Тони Мичел – Иако је изабрала Запад, у Украјини је могућ руски сценарио

Разговарао Матија Малешевић

Услед неуспешних демократских и прозападних реформи могуће је разочарање народа и напуштање евроатлантских интеграција – управо оно што се догодило с Русијом током деведесетих

Тони Мичел тренутно ради и живи у Кијеву као саветник одбора за спољну политику Врховне раде Украјине и програм координатор магистарских студија Националног универзитета у Кијеву. Основне студије из области политичких наука завршио је у родној Немачкој, а магистарске студије на престижном Московском државном институту МГИМО. Јединствена је особа која је академско и професионално искуство стицала у Немачкој, Русији и Украјини паралелно са избијањем украјинске кризе.
Иако се у Мичеловим оценама украјинске кризе може уочити преовлађујући политички дискурс Запада, за разлику од многих других аналитичара који одатле долазе саговорник „Печата“ поседује дозу уздржаности и објективности када је реч о улози Русије у украјинској кризи, а која помаже да се боље разуме и украјинска криза и нови хладни рат који она са собом доноси.
Разговор започињемо недавним инцидентом у Керчком мореузу после кога је председник Украјине Петар Порошенко увео ванредно стање, а Русија као одговор на својим границама подигла борбену спремност на највиши ниво.
„Украјински грађани дешавања у Керчком мореузу тумаче као покушај Русије да испровоцира конфликт како би се извршио додатни притисак на југоисточне делове Украјине, са циљем потпуне контроле Азовског мора. Ипак, без обзира на једнострани покушај ескалације сукоба од стране Русије, на потез Петра Порошека гледа се с великим скептицизмом. Пре свега због приближавања председничких избора и слабе подршке коју председник има у народу. Многе грађане Украјине изненадила је чињеница да се ванредно стање уводи баш сада, а не 2014. када је конфликт био најинтензивнији. Управо је овај аргуменат био одлучујући у одлуци украјинске Раде да просторно и временски ограничи ванредно стање у држави.
Свака држава у рату углавном пролази кроз неку врсту национализма и повишених патриотских осећања. Украјина није никакав изузетак. За Украјину је специфично то да неповерење и скептицизам грађана према владајућој елити у великој мери ограничавају политичаре да инструментализују кризу у политичке сврхе.“

[restrict]

На енормни раст популарности идеологије Степана Бандере, маршеве у центру Кијева украшене фашистичким симболима, украјински антикомунизам гледате само као на „раст патриотских осећања“. Чак сматрате да је то нормално? Зар нисте бар мало забринути?
Фашистичке организације попут батаљона Азов осећају се пријатно у Украјини зато што су саставни део оружаних формација, номинално интегрисаних у украјинску војску, али не и под контролом цивилне команде. Ипак, ако погледамо украјинско друштво у целини, истраживања показују да фашистичке политичке партије као што су „Слобода“ и „Украјинска асоцијација патриота“ не могу да сакупе више од седам одсто гласова. Профашистички кандидат за председника Руслан Кошулински има подршку мању од три одсто.
Следећи важан предмет дебате је Степан Бандера и велико одушевљење које он данас ужива у народу. Сматрам да је његова визија етнички чисте, једнопартијске диктатуре, коју је покушао да оствари уз помоћ масакра и злочина почињених према различитим религиозним и етничким групама, одвратна. Није ни чудо што је израелски амбасадор остао запрепашћен када је чуо да је 2019. проглашена годином Бандере у Лавовској регији.
Поставља се питање да ли су сви учесници меморијалног марша у част Бандере – фашисти. Из моје перспективе, Украјинци изражавају поштовање према Бандери не због његових злочина већ упркос њима. Грађани не величају крвопролиће тог доба већ славе Бандеру као симбол борбе за независност. Слична је ситуација и са Клаусом фон Штауфенбергом у Немачкој.
Сигурно да се под одређеним околностима диктатура у Украјини може успоставити. Уколико будемо у таквој ситуацији, то сигурно неће бити зато што је цинизам нестао већ зато што је достигао ниво на коме људе више не занимају политика и збивања у држави.
Од почетка избијања кризе у Украјини 2014. па све до данас ситуација се не стишава. Можемо ли да кажемо да две стране иду у правцу ескалације сукоба? Коме највише одговара оваква ситуација?
Већина аналитичара тренутну ситуацију посматра као „замрзнути конфликт“ и вероватно су у праву. Главни разлог овакве квалификације је застој у испуњавању Минског споразума. С једне стране, мало је вероватно очекивати од Русије да повуче своју директну и индиректну подршку сепаратистима у источним регионима. С друге стране, у овом моменту политички је неизводљиво прикупљање двотрећинске већине у украјинској Ради како би се донеле законске и уставне промене у складу с Минским споразумом. Није наодмет напоменути да је Кијев направио значајне кораке када је реч о појединим одредбама споразума које се тичу амнестије, децентрализације и специјалног статуса које гарантују грађанима Доњецка и Луганска право на руски језик и полицијске снаге.
