Почетна / Уводник / БРОЗОВ ВИРУС

БРОЗОВ ВИРУС

Економиста Бранко Милановић, популарни аутор и духовни трендсетер овдашњег либералног и прозападно настројеног миљеа, пише ових дана о теми која побуђује машту читалаца – о диктаторима, тачније о двојици овенчаних поменутом титулом, Франку и Титу. Овај експерт, светски а наш (у званичној биографији Serbian-American economist), оцењује да док је „сећање људи“ можда благонаклоније према Титу него према Франку, завршни рачун говори у Франкову корист. Не споримо речени закључак, но чини нам се да овом разматрању измичу важни моменти. Када се из „орловске“ или пак задате перспективе анализирају прилике, не само да се омаши дух места на локалу већ се занемари и понека суштинска чињеница.
У том смислу вреди размотрити Милановићево уверење да разлика између генералисимуса и маршала „нужно не значи да је Франко био бољи државник“ већ да „главна разлика потиче од ’материјала’ којим су они градили своје државе. (…) Темељи на којима је Тито градио постојали су свега неколико деценија пре него што је он дошао на власт – и поврх свега распали су се у парампарчад (…). Један је тако градио каменом, а други песком“.
О Брозу, аутор поентира: „Титов задатак, као и задатак сваког источноевропског или средњоевропског лидера који покушава да влада мултиетничком државом, био је да гради државно здање користећи се трошним ’материјалом’ – или да парафразирам Боливара, да покуша да пожње море (J’ai labouré la mer). То је разлог због чега ништа није остало из Титовог времена. И зашто се такво стање ствари никада неће повратити.“
Ко зна због чега (пред погледом из бонвиванске перспективе западњачке удобности светлости Балкана другачије се преламају?), тек овом писцу измиче српски парадокс: премда је Тито одавно отишао, његово дело, такво стање ствари, на српском укупном националном простору добрано траје. Континуитет овог завештања је несумњив. Он неће нестати пуким негирањем, или Милановићевом тврдњом да је „само у Србији он потпуно ’избрисан’ из јавног сећања“. Напротив, овде је ситуација сложенија: нема наметљиве јавне перцепције и имена улица, али има – снажно заснованог поретка који одређује не само идеолошку и политичку матрицу већ и уклопљеност у глобалне прилике, друштвена правила и становишта културе у најобухватнијем смислу тих речи. Ужице сада није Титово, али пред Србима не престаје „марш духова злокобне прошлости“.
Укратко – Милановић греши, јер из актуелних животних прилика српског народа бива јасно да је и Броз, а не само његов иберијски исписник, у свом државничком прегалаштву такође каменом градио. Какав „трошни материјал“, какво „орање мора“! У темељу и основним замислима све је за Србију и Србе стабилно постављено у диктаторовој епохи, уз сарадњу и менторство истих сила које се и данас питају, па – како је некада било, тако је и остало. Аргументе који оваквом становишту обезбеђују убедљивост историчари су одавно предочили, природа Брозовог режима и његовог односа према Србима није енигма за трезвено суочавање с историјским фактима. Елоквентни аналитичар Милановић вероватно није желео да сузи хоризонт свог опсервирања на само један народ и једну југословенску државу, али управо такав фокус значајно би изменио део његових уверења о наводно трошном делу југословенског диктатора.
Свесни да се из сећања савременика историја не сазнаје поуздано, држимо се уверења да се о духу времена, те психологији протагониста историјских догађаја, управо увидом у анегдотске и мемоарске моменте стичу ваљане представе. Стога, без обзира на „површност приступа“, призивамо занимљиву белешку која је објављена истовремено када и превод овог малог огледа о диктаторима. Реч је о овом својеврсном психограму маршала: „Душан Биланџић, члан Политбироа ЦК, сведочио је да су Броза 1974. године упозоравали да ће новим уставним уређењем Србија бити сведена на београдски пашалук.“ Познато је да није реаговао. Исти аутор бележи и „речи Броза на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда. Тада је Броз изјавио – Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“.
Чак и да посумњамо у веродостојност ових навода, и да их скрупулозно отпишемо као сензационализам, догађаји који су уследили за маршаловог живота, те у деценијама по његовој смрти и који су обликовали кошмарну стварност из које Србија до данас не успева да се избави, говоре другачије. Иако уздржани према тврдњама које рецимо откривају да је диктатор вајару Ивану Мештровићу рекао: Немојте се бојати Срба, ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!, да ли можемо поверовати да је Брозово расположење према Србима било одређено намером да и њихову државу учини стабилном и просперитетном?
„Ко би рекао да су комунистички вођа Јосип Броз Тито и предводник демократизације на целој планети Бил Клинтон имали идентичне погледе на ’великосрпску опасност’!“, приметио је, у једном разговору о годишњици НАТО агресије на СРЈ дипломата Живадин Јовановић. Непосредни повод овој напомени била је тема у наизглед нимало блиској вези с маршаловим политичким наслеђем. Разговарало се о значајном америчком и европском стратешком договору – конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави, организованој десет месеци по окончању оружане агресије на Србију. О самом догађају српска јавност бива обавештена чак неколико година касније, и тада сазнаје поразне чињенице о будућности коју су – као у библијској заповести – учесници овог скупа наменили Србији. Реч је, наравно, о познатој (на дубоко ирационални начин међу Србима занемареној!) пресуди коју је тада изрекао Запад: Србија мора бити трајно изузета из европског развоја!
На овај закључак – подсетимо – указао је високи немачки политичар Вили Вимер. Он је 2000. године, у писму тадашњем канцелару Герхарду Шредеру (представљајући најављену глобалну стратегију САД, у то време једине суперсиле на свету, не само према Србији већ према целој Евроазији), под тачком 8 саопштио: „Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.“
У документу за који је речено да „никада краћи текст није био садржајнији“, Вимер је открио чињенице опасно налик овде поменутим (толико гротескним па стога и разумном мњењу сумњивим) анегдотама о ексцентричној Брозовој нетрпељивости према Србима. Да ли се Брозов синдром, попут бацила, пренео у будућност и такозване коридоре евроатлантистичке моћи? Да ли се све ово – диктаторово думање, као и програмски тестамент у Братислави – у стварности уопште догађало, или је реч о циљаном спиновању у различитим временима? Када је прошле недеље објављена препорука Г7 да се Србија мирно разиђе с једним својим делом (министри су „позвали Београд и Приштину да се конструктивно ангажују на нормализацији односа путем свеобухватног и правнообавезујућег споразума“) испоставило се да је недоумица сувишна. Нажалост, Брозов синдром као скуп одговарајућих симптома у односу према Србима заиста постоји. Наш српско-амерички аутор огледа о европским диктаторима ваљало би да преиспита своје аналитичко понирање у монолите европских диктатура. И да напише нов текст.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *