Zona sumraka – UKIDANJE MUŠKARCA

U uverenju da je projekat krunisanja homoseksualizma za vrhunsko dobro uspešno priveden kraju, zapadna elita započela je rad na drugom aspektu ovog poduhvata –konačnom uništavanju muževnosti i stavljanja muškosti „van zakona“

Stvaramo muškarce bez prsa, a od njih očekujemo vrline i odvažnost. Podsmevamo se časti, a čudimo se kada među sobom naiđemo na izdajice. Kastriramo, a od uštrojenika zahtevamo plodnost – napisao je još 1943. u knjizi „Ukidanje muškarca“ britanski pisac i akademik, profesor na Oksfordu i Kembridžu Klajv Stejpls Luis. Autor čuvenih „Letopisa Narnije“ već je sredinom prošlog veka zapazio fenomene koji će pun zamah dobiti tek pedesetak godina posle njegove smrti 1963, i upozorio na njihovu štetnost i uništiteljski potencijal.
Novo poglavlje u ratu protiv ljudskosti otvoreno je prošle nedelje (10. januara) objavljivanjem novih „Smernica za psihološki rad sa dečacima i muškarcima“ Američkog psihološkog udruženja gde se navodi da je „tradicionalna muževnost psihološki štetna“. U ovim smernicama načinjenim nakon sastanka Saveta predstavnika Udruženja u avgustu 2018, s rokom važenja do 2028. godine, piše da dečake i muškarce „komponente tradicionalne muževnosti kao što su stoicizam, homofobija, nepokazivanje slabosti, oslanjanje na samog sebe i kompetitivnost mogu odvratiti od stvaranja bliskih odnosa s muškim vršnjacima“, te da 40 godina istraživanja pokazuje da ovakvi muškarci bivaju „oštećeni i završavaju sa ozbiljnim bihevioralnim problemima“. Ne znamo tačno šta američki psiholozi smatraju „bliskim odnosom sa muškim vršnjacima“, ali s obzirom na to da je vrlo jasno da tradicionalni muškarci nemaju problem da se druže sa svojim vršnjacima od kafane, preko pozorišta, do fudbalske tribine, da (makar ovi domaći, srpski tradicionalni muškarci) nemaju problem s grljenjem i ljubljenjem svojih dragih prijatelja, skloni smo da pretpostavimo da ti „bliski odnosi“ upareni s navedenom „homofobijom“ znače da takav tip dečaka i muškaraca neće baš leći u krevet sa svojim „muškim vršnjacima“. Da li je to suština problema na koji ukazuje udruženje koje je nekom vrstom političkog dekreta, glasanjem 1975. odlučilo da homoseksualnost skine s liste psiholoških poremećaja?
Kruna „zdravih“ zaključaka iz ovog uputstva nalazi se u rečenici po kojoj „ovako socijalizovani (tradicionalistički i patrijarhalno) muškarci imaju manje šanse da se ponašaju na zdrav način“. Pošto su muškarci u ubedljivoj većini do pre svega nekoliko decenija vaspitavani i „socijalizovani“ upravo tako, postavlja se pitanje da li su sva naša društva u proteklim milenijumima bila bolesna. Da li se do ovakvog zaključka došlo na osnovu verodostojnih naučnih istraživanja, ili se radi o ugađanju božanstvu političke korektnosti i nepogrešivosti dogmi nove liberalne ideologije?
Da li je osnova „neopsihologije“ stanovište da trud u suočavanju s preprekama koje nosi život u stvari predstavlja problem? Da li su stoicizam i oslanjanje na sopstvene snage prestali da budu vrline i postali patologija? Da li moderna psihologija smatra da bismo bez muške hrabrosti, agresivnosti, rizikovanja i odlučnosti u rešavanju problema postigli bilo kakav napredak u razvoju društva, i uspeli da izađemo iz pećina ako bi čovečanstvo kao vrsta uopšte preživelo u svetu u kojem je borba neprekidna?
Psiholozi bi, prema ovom uputstvu, „trebalo da razmisle o tome kako stoicizam i neodlučnost u priznavanju slabosti sputavaju muškarce u ličnim odnosima i trebalo bi da se bore protiv tih sila“. Zdrava psihologija, dakle, podrazumeva borbu protiv ovakvih muških osobina i sve ukazuje da je posle proglašavanja ovoga za „bolest“ samo pitanje vremena kada će doći do kriminalizacije ovakvog ponašanja i njegove zabrane. Moglo bi se lako desiti da za samo sto godina zatvorimo krug od dekriminalizacije i legitimizacije homoseksualnosti do kriminalizacije i zabranjivanja izvorne i prave muškosti. Ovo nas navodi na sumnju da opravdana borba protiv diskriminacije homoseksualaca u svojoj suštini ne predstavlja istinsko zalaganje za nečiju slobodu, nego upravo suprotno, borbu za diskriminaciju dela ljudske zajednice koji postoji od kako je sveta i veka i bez kojeg čovečanstva ne bi ni bilo. Ako treba da prihvatimo da je homoseksualnost „nešto prirodno“, zašto bi onda iko pri zdravom razumu i sa časnim namerama tradicionalnu muževnost proglašavao neprirodnom i štetnom?
Muškarci i žene nisu isto i pokušaji da se oni potpuno izjednače (a to nije isto što i napori da se učine ravnopravnim) uništili bi i jedno, i drugo. Ženama su potrebni snaga i zaštitnički instinkti njihovih muškaraca, a muškarcima trebaju ljubav i verna podrška njihovih žena. Tako je oduvek, i zbog toga je to „tradicija“. „Većina onih koji ’raskrinkavaju’ tradicionalne (ili kako oni vole da kažu) ’sentimentalne’ vrednosti, u pozadini drži sopstvene vrednosti koje smatraju imunim na proces raskrinkavanja“, napisao je Luis. Te njihove vrednosti nisu ništa „naučnije“ od ovih tradicionalnih. Naprotiv, pre su one društveni konstrukt od nečega što je nastalo prirodnim putem tokom hiljada godina razvoja ljudske vrste i društva. Ne mora se biti „psiholog“ da bi se to shvatilo.