Да ли је русофобија психичко обољење?

КАКО ПОНИШТИТИ САМОГ СЕБЕ: РУСОФОБИЈА 2.0 (1.део)

Улогу Русије и однос Европе према њој, оне католичке и протестантске, предодређује једна основна чињеница: Русија и јесте и није Европа (чак и у географском смислу). Али није ни Азија, или то није сасвим, а ни „Оријент“ (Исток) – области егзотичног колорита у које западњаци пројектују своје фантазије, своје несвесне и дубоко потиснуте жеље

Русофобија није производ Хладног рата. Напротив, она има прилично дугу и сложену историју: „Русофобија на Западу датира много пре Октобарске револуције 1917. године“, примећује бивши амерички дипломата Џим Џатрас. Њена предисторија почиње још у време пре Велике шизме (1054), „раздвајањем византијског и православног културног наслеђа на једној страни, и правца којим је кренула Западна Европа, најпре са римокатолицизмом, а касније и са реформацијом и просветитељством…“
Треба се, на почетку, вратити дубоко у прошлост, у VIII век, у доба када је Карло Велики, краљ Франачке, покушао да обнови Западно римско царство. Тада је почела борба за наслеђе Римске империје. У тој борби је Источно римско царство лажно приказивано као узурпатор. Папа Никола I (858-867) је прокламовао да само на Западу постоји „истински цар“. У франачку литургију додат је „филиокве“ (лат. Filioque – „И од Сина“), као нови Символ вере. Спор се продужава кроз потоње векове: за Монтескјеа, „Византија“ – тако је прозвано Источно римско царство – представља тек „сплет нискости“, славни енглески историчар Гибон у њему види „тријумф варварства“.

[restrict]

Корени русофобије

После пропасти Византије, оштрица непријатељства се усмерава ка Русији. Већ за папу Гргура VII (1073-1085) преобраћање Русије постаје „приоритет“. Покушај да „Западно царство“ себи прибави легитимност заснива се на доказаном историјском фалсификату: лажној Константиновој даровници, којом цар, одлазећи на Исток, сву власт предаје у руке римског папе. Папски ауторитет има амбицију да надмаши и подреди себи све друге црквене патријархе, посебно оне „источне“. С тим је у вези и јерес о папској „непогрешивости“. Римска црква жели да она – и само она – буде заступница Христа на земљи.
Некад јединствен, хришћански свет се дели на двоје – на православни Исток и католички Запад.
То више нису две половине истог, већ два, можда сродна, али и у много чему различита света, који један на другог гледају с неповерењем, често и отвореним непријатељством. Сваки „продор на Исток“ се спотиче о увек исту препреку: православне Словене, Русију. „Православна цивилизација“, закључује Џатрас, „одувек је била нешто о чему западњаци не знају тачно шта да мисле“. Осим као о неком ко одбија да се потчини – као о непријатељу.
Улогу Русије и однос Европе према њој, оне католичке и протестантске, предодређује једна основна чињеница: Русија и јесте и није Европа (чак и у географском смислу). Али није ни Азија, или то није сасвим, а ни „Оријент“ (Исток) – области егзотичног колорита у које западњаци пројектују своје фантазије, своје несвесне и дубоко потиснуте жеље. Русија је, како каже италијански писац Ђулијето Кјеза, одувек била „свет светова“ и „културни гигант“ – цивилизација за себе, различита и од Запада и од Европе, различита и од Азије, а већ та чињеница западњаке чини сумњичавим, подозривим и несигурним.
У свом данас већ класичном делу Настајање русофобије у Великој Британији (1950.), историчар Џон Глизон дубоке корене русофобије проналази у универзалним обрасцима људске психе, која ствара сопствене, наказне представе о народима и земљама које не познаје, по правилу их доживљавајући као претњу: „Недостатак симпатија изазива неповерење, сумња подстиче љубомору, савез се трансформише у ривалство. Такво је било тло на којем су добронамерне патриоте… засадили семе из којег је израсла русофобија“.
Такво је „тло свих међународних односа“, сматра британски историчар, „а њихов плод је судбина човечанства“. Модерни Запад, уосталом, у међународној политици не познаје категорије као што су „симпатија“, „савез“ или „пријатељство“. Познаје једну једину: голи интерес. А сопствени интерес је, по природи ствари, изнад свих других.

Колективно психичко обољење?

