Александар Васиљевич Чепурин – Клатно се окренуло на другу страну!

Наши односи су чврсти, јер су издржали велика искушења тешких времена и историјских догађаја. Испод њих је темељ стар хиљаду година. Много је чврст. Русија и Србија то добро знају и на сваки начин јачају тај темељ. Тако ће бити и после нас, каже ексклузивно за „Печат“ амбасадор Руске Федерације Александар Васиљевич Чепурин. С Његовом екселенцијом разговарали смо о српско-руским односима, о ситуацији у свету, о косметском проблему а непосредно уочи посете председника Русије Владимира Путина Србији

Србија у нову 2019. годину улази с баластом и низом нерешених проблема, од косметског, привредног, таласа арапских избеглица, бесомучног притиска Запада који на наш народ и државу не престаје. Окружена државама ЕУ и НАТО-а, Србија неким чудом опстаје и полако покушава да пронађе, у тој наметнутој тами, свој пут. Утисак је да је на том путу кроз историју имала и има само једног пријатеља – Русију! И као нови печат вековног пријатељства руског и српског народа јесте посета Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације – Србији. Тако у спољнополитичком смислу Србија започиње 2019. годину. Разлога за интервју са Његовом екселенцијом, амбасадором Руске Федерације Александром Чепурином је много. Ипак, разговор започињемо темом која је за нас Србе и нашу државу најболнија – косовским проблемом.
Ваша екселенцијо, ушли смо у 2019. годину с нерешеним косметским питањем, које је за српски народ кључно. Прилике у нашој јужној покрајини се из дана у дан компликују. Уцене и притисци не престају ни са Запада, ни из Приштине. Како видите стање на Косову и Метохији и положај српског народа? Како процењујете политику коју води актуелно руководство Србије?
У потезима косовског руководства све више је уочљив курс на заоштравање кризе, наметнут од стране „великог брата“, а у нади за брзом капитулацијом Београда. То потврђује и одлука Приштине о увођењу таксе од сто одсто на робу из Србије, што је угрозило физичко преживљавање српског становништва покрајине. Одлука Приштине о стварању сопствене „војске“ представља дрскост без преседана. Скоро до темеља је срушен бриселски преговарачки процес, који се врши уз посредовање Европске уније, у складу с резолуцијом Генералне скупштине УН 64/298 од 9. септембра 2010. године. Ипак, Приштина, осећајући потпуну некажњеност и подршку западних спонзора, може да предузме и нове агресивне кораке.
Поздрављамо линију Београда на тражењу компромиса, смиривању тензија, линију за заштиту интереса Срба и Србије без ескалације конфликта. Истакао бих да уз све негативне тренутке и у условима врло деструктивне линије Приштине Србима полази за руком да, захваљујући својој политици, добију допунске поене. Мислим да за ескалацију нису заинтересоване пре свега земље региона, а њихови приступи у решавању косовског питања су веома важни. Важна је и општа тенденција која је, рекао бих, 2018. године постала позитивна за Србију. Клатно се окренуло на другу страну! Конјунктура се полако мења. Постаје све теже окривити Србе за све. Ево и Мадагаскар је крајем прошле године повукао признање такозване државе „Косово“ и позвао је стране на компромисно решавање питања статуса Покрајине.
Резолуција 1244 Савета безбедности УН остаје актуелна. Косовско питање је компликовано, али није безнадежно. Јачање међународне подршке учврстиће позицију Београда током будућих преговарачких процеса.

[restrict] Постоје ли међународни инструменти који би могли да обуздају политику Запада, апсолутно ненаклоњену Србији?
Међународно право је исто за све земље и неопходно је да се сваки пут изобличавају „дупли стандарди“ којима се користи колективни Запад. Тиха вода брег рони. Наравно, не треба правити принципијелне уступке ради илузорних обећања. Да ли су та обећања икада испуњена? Изграђивање продуктивних и приснијих односа са незападним партнерима може да пружи битну подршку у сфери заштите националних интереса и супротстављања антисрпском притиску. Све више земаља – видели смо то приликом гласања у Интерполу – тежи ка спровођењу политике која је независна од евроатлантских центара снага. Западу је све теже да сачува јаку доминацију у свету. Настаје својеврсна пат-позиција, ако у објашњењу користимо шаховску терминологију.
Србија за неколико дана дочекује искреног пријатеља, председника РФ Владимира Владимировича Путина, који је доследан државник, па је таква и његова политика према косовском питању. Утисак је да управо од доследности председника Путина и моћи Русије зависи опстанак Срба на Балкану. Бројни аналитичари, политиколози тако мисле. Да ли ће, и у ком правцу, Русија усмеравати своју будућу политику према Балкану? Ту у првом реду мислимо на Србију и Републику Српску.
Русија је историјски била активно присутна на Балкану. Ту живе нама блиски, словенски народи, који говоре сродне језике. Од старих времена многи од њих исповедају православље. Сви знамо за примере (има их и у руској књижевности) када су Руси – официри, лекари, медицинске сестре – одлазили у Србију да би се се заједно борили против османске тираније. Ове године биће обележена 75. годишњица ослобођења Београда од немачкофашистичких освајача. Занимљиво је да је руско-српско братство по оружју увек доносило победу!
Сада руководства неких земаља балканског региона, под притиском Запада, на варварски начин уништавају све драгоцено што смо постизали вековима, али народи и даље гаје добра осећања према Русима.
Србија је наш стратешки партнер. Поред историјских, културних и духовних веза нас спајају бројни економски пројекти усмерени на повећање благостања народа наших земаља. Подржавали смо и наставићемо да подржавамо Београд у заштити националних интереса, суверенитета и територијалног интегритета Србије у складу с нормама међународног права, пре свега Резолуције 1244 СБ УН. Сигурни смо да косовско питање може да се реши само у овом оквиру и на основу компромиса. За Русију је прихватљиво само оно што ће бити прихватљиво за Србију. Неће успети решавање проблема без Србије, у супротности са ставом Србије.
Шта можемо конкретно очекивати од посете уваженог госта из традиционално нама пријатељске Русије у смислу јачања српско-руских односа? Да ли ће овог пута постојати приоритети у српско-руским односима?
Биће потписан читав низ споразума. У средишту пажње је изградња гасовода из Бугарске преко Србије до границе с Мађарском. Очекују се бројни споразуми по линији НИС, „РЖД интернешенел“, „Силовије машини“. Разматрају се и нове перспективне области сарадње – коришћење атомске енергије у мирне сврