Андреј Кочетов: Тренутак када је Украјина изгубила Крим

На Мајдану сам виђао младе људе у панцирима и с дугачким белим бројаницама.Када сам упитао ко су они, речено ми је да су то редовници католичких манастира. Изасланици Ватикана изгледали су као обични војници

Разговарала Наташа Јовановић Фотографије Милан Тимотић

Време и чињеница да је Доњецк рударски град обликовали су посебан, стамени карактер људи. У обичном животу он карактерише човека који никада неће чинити уступке. У рату он значи неустрашивост и спремност на страдање. Украјина то није разумела. Зато и када је скидала једну по једну главу доњецких лидера, у нади да ће паралисати живот и борбу, она се суочавала с другачијим ефектом. Доњечани су били још јачи и уверенији у исправност борбе – каже у разговору за „Печат“ Андреј Кочетов, лидер из Луганска и бивши заменик министра спољних послова ове области.

Отворили сте документарну изложбу фотографија „Деца Донбаса“ у Београду. Какву поруку шаљу црно-бели портрети деце из Донбаса? Нису ли она право и прећутано лице грађанског рата у Украјини?

Када сам први пут видео фотографије, упутио сам исто питање једном од аутора ове изложбе Ирини Лашкевич. Одговорила ми је да је, током четири године снимања свега што се дешавало на линији фронта, као уметник приметила да у овој ратној причи нешто посебно узнемирава, а то су погледи деце заробљени у њеном фото-објективу. Чак се, како је рекла, и израз лица трогодишњег детета које живи уз линију фронта упадљиво разликовао од израза његових вршњака што одрастају у миру. Смисао њеног приступа није био да забележи смрт, срушене зграде, војну технику и страдања већ да кроз лица малих људи пренесе нову димензију рата. Зато су све фотографије црно-беле, рађене при дневном светлу и изложене у одређеном формату како би човек јасно могао да сагледа поруку која долази из душе детета. На маргинама изложбеног материјала је записала: „Пре или касније свет ће сазнати истину. Засад погледајте у очи децу рата. У тим очима постоји све, осим мржње. Мржња је за слабиће. У тим очима су оптужба, пресуда, питање, нада за мир. Децо Донбаса, нек вас Бог чува!“

Реч је о деци која су преживела артиљеријске паљбе, бомбардовања и смрт најближих.
[restrict]

Били сте заменик министра спољних послова Луганске области. Какво је ваше искуство рата?

У том рату нисам носио оружје, нити учествовао у биткама, али сам био и под артиљеријском ватром и изложен бомбардовању из ваздуха. Из ове перспективе могу рећи да нам се тај рат десио. Много после Мајдана могли смо само да констатујемо да је толико тога указивало на потоња дешавања, мржња која се таложила годинама, инспиратори који су бивали све гласнији и људи изабрани да је пусте из боце… Те очигледне истине нисмо видели, нисмо били спремни да их сачекамо на вратима. Прво Мајдан, а затим и све остало. Пратио сам дешавања на улицама Кијева у току Мајдана. Протести су се одржавали недељом а већ понедељком ујутру људи би се разилазили да би у уторак на улицама остала тек занемарљива групица. Среда и четвртак били су дани резервисани за прављење догађаја који су имали за циљ шокирање јавности. Прва жртва Мајдана, Украјинац јерменског порекла Сергеј Негојан, убијен је у четвртак. Тако је сваког четвртка и петка прављен нови замајац за анимирање људи да изађу на тргове и негодују. На први поглед Сергеј уопште није личио на Украјинца. Он је с родитељима дошао из Јерменије у време азербејџанских погрома. У школи је учио језик и добро је говорио украјински. Нашли су га и замолили да прочита песму Кобзар од Шевченка, и то су снимили. Можда је он искрено веровао у идеју Мајдана, не знам. Након тога су га убили и претворили у сакралну жртву. То је била добро режирана акција.

Док Кијев гори, Донбас и Луганс се не наоружавају. Који је тренутак био пресудан, када доносите одлуку да станете у заштиту своје самобитности и слободе?

Када смо схватили да се Мајдан неће зауставити на бакљама и спорадичним убиствима. Други пресудан догађај било је заустављање седам аутобуса на путу за Крим и малтретирање путника који су се у њима задесили. У том часу Украјина је изгубила Крим. И још једна ствар. Неопростива. Прва крв у Донбасу проливена је у васкршњој ноћи. Тада су и људи који нису верници разумели да нико нормалан у тој ноћи не би убијао људе. Врхунац је било колективно спаљивање људи у Одеси.

Да ли је у том тренутку Одеса била спремна за борбу?

Одеса је била спремна за борбу, али су људи с друге стране били спремни не за борбу већ за убиства. За спаљивање људи у Одеси у Украјини још нико није осуђен јер су злочинци од руководства Мајдана добили индулгенције за тај покољ. После тога ми нисмо имали илузије.

Како Украјинци мире бакљоноше у Харкову и Одеси, реафирмацију Степана Бандере и величање Хитлера са идејом ЕУ?

Да би се то схватило, неопходно је пречешљати целу историју. Мислим да је проевропска идеја само камуфлажа јер они ни у СССР-у нису скривали своју мржњу према Русији. Познато је да је почетком деведесетих година канадско-украјинска и америчко-украјинска дијаспора новчано помагала одређене сепаратистичке кругове. Такође, када сам 2010. био на одмору с породицом у Естонији, упознао сам официра у пензији који ми је рекао да ради у летњем логору за украјинску омладину. Објаснио ми је да их учи пуцању и постављању експлозива. То је за мене било потпуно ново, несхватљиво. И када се прегледа видео-хроника Мајдана и свега што се дешавало, пада у очи да је постојало добро организовано језгро. Већ тада било је много младих људи у панцирима и с католичким белим бројаницама. Када сам упитао ко су они, речено ми је да су то редовници из католичких манастира. Изасланици Ватикана изгледали су и били обучени као војници.