Реч „фобија“ има двоструко значење, означава и патолошки страх и патолошку мржњу; најчешће обоје у исто време. Застанимо овде на тренутак. „Русофобија на Западу“? Русофобија, заправо, и постоји једино на Западу; непозната је у било којем другом делу света. „Азијци, Африканци, Арапи, Јужноамериканци никад нису били русофоби“, примећује швајцарски новинар Ги Метан, писац још једне изузетне књиге о русофобији. „Кинези и Јапанци имали су као суседи проблеме с Русијом, поводом којих су ратовали. Али, они нису русофоби и никад нису створили било какав дискурс такве врсте.“ Сасвим прецизно: русофобија је „увек повезана са северним католичанством или протестантском хемисфером“. Постоји, додуше, и у Русији, али је у Русију увезена са Запада, као обавезни и неизоставни пратилац „западњаштва“. У питању је једна форма аутошовинизма, која цвета у уским круговима самозваних „интелектуалних елита“: оних које се у свему угледају на Запад и које и саме, али без успеха, покушавају да постану део таквог Запада (сличан феномен, уосталом, постоји и у Србији, где се назива „другосрбијанством“).
У ствари, русофобија постоји, једино и искључиво, „у глави оног ко посматра, а не у понашању или карактеристикама жртве“. Русофоб је кобно одређен предметом своје мржње. Он га плаши и дубоко фасцинира. То русофобију, попут антисемитизма, чини сличном извесним психичким обољењима, или је заиста у питању озбиљно психичко обољење које помрачује ум и болесника, привремено или трајно, чини неурачунљивим. На овом месту требало би дати реч стручњацима, онима који изучавају масовна психичка обољења. Ипак, русофобија је у очигледној и тесној вези са паранојом, или је русофобија, сама по себи, посебан облик параноје. Осим „јеврејске завере“, постоји још једна, исто тако планетарна: „руска завера“. Редови које исписује извесна Паула Черток, слависта и стручњак за руску културу, који пориче постојање русофобије, више су него типични: „Ми (Американци) смо гледали како се Руси увлаче у наше животе, наше институције и нашу политику, и нисмо урадили готово ништа.“ Уколико заменимо свега два имена, могао би да их потпише било који антисемита у Немачкој 30-тих година прошлог века: „Ми Немци смо гледали како се Јевреји увлаче у наше животе… – и нисмо урадили ништа“.

The Russians are coming!

Важно је и ово: русофобија није пролазни историјски феномен, немогуће ју је повезати са неким историјским раздобљем или конкретним историјским догађајем. То је чини дубоко интригантном и загонетном историјском појавом. Не везује се за чињенице и игнорише све рационалне аргументе. Русофоб се подсмева, оптужује или вређа, говори повишеним тоном, језиком прљавих и ниских страсти.
Русофобија има своју јавну, мање-више познату историју, као и ону тајну, коју чине историјски фалсификати, политичке интриге, дипломатске закулисне игре и велом ћутања обавијене операције обавештајних служби. Историјски примери за то не недостају; неки од њих су сасвим скорашњи (случај „Скрипаљ“). Неко је потегао окидач. Лов на вештице може да почне. У атмосфери погрома и линча, кривац се зна унапред. Ко ће се, у тренуцима свеопште помаме, кад заседа суд праведних, сетити да у процесу који се води против оптуженог затражи и доказе? Пресуда је већ донесена, још током уводне речи. Ничим доказана оптужба се претвара у чињеницу која је разумљива сама по себи: Руси некажњено убијају по Британији, Руси обарају цивилни авион, Руси намештају изборе… „Путин је убица и крвожедни диктатор.“ Убија ли жртве сопственом руком? За такву „кривицу“ скована је ефектна формула: „highly likely“ – Руси су „веома вероватно“ криви, „јер не постоји ниједно друго плаузибилно објашњење“.
Звона звоне на узбуну: „The Russians are coming!“ Руси се искрцавају на Острву, или само што нису. Руски писац Захар Прилепин наводи један, по свему карактеристичан пример: цитат из савременог романа енглеског писца Џулијана Барнса. Жена јунака романа сквасила је чарапе на плажи. Ево шта пролази главом јунака у таквој ситуацији: „Опсовала си кад си сквасила своје чарапе, па сам помислио: шта би тек рекла ако би сломила ногу или ако би се искрцали Руси…“

Потражите грешку

Руси се никад нису искрцали на британском острву – барем нису досад. Британци су, попут Француза или Немаца, неколико пута ратовали против Руса, и то у самој Русији. На пример, у Кримском рату. „Током Грађанског рата (у Русији) спровели су директну агресију и баш се `искрцали`, заједно са Французима, у Мурманску и Архангелску, отварајући против Москве Северни фронт“, подсећа Прилепин. Док је, током XVIII и XIX века, трајала повика на Русе, који су оптуживани за невиђену крволочност и експанзионизам, Енглези су градили своје колонијално царство, не хајући одвише за „урођенике“, поносни на чињеницу да у њему „сунце никад не залази“. За то време, Британска империја се територијално увећала двадесет пута у односу на величину Енглеске. Још јасније: „Русија, толико омражена због своје оштре `инвазивности`, повећала се једва 25 одсто, заокруживши своју територију у Бесарабији, на Кавказу, у Туркестану и Манџурији“ (Ги Метан). „Размер у односу стопе територијалне експанзије Запада и Русије“, подвлачи швајцарски аутор, „износи 1:1000. Потражите грешку.“
Енглески колонијализам, као и колонијализам њихових западних суседа, Француза, Холанђана и Немаца, има своју дугу криминалну историју. То су, у ствари, најсрамније, крвљу исписане странице историје Европе. Колонијална царства су саграђена на пљачки, бруталним покољима и геноциду. Зашто Енглези не „преиспитују“ ту мрачну страну своје историје, сопствену „историју бешчашћа“ која се продужава дубоко у XX па и XXI век, већ такву спремност захтевају искључиво од других? Зашто Запад упорно настоји да игра улогу моралне савести човечанства? Овде очигледно имамо посла са хипокризијом; иза моралних придика скривају се прилично приземни, себични и банални интереси. Да је реч о савести, западњаци (Енглези, Американци и Французи на првом месту) би проживљавали тешку моралну кризу због злочина које су починили они сами.
Ги Метан сматра да се иза русофобских стереотипа и сталног оптуживања Русије „за све несреће нанете човечанству“ крије још нешто: несвесна жеља Запада „да се оправда за евроамерички колонијализам тако што ће све свалити на леђа другоме“. Лажне представе о Русији које шире русофоби са Запада нису ништа друго него пројекције сопственог, скривеног зла.

[/restrict]