Почетна / Колумне / Зона сумрака – УКИДАЊЕ МУШКАРЦА

Зона сумрака – УКИДАЊЕ МУШКАРЦА

У уверењу да је пројекат крунисања хомосексуализма за врхунско добро успешно приведен крају, западна елита започела је рад на другом аспекту овог подухвата –коначном уништавању мужевности и стављања мушкости „ван закона“

Стварамо мушкарце без прса, а од њих очекујемо врлине и одважност. Подсмевамо се части, а чудимо се када међу собом наиђемо на издајице. Кастрирамо, а од уштројеника захтевамо плодност – написао је још 1943. у књизи „Укидање мушкарца“ британски писац и академик, професор на Оксфорду и Кембриџу Клајв Стејплс Луис. Аутор чувених „Летописа Нарније“ већ је средином прошлог века запазио феномене који ће пун замах добити тек педесетак година после његове смрти 1963, и упозорио на њихову штетност и уништитељски потенцијал.
Ново поглавље у рату против људскости отворено је прошле недеље (10. јануара) објављивањем нових „Смерница за психолошки рад са дечацима и мушкарцима“ Америчког психолошког удружења где се наводи да је „традиционална мужевност психолошки штетна“. У овим смерницама начињеним након састанка Савета представника Удружења у августу 2018, с роком важења до 2028. године, пише да дечаке и мушкарце „компоненте традиционалне мужевности као што су стоицизам, хомофобија, непоказивање слабости, ослањање на самог себе и компетитивност могу одвратити од стварања блиских односа с мушким вршњацима“, те да 40 година истраживања показује да овакви мушкарци бивају „оштећени и завршавају са озбиљним бихевиоралним проблемима“. Не знамо тачно шта амерички психолози сматрају „блиским односом са мушким вршњацима“, али с обзиром на то да је врло јасно да традиционални мушкарци немају проблем да се друже са својим вршњацима од кафане, преко позоришта, до фудбалске трибине, да (макар ови домаћи, српски традиционални мушкарци) немају проблем с грљењем и љубљењем својих драгих пријатеља, склони смо да претпоставимо да ти „блиски односи“ упарени с наведеном „хомофобијом“ значе да такав тип дечака и мушкараца неће баш лећи у кревет са својим „мушким вршњацима“. Да ли је то суштина проблема на који указује удружење које је неком врстом политичког декрета, гласањем 1975. одлучило да хомосексуалност скине с листе психолошких поремећаја?
Круна „здравих“ закључака из овог упутства налази се у реченици по којој „овако социјализовани (традиционалистички и патријархално) мушкарци имају мање шансе да се понашају на здрав начин“. Пошто су мушкарци у убедљивој већини до пре свега неколико деценија васпитавани и „социјализовани“ управо тако, поставља се питање да ли су сва наша друштва у протеклим миленијумима била болесна. Да ли се до оваквог закључка дошло на основу веродостојних научних истраживања, или се ради о угађању божанству политичке коректности и непогрешивости догми нове либералне идеологије?
Да ли је основа „неопсихологије“ становиште да труд у суочавању с препрекама које носи живот у ствари представља проблем? Да ли су стоицизам и ослањање на сопствене снаге престали да буду врлине и постали патологија? Да ли модерна психологија сматра да бисмо без мушке храбрости, агресивности, ризиковања и одлучности у решавању проблема постигли било какав напредак у развоју друштва, и успели да изађемо из пећина ако би човечанство као врста уопште преживело у свету у којем је борба непрекидна?
Психолози би, према овом упутству, „требало да размисле о томе како стоицизам и неодлучност у признавању слабости спутавају мушкарце у личним односима и требало би да се боре против тих сила“. Здрава психологија, дакле, подразумева борбу против оваквих мушких особина и све указује да је после проглашавања овога за „болест“ само питање времена када ће доћи до криминализације оваквог понашања и његове забране. Могло би се лако десити да за само сто година затворимо круг од декриминализације и легитимизације хомосексуалности до криминализације и забрањивања изворне и праве мушкости. Ово нас наводи на сумњу да оправдана борба против дискриминације хомосексуалаца у својој суштини не представља истинско залагање за нечију слободу, него управо супротно, борбу за дискриминацију дела људске заједнице који постоји од како је света и века и без којег човечанства не би ни било. Ако треба да прихватимо да је хомосексуалност „нешто природно“, зашто би онда ико при здравом разуму и са часним намерама традиционалну мужевност проглашавао неприродном и штетном?
Мушкарци и жене нису исто и покушаји да се они потпуно изједначе (а то није исто што и напори да се учине равноправним) уништили би и једно, и друго. Женама су потребни снага и заштитнички инстинкти њихових мушкараца, а мушкарцима требају љубав и верна подршка њихових жена. Тако је одувек, и због тога је то „традиција“. „Већина оних који ’раскринкавају’ традиционалне (или како они воле да кажу) ’сентименталне’ вредности, у позадини држи сопствене вредности које сматрају имуним на процес раскринкавања“, написао је Луис. Те њихове вредности нису ништа „научније“ од ових традиционалних. Напротив, пре су оне друштвени конструкт од нечега што је настало природним путем током хиљада година развоја људске врсте и друштва. Не мора се бити „психолог“ да би се то схватило.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *