BROZOV VIRUS

Ekonomista Branko Milanović, popularni autor i duhovni trendseter ovdašnjeg liberalnog i prozapadno nastrojenog miljea, piše ovih dana o temi koja pobuđuje maštu čitalaca – o diktatorima, tačnije o dvojici ovenčanih pomenutom titulom, Franku i Titu. Ovaj ekspert, svetski a naš (u zvaničnoj biografiji Serbian-American economist), ocenjuje da dok je „sećanje ljudi“ možda blagonaklonije prema Titu nego prema Franku, završni račun govori u Frankovu korist. Ne sporimo rečeni zaključak, no čini nam se da ovom razmatranju izmiču važni momenti. Kada se iz „orlovske“ ili pak zadate perspektive analiziraju prilike, ne samo da se omaši duh mesta na lokalu već se zanemari i poneka suštinska činjenica.
U tom smislu vredi razmotriti Milanovićevo uverenje da razlika između generalisimusa i maršala „nužno ne znači da je Franko bio bolji državnik“ već da „glavna razlika potiče od ’materijala’ kojim su oni gradili svoje države. (…) Temelji na kojima je Tito gradio postojali su svega nekoliko decenija pre nego što je on došao na vlast – i povrh svega raspali su se u paramparčad (…). Jedan je tako gradio kamenom, a drugi peskom“.
O Brozu, autor poentira: „Titov zadatak, kao i zadatak svakog istočnoevropskog ili srednjoevropskog lidera koji pokušava da vlada multietničkom državom, bio je da gradi državno zdanje koristeći se trošnim ’materijalom’ – ili da parafraziram Bolivara, da pokuša da požnje more (J’ai labouré la mer). To je razlog zbog čega ništa nije ostalo iz Titovog vremena. I zašto se takvo stanje stvari nikada neće povratiti.“
Ko zna zbog čega (pred pogledom iz bonvivanske perspektive zapadnjačke udobnosti svetlosti Balkana drugačije se prelamaju?), tek ovom piscu izmiče srpski paradoks: premda je Tito odavno otišao, njegovo delo, takvo stanje stvari, na srpskom ukupnom nacionalnom prostoru dobrano traje. Kontinuitet ovog zaveštanja je nesumnjiv. On neće nestati pukim negiranjem, ili Milanovićevom tvrdnjom da je „samo u Srbiji on potpuno ’izbrisan’ iz javnog sećanja“. Naprotiv, ovde je situacija složenija: nema nametljive javne percepcije i imena ulica, ali ima – snažno zasnovanog poretka koji određuje ne samo ideološku i političku matricu već i uklopljenost u globalne prilike, društvena pravila i stanovišta kulture u najobuhvatnijem smislu tih reči. Užice sada nije Titovo, ali pred Srbima ne prestaje „marš duhova zlokobne prošlosti“.
Ukratko – Milanović greši, jer iz aktuelnih životnih prilika srpskog naroda biva jasno da je i Broz, a ne samo njegov iberijski ispisnik, u svom državničkom pregalaštvu takođe kamenom gradio. Kakav „trošni materijal“, kakvo „oranje mora“! U temelju i osnovnim zamislima sve je za Srbiju i Srbe stabilno postavljeno u diktatorovoj epohi, uz saradnju i mentorstvo istih sila koje se i danas pitaju, pa – kako je nekada bilo, tako je i ostalo. Argumente koji ovakvom stanovištu obezbeđuju ubedljivost istoričari su odavno predočili, priroda Brozovog režima i njegovog odnosa prema Srbima nije enigma za trezveno suočavanje s istorijskim faktima. Elokventni analitičar Milanović verovatno nije želeo da suzi horizont svog opserviranja na samo jedan narod i jednu jugoslovensku državu, ali upravo takav fokus značajno bi izmenio deo njegovih uverenja o navodno trošnom delu jugoslovenskog diktatora.