Русија има своју рачуницу и она покушава да извуче максималну корист из ове ситуације. Подржавањем независности два источна региона Украјине, Русија успева да одржи огроман економски притисак на владу у Кијеву. Многи експерти сматрају да је средњорочни циљ Русије обезбеђивање копнене везе с Кримом, тј. нове анексије украјинских територија у правцу Мариупоља. Ипак, треба напоменути да је Москва оптерећена социјалним давањима не само у Доњецку и Луганску већ и у Јужној Осетији и Абхазији. Томе треба додати и скупе војне операције у Сирији и огромне инвестиције на Криму. Велико је питање колико дуго још руска економија може да издржи оваква оптерећења. Управо у том контексту можемо посматрати нову дипломатску иницијативу о распоређивању мировних снага УН у источној Украјини.
Када је реч о Украјини, ситуација је прилично трагична. Већ сам споменуо огромне економске трошкове, али и губитке у људским животима. Миграције унутар земље и емиграција из земље су још једна велика трагедија конфликта. Нерешено питање територијалног суверенитета дугорочно доводи у питање украјинску државност и целовитост. У Украјини мало ко тренутно искрено размишља о повраћају изгубљених територија на којој сада живи милитаризовано становништво, непријатељски настројено према прозападном политичком курсу Кијева.
Ипак, није све изгубљено. Два кључна проблема која су разједињавала Украјину од почетка њене независности 1991. године у значајној мери су ублажена. Национални идентитет је у значајној мери учвршћен, а неодлучној политици балансирања дошао је крај – Украјина је изабрала Запад. Традиционални проруски гласачи на Криму, у Донбасу и Луганску више неће моћи да утичу на националну политику Украјине. Криза је утицала да становништво успостави консензус о најважнијим унутрашњим и спољним државним интересима.
Да ли постоји неки конкретан доказ о руским претензијама на Мариупољ или су то само „приче неких аналитичара“? Због чега би Русија кренула у офанзиву ради успостављања копнене везе с Кримом када је пре годину дана тај циљ остварен изградњом величанственог Кримског моста? Претпоставимо да Русија и има такве намере, да ли ви верујете да социјална давања могу да буду најважнији фактор одвраћања?
Када говоримо о копненој вези између Крима и територије под контролом Русије, морамо да имамо у виду три кључна фактора. Под један, највеће офанзиве руских сепаратиста усмерене су на Мариупољ. Друго, системи који снабдевају полуострво слатком водом налазе се у Севернокримском каналу под контролом Украјине. Од када је Кијев обуставио снабдевање воде 2014. Крим се налази у перманентној кризи. Током 2018. у неколико региона проглашено је и ванредно стање. И треће, Кримски мост налази се на врло рањивој позицији и врло лако се може извршити саботажа.
Говорећи о социјалним давањима, желео сам да истакнем економску цену која игра централну улогу у доношењу одлука сваке владе. Понављам, мислим да је то главни разлог за поновно покретање приче о слању мировне мисији УН и да до ескалације сукоба неће доћи.
Ко је фаворит на мартовским председничким изборима? Може ли одлука украјинског народа да утиче на спољну политику државе?
У овом тренутку незахвално је давати прогнозе зато што се очекују многи кандидати. Без обзира на то, само неколицина је медијски присутна у свим регионима, што је неопходан услов за масовну подршку и пролазак у други круг. Кандидати који не прођу први круг избора, а сакупе неколико процената гласова, у значајној мери утицаће на коначан резултат. Своју политичку подршку кандидатима који прођу у други круг условљаваће бројним обећањима и политичким концесијама.
Већина људи сматра да Јулија Тимошенко има највеће шансе да победи. То је врло иронично, имајући у виду њену умешаност у прљаве послове и корупцију током 2000-их година. На то да добије „другу шансу“ највише утиче чињеница да је за време Виктора Јануковича провела неко време у затвору. У овим околностима то јој помаже у изградњи имиџа искреног борца за проевропску Украјину.
Треба истаћи да је њена кампања врло професионална и богато финансирана. Наводно, она је чак унајмила и лоби фирму у Вашингтону за 65.000 долара месечно како би задобила подршку америчких конгресмена и владе. Нико није сигуран одакле долазе финансијска средства, али се претпоставља да украјински олигарси поново играју важну улогу.
