Zapadu istovetna je u Gruziji, Ukrajini, tokom Arapskog proleća, i u Venecueli danas. Ne mogu reći da su dešavanja u Venecueli smešna, jer ova drama pored komike ima i elemente tragedije. Setimo se šta je Tramp rekao kada je došao na vlast: „Izvoz demokratije je glupost kojom se mi više nećemo baviti. Time su se bavili moji prethodnici, a ja sam pragmatičan momak. Ja ću se baviti biznisom.“ Kasnije je taj isti čovek izjavio: „Mi smo čuvari demokratije. Naš izbor je podrška Huanu Gvaidu, lideru opozicije. Mi podržavamo njegovo imenovanje za venecuelanskog predsednika.“ To je toliko prevrtljivo. Ne kažem da je Maduro veliki državnik i odličan menadžer. Smatram da je Čavez bio neuporedivo bolji. Maduro je napravio mnogo grešaka, ali to je pitanje za Venecuelu i njene građane, a ne za onog kome je Pompeo namenio da bude predsednik. To je unutrašnja stvar te zemlje. Učešće Rusije u toj istoriji može se jednostavno prikazati. Rusija je, tako je ispalo, postala glavni čuvar suvereniteta. To je Rusija pokazala u Siriji i to je ono na čemu insistiramo u Venecueli.
U autorskoj kolumni „Šta Rusija gubi u Venecueli“ pobrojali ste ruske greške i manjkavosti spoljne politike. Da li se slična opažanja mogu odnositi i na Makedoniju, Crnu Goru…?
Ne moram samo da se zadržavam na greškama ruske politike koje su napravljene u Venecueli, ili Makedoniji i Crnoj Gori. Mogu odmah da nadovežem i Ukrajinu, Pribaltik, Moldaviju, Pridnjestrovlje. Rusija je uvek bila legitimistička, država koja čuva suverenitet drugih zemalja s obzirom na to da je uvek podržavala oficijelnu vlast ma šta da se u toj nekoj zemlji dešavalo. Otuda su naši potezi često predvidljivi. Smatram da odnosi sa zvaničnom vlašću moraju biti fokusirani na narod. Narod mora biti podržan, istinski, a ne simbolično. To znači uticati na poboljšanje života stanovnika. Kada su počela dešavanja u Ukrajini, ruska računica je bila: Dobro, mi dajemo popust na gas i žmurićemo na neke poteze Janukoviča. Kada je Majdan označio pad režima, Janukovič je sklonjen u Rusiju, a Rusija se u Ukrajini našla jedan na jedan ispred obmanutog naroda kojem su već bili isprani mozgovi od strane Amerikanaca i Evropljana. Danas Ukrajinci imaju jedan san, da otputuju u Poljsku i nađu posao čistačice ili sanitarnog radnika. To je pošten posao, ali taj posao su otišli da rade naučnici, profesori, inženjeri. Jesu li to veliki ukrajinski snovi? Njima je to nametnuto kao izbor, a mi Rusi nismo predložili ništa drugo. Umesto realnog prisustva mi smo organizovali koncerte i balalajke, izložbe slika, kremaljske jelke u snegu. I setimo se ko je izlazio na ulice u vreme Arapskog proleća? Oni zabrinuti povredom ljudskih prava, kvalitetom života i obrazovanja. Mi smo to shvatali neozbiljno. To je naše hramanje, nedostatak, pokazatelj da ništa nismo uradili. Ovde u Beogradu nekoliko puta sam govorio da smo veoma zahvalni zbog podizanja spomenika Nikolaju Drugom. Srbi tamo polažu cveće svesni da je Nikolaj, zalažući se za Srbiju, praktično izgubio Rusiju u Prvom svetskom ratu. Ali spomenik je koštao pola miliona evra… Sve je to bilo skupo. Za ovaj novac mogla su se napraviti dva vrtića u kojem bi deca izbegla s Kosova mogla da uče ruski jezik. I vrtić ili gimnazija mogli su biti nazvani po Nikolaju Drugom, ili imati preko čitavog zida oslikan njegov portret. Što se tiče spomenika i konferencija i okruglih stolova, njih imamo napretek. Založio bih se za to da se nekoliko godina zabrani održavanje okruglih stolova i konferencija. Isti slučaj smo imali u Crnoj Gori. To je ruska univerzalna nevolja.