Svesni da se iz sećanja savremenika istorija ne saznaje pouzdano, držimo se uverenja da se o duhu vremena, te psihologiji protagonista istorijskih događaja, upravo uvidom u anegdotske i memoarske momente stiču valjane predstave. Stoga, bez obzira na „površnost pristupa“, prizivamo zanimljivu belešku koja je objavljena istovremeno kada i prevod ovog malog ogleda o diktatorima. Reč je o ovom svojevrsnom psihogramu maršala: „Dušan Bilandžić, član Politbiroa CK, svedočio je da su Broza 1974. godine upozoravali da će novim ustavnim uređenjem Srbija biti svedena na beogradski pašaluk.“ Poznato je da nije reagovao. Isti autor beleži i „reči Broza na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda. Tada je Broz izjavio – Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali“.
Čak i da posumnjamo u verodostojnost ovih navoda, i da ih skrupulozno otpišemo kao senzacionalizam, događaji koji su usledili za maršalovog života, te u decenijama po njegovoj smrti i koji su oblikovali košmarnu stvarnost iz koje Srbija do danas ne uspeva da se izbavi, govore drugačije. Iako uzdržani prema tvrdnjama koje recimo otkrivaju da je diktator vajaru Ivanu Meštroviću rekao: Nemojte se bojati Srba, ja sam ih uništio tako da za pedeset godina neće znati ko su, a za sto godina neće postojati!, da li možemo poverovati da je Brozovo raspoloženje prema Srbima bilo određeno namerom da i njihovu državu učini stabilnom i prosperitetnom?
„Ko bi rekao da su komunistički vođa Josip Broz Tito i predvodnik demokratizacije na celoj planeti Bil Klinton imali identične poglede na ’velikosrpsku opasnost’!“, primetio je, u jednom razgovoru o godišnjici NATO agresije na SRJ diplomata Živadin Jovanović. Neposredni povod ovoj napomeni bila je tema u naizgled nimalo bliskoj vezi s maršalovim političkim nasleđem. Razgovaralo se o značajnom američkom i evropskom strateškom dogovoru – konferenciji visokih zvaničnika SAD i evropskih zemalja u Bratislavi, organizovanoj deset meseci po okončanju oružane agresije na Srbiju. O samom događaju srpska javnost biva obaveštena čak nekoliko godina kasnije, i tada saznaje porazne činjenice o budućnosti koju su – kao u biblijskoj zapovesti – učesnici ovog skupa namenili Srbiji. Reč je, naravno, o poznatoj (na duboko iracionalni način među Srbima zanemarenoj!) presudi koju je tada izrekao Zapad: Srbija mora biti trajno izuzeta iz evropskog razvoja!
Na ovaj zaključak – podsetimo – ukazao je visoki nemački političar Vili Vimer. On je 2000. godine, u pismu tadašnjem kancelaru Gerhardu Šrederu (predstavljajući najavljenu globalnu strategiju SAD, u to vreme jedine supersile na svetu, ne samo prema Srbiji već prema celoj Evroaziji), pod tačkom 8 saopštio: „Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.“
U dokumentu za koji je rečeno da „nikada kraći tekst nije bio sadržajniji“, Vimer je otkrio činjenice opasno nalik ovde pomenutim (toliko grotesknim pa stoga i razumnom mnjenju sumnjivim) anegdotama o ekscentričnoj Brozovoj netrpeljivosti prema Srbima. Da li se Brozov sindrom, poput bacila, preneo u budućnost i takozvane koridore evroatlantističke moći? Da li se sve ovo – diktatorovo dumanje, kao i programski testament u Bratislavi – u stvarnosti uopšte događalo, ili je reč o ciljanom spinovanju u različitim vremenima? Kada je prošle nedelje objavljena preporuka G7 da se Srbija mirno raziđe s jednim svojim delom (ministri su „pozvali Beograd i Prištinu da se konstruktivno angažuju na normalizaciji odnosa putem sveobuhvatnog i pravnoobavezujućeg sporazuma“) ispostavilo se da je nedoumica suvišna. Nažalost, Brozov sindrom kao skup odgovarajućih simptoma u odnosu prema Srbima zaista postoji. Naš srpsko-američki autor ogleda o evropskim diktatorima valjalo bi da preispita svoje analitičko poniranje u monolite evropskih diktatura. I da napiše nov tekst.