Уколико она буде изабрана за председника, промене у спољној политици Украјине су могуће. Од ње се очекује прагматичнији приступ у преговорима с Кремљом, а већина руских аналитичара се слаже са оваквом констатацијом. Иако се Тимошенкова залаже за Украјину у НАТО и ЕУ, она истовремено предлаже организацију мировне конференције на којој ће поред потписница Будимпештанског споразума учествовати и Француска, Немачка и Кина. Она верује да је могуће налажење мирног решења и залаже се за поштовање Минског споразума.
Живот у Украјини је врло тежак, много је сиромашних, људи напуштају државу, инфлација је алармантна… Како видите будућност Украјине?
Делим мишљење посматрача који сматрају да ће до 2030. Украјина бити функционална држава, с јаком средњом класом и здравом политичком елитом. Досада смо имали неколико успешних реформи када су у питању децентрализација, правосуђе и здравство. Велике наде полажу се у новоуспостављени антикорупцијски суд. Засада процес реформи можемо описати слоганом „два корака напред, један назад“. Што се тиче економије, ИТ сфера је препозната као највећи потенцијал раста управо због бројног високообразованог становништва. Туризам је такође грана у експанзији, пре свега због визне либерализације, али и унапређене саобраћајне конекције између Европе и Украјине.
С друге стране, не искључујем могућност да држава поново постане полудемократска олигархија у којој цвета корупција. Овакав сценарио је могућ уколико се одлучан притисак цивилног друштва смањи услед неизбежних препрека које народ чека на путу за ЕУ. Многи грађани и одборници оријентисани на реформе већ сада се налазе пред великим искушењем услед притиска од стране партије Јулије Тимошенко. Парламентарни избори у октобру ове године биће кључни за украјинску демократију. Уколико у Украјини победе интереси олигархије, поновиће се руски сценарио. Другим речима, услед неуспешних демократских и прозападних реформи могуће је разочарање народа и напуштање евроатлантских интеграција – управо оно што се догодило с Русијом током деведесетих.
Да ли је на самом почетку Русија могла да спречи избијање конфликта? Како оцењујуте њену садашњу улогу?
Русија је играла централну улогу у источној Украјини од самог почетка. Путин је ту чињеницу сам признао 2016. године на конференцији „Русија зове“ када је рекао „ми смо били принуђени да заштитимо рускојезичко становништво у источној Украјини и да реагујемо на позив кримског народа који је желео повратак Русији“. Иако, генерално, рускојезичка популација није у опасности, акције Кремља мотивисане су пре свега перцепцијом да је ЦИА спонзорисала револуцију на Мајдану као део велике завере Запада против Русије. За Русију, територија Украјине традиционално игра улогу у обезбеђивању стратешке дубине. Свака инвазија са Запада мора прећи велику дистанцу како би дошла до руске престонице. У овом контексту Украјина се не може просто „препустити“ Западу.
Колико руска перцепција одговара стварности, није на мени да коментаришем. Дозволите само на овом месту да изразим сумњу у могућност тајних служби да одиграју одлучујућу улогу у ширењу народног незадовољства широм света. Сматрам да су унутрашње прилике у земљи пресудни окидач сваке револуције. Овом приликом цитираћу твитер налог амбасаде Русије у Лондону: „Може ли се демократија у некој држави подривати споља уколико отпор елите променама, нарушени друштвени договор и нарушено поверење већ нису обавили посао?“ Мој одговор је – не.
Догађаји у Украјини након 2014. супротни су руским очекивањима. Украјина је сада, више него икад, одлучна да постане део Запада, а рускојезичка популација се идентификује са украјинском државом, а не с Русијом. Покушаји Кремља да окупи рускојезичко становништво у заједницу „Новорусија“ доживели су неуспех.
Кажете да руско језичко становништво у Украјини није угрожено. Како онда коментаришете забрану наставе на руском језику у свим школама иако више од 50 одсто становништва говори на руском?
Не устежем се да признам да украјински образовни систем има доста законских мана, посебно оних који се односе на језик наставе. Ову чињеницу осудила је и Венецијанска комисија 2017. Прича о угроженој безбедности грађана који говоре на руском језику једноставно није тачна. Руски језик можете да чујете буквално на сваком кораку, чак и у Лавову. Данас, 37 одсто Украјинаца говори на руском језику у својим кућама, док већина говори неку врсту мешавине руског и украјинског, под називом суржик.
Интерес Немачке у решавању украјинске кризе је пресудан зато што је она једна од најјачих чланица ЕУ. Какав сценарио би највише одговарао Берлину?
Подршка украјинским реформама један је од приоритета немачке спољне политике. Доказ за то је подршка у људским ресурсима. Тренутно многобројни Немци раде у различитим институцијама и министарствима пружајући стручну помоћ и савете како би се што квалитетније спровеле реформе. Све ово не значи да Берлин по сваку цену жели да увуче Кијев у евроатлантске интеграције или да од њега направи антируску државу. Стабилна Украјина за Немачку је циљ сам за себи.