Да ли је видљива њихова улога у најновијим дешавањима везаним за додељивање томоса расколничкој УПЦ?

Један од лидера екстремиста недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Несумњиво је да су тежње Ватикана много озбиљније од оних Порошенкових. Порошенку, који гради имиџ побожног човека и неретко је у одежди саслужитеља, аутокефалија користи као залог за добијање избора и останак у другом мандату на челу Украјине. Ватикан пак има опакији план: одвојити Украјинску православну цркву МП од РПЦ и ујединити је с расколничким УПЦ КП и УАПЦ у Украјинску помесну цркву. Све су гласнији они који се залажу за обједињавање новонастале цркве са унијатима.

Чини се да је део народа Украјине спреман да брани православне вредности, али и имовину УПЦ Московске патријаршије. Да ли је на помолу распламсавање грађанског рата?

Ово је покушај гушења руске свести што у Порошенковим мејнстрим медијима изгледа као и сам рат – потпуно другачије но што јесте. Знате, једна је ствар када необразован човек гледа телевизију и поклања поверење ономе што чује, а сасвим друга и далеко опаснија када то уради образован човек. Имамо и такве примере. Недавно ме је доктор филолошких наука позвао и, како би нас утешио, рекао: Не брините, армија ће доћи да вас ослободи од руских окупатора. Покушали смо да објаснимо да код нас нема Руса, да су то наши пријатељи, рођаци, колеге са тог истог Филолошког факултета, али одговор је био: Изађи и погледај. На улицама су руски тенкови. Ми то управо гледамо на телевизији. Пропаганда је превазишла сва моја очекивања. Подсећа на почетак Другог светског рата када су се Немци преобукли у Пољаке како би исценирали почетак рата. Било да гледамо ток-шоуе или расправу у Парламенту, над учесницима увек лебди иста сумња, могућност да су агенти Кремља. Шизофрено.

У Донбасу су један за другим убијани симболи отпора и непокорности, од Мотороле до Гивија и Захарченка. Претпостављам да иза тога стоје украјинске диверзантске јединице. Каква је логика рата у Украјини?

За достизање циљева Украјина не бира средства. Сва та убиства била су симболичка јер су убијали симболе, а не људе. Но и поред тога они нису разумели доњецки карактер. Већина Доњечана су рудари који свакодневно и добровољно ризикују свој живот. Био сам запањен када сам први пут дошао у Донбас на студије. Једном приликом сам видео како су се старији брат и отац моје пријатељице, обојица рудари, поздрављали. Они су се тако срчано и топло опраштали да сам морао да питам да ли то налаже традиција која се негује у овој породици. Мама моје пријатељице је објаснила: Нисам сигурна да неко од њих неће заувек остати у руднику. Њихову срчаност и смелост Кијев није препознао. Једном приликом када сам са Захарченком дошао у Горловку, затекли смо људе који један другом честитају. Нисам разумео зашто и којим поводом. Објаснили су ми да је разлог тај што су Захарченку скинули гипс. А то су били обични људи који нису имале никакве везе с влашћу.

Украјински министри више пута су поновили да је неопходно уништити Доњецк, Гороловку и Луганск. Такође, све су чешћи позиви међународној заједници јер су наводно исцрпљени сви демократски елементи преговарања. Делује као да се нешто крупно ваља. Може ли ово бити година расплета?

Чињеница је да по свему судећи њих неко стално гура у рат. Много обичних војника Украјинаца одбија да уђе у борбу. Последња вест је да је једна читава чета одбила послушност. Истовремено, они концентришу војну технику на границама наше територије. То је план из 2015. године – да раздвоје Доњецк и Луганск и крену у чишћење територије. А чишћење, ако је веровати умереним струјама у Кијеву, подразумева да се становништво пропусти кроз концентрационе логоре. Они који нису препознати као велики кривци пред Украјином биће кажњени лишавањем грађанских права на пет година. Екстремни националисти се пак залажу да се све становништво побије. С тим циљем су и направили сајт Миротворац да нико не би могао да им побегне. Ако мене нађете на том сајту, видећете моју адресу, бројеве телефона, имена чланова моје породице. Зато и немамо избора. За нас је то победа или смрт.

Шта су донели Мински споразуми. Да ли је примирје икада наступило?

Мински споразуми су подразумевали постепено напуштање ратних позиција, али Порошенко се понео као прави Украјинац, обећао је и није испунио обећање. Једна од 17 тачака предвиђа потпуну амнестију, али је он то протумачио тако да ми треба да амнестирамо Украјинце, док они то не могу, јер смо ми бандити и терористи. Ови споразуми су потписани под притиском Запада и процес је у ћорсокаку. Запад не инсистира на томе да Кијев спроведе обавезе из споразума, а оно што Москва предложи Кијев игнорише.

Каква је ситуација сада у Доњецку и Луганску? Постоје ли очекивања да би Русија могла активније да се умеша у овај сукоб?

Русија дуго није ништа чинила о питању Донбаса. С друге стране, добро је да су дозволили руским добровољцима да нам се придруже. Лопта јесте у украјинском дворишту, али ми смо свесни да свако активирање Русије значи велики рат. То би значило много страдалих цивила. Треба знати да постоји велика разлика између Украјине и Русије, таман толика колика постоји између Путина, бившег КГБ официра, и Порошенка, обичног трговца. Још је пре 200 година Карл Маркс рекао да нема тога што један капиталиста неће урадити како би увећао профит чак и када би му због тога претила сурова казна. Путин не размишља као трговац.            

[/restrict]