Prošlo je pet godina od Krimskog referenduma, a odmazdama Zapada nema kraja. Kakav je bilans ovih godina života pod sankcijama?
Sankcije su se posebno odrazile na pad nacionalne valute i stanje privrede, jer je ruskim kompanijama mnogo teže da vode biznis u inostranstvu. Ali ključno je što mi u tome nismo prepoznali katastrofu koja bi nas obeshrabrila. To jeste situacija koja ima remetilačku snagu, ali mi se s njom nosimo, ona je kontrolisana. Sankcije imaju i svoju dobru stranu. Nakon njih porasla je poljoprivredna proizvodnja, danas je najveći biznis u Rusiji agrobiznis. U mom biračkom okrugu, u provinciji Saratovo, ima dosta poljoprivrednih preduzeća. Tamo sam video kombajne koji rade na daljinsko upravljanje i koji obrađuju na hiljade hektara zemlje. Ljudi ulažu i to donosi dobit. Industrijski pad nije više pad nego lagani rast. Bez obzira na sve probleme mi smo uspeli da sakupimo dovoljno novca kako bismo uložili u nacionalne projekte kao što su razvoj medicine i IT industrije. U Parlamentu sam jedan od članova komisije koji glasaju za takve projekte i reč je o milijardama dolara. Mi sad imamo drugi problem zbog kojeg Parlament kritikuje Vladu. Imamo novca, postoje planovi, ali ne i ažurnost Vlade koja ne uspeva efektivno da odradi svoj posao i da realizuje te projekte. Posredi je politički dijalog.
Kolika je uloga liberala u političkim konfrontacijama oko ovako značajnih pitanja?
Nisam zadovoljan činjenicom što se jaka liberalna struja koja je gospodarila 90-ih godina opet vratila. U ekonomsko-finansijskom bloku vidim mnogo ljudi koji smatraju da socijalne rashode treba skraćivati. Treba znati da je kod nas ipak izbalansiran politički sistem i to je bilo očigledno i o pitanju penzione reforme. Sada je Duma donela akt o penzijama koji nije u skladu s prvobitnim planom i trebalo je doneti još jedan zakonski projekat kako bi se taj nivo ispoštovao. Deo socijalnih problema rešiće se upravo kroz te nacionalne projekte, razvoj medicine, izgradnju puteva, infrastrukture, obrazovnih projekata. Penziona reforma je žestoka i bolna. Zbog patrijske discipline glasao sam za nju, ali smatram i govorim da ostajem pristalica progresivne škole oporezivanja. Kod nas je ona 13 procenata za sve, bio milijarder ili siromašan. Smatram da ljudi s višim prihodima treba da izdvajaju više, a srednju klasu ostaviti sa 13 posto.

Jevgenij Primakov se nalazi na čelu nevladine organizacije „Ruska humanitarna misija“, koja je 26. marta na beogradski aerodrom dopremila skoro tonu lekova, kao prvi deo hitne humanitarne pomoći Srbima na Kosovu.
„Mi smo tu da pomognemo ljudima koji su lišeni ljudskih prava. Ovo je samo prva etapa isporuke lekova, a za poduhvat smo dobili podršku i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na čemu mu zahvaljujemo, kao i Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Ministarstva zdravlja. ’Ruska humanitarna misija’ je pozitivno odgovorila na predlog Ministarstva zdravlja da oformimo zajedničku radnu grupu kako bi lekovi što brže prošli birokratsku proceduru jer neki od njih nisu registrovani u Srbiji. A nabavku smo radili striktno po spisku koji smo dobili iz srpskih bolnica.“