Позицију Берлина не карактерише директни економски интерес. Украјинска пољопривреда је велика претња немачким фармерима, што се рефлектује и на Споразуму о асоцијацији и придруживању. У њему су предвиђене стриктне квоте на извоз украјинских пољопривредних производа. Истовремено, руско тржиште је много важно за Немачку економију, а губици због санкција су велики.
За Берлин је врло важна стабилност „источног европског суседства“, посебно у тренуцима великих миграција на јужним границама. Украјина је најважнији партнер у региону због њене величине и кључне позиције у европској енергетској безбедности. Уколико дође до распада Украјине, ЕУ би тешко изашла на крај с још једном мигрантском кризом.
Важно је напоменути да Немачка има либерално-конструктивни прилаз међународним односима, што значи да подржава мултилатерализам, дипломатију, норме међународних односа и изградњу заједничких институција. Овакав поглед на свет експлицитно искључује могућност употребе силе у остваривању националних интереса. Ако се овој концепцији придода Завршни акт из Хелсинкија из 1975. и Будимпештански споразум из 1994. јасно је зашто Русија у очима Немачке води врло деструктивну политику. Све док се не промени понашање Русије, санкције ће остати на снази.
Без обзира на неслагања, Берлин не жели да раскине дубоке историјско-културне, економске и политичке везе с Русијом. У пракси то значи да се дијалог не прекида, већ се путем различитих канала одржава упркос санкцијама. Дијалог с Русијом је такође присутан и у јавном дискурсу и у медијима. Сматрам да је најважнији задатак Немачке релаксација руске позиције и утицај на промену руске безбедносне перцепције која се заснива на константној „претњи са Запада“.
Са сигурношћу можемо рећи да Немачка неће легализовати анектирање територија других држава, тј. неће признати Крим као део Русије. Од Берлина можемо очекивати подршку некој врсти договора између Кијева, Москве и сепаратиста који би обезбедио прекид конфликта у Донбасу и Луганску и створио услове за слање мировних мисија.
Ко је наследница Ангеле Меркел? Какву политику можемо да очекујемо од ње у контексту Сједињене Државе – Европа – Русија?
Званично, Ангела Меркел планира да остане канцелар до 2021, иако је у децембру уступила место председника Хришћанско-демократске уније својој дугогодишњој сарадници Анегрети Крамп Каренбауер. Она је била генерални секретар партије и као премијер успешно водила малу државу Сарланд у западној Немачкој. Нова председница партије позната је широм Немачке и има врло добре шансе да постане нова канцеларка, пре свега зато што је свака коалиција против Хришћанско-демократске уније мало вероватна. Имајући у виду да Анегрета Крамп Каренбауер долази из региона на граници са Француском, који се сматра срцем Европе, логично је очекивати да ће она водити чврсту проевропску политику. Она неће напуштати немачки консензус о блиским односима са Сједињеним Државама и заједничким структурама одбране, међутим, због непредвидљиве политике Доналда Трампа може се очекивати да подржи самосталнији приступ Европе на међународној арени.
У контексту Украјине занимљиво је да је најближи саветник нове председнице Нико Лангкој. У питању је човек који је од 2006. до 2012. био у Кијеву радећи у „Конард Аденауер фондацији“. Сигурно да је нови саветник упознат са свим проблемима с којима се Украјина суочава, али и да гаји велике симпатије према земљи у којој је провео шест година и остварио много контаката. Уколико Анегрет постане нови канцелар, Украјина ће имати свог човека у врху власти и уједно отворена врата за ближу сарадњу с Немачком.
За крај, можете ли нам рећи нешто више о судбини „Северног тока 2“?
Сва предвиђања у овом тренутку су веома незахвална. С једне стране, изгледа да су све мање шансе да Европска комисија блокира пројекат зато што су све потребне дозволе одавно прибављене. Стопирање пројекта у овој фази повукло би са собом озбиљне правне последице, што би се касније рефлектовало и на целокупну инвестициону климу у Немачкој.
Највећа претња пројекту су потенцијалне санкције Сједињених Држава. „Унипер“ и ОМВ, две компаније са највећим уделом у финансирању пројекта (не рачунајући „Газпром“), углавном своја средства обезбеђују из банкарских кредита. Уколико санкције постану реалност, ове две компаније нашле би се у врло незгодном положају. Да би се избегли ризици америчких санкција, могућа су повлачења из пројекта. Без обзира на то, чак и у таквом сценарију „Газпром“ једноставно може да преузме њихов део трошкова и ситуација би се лако решила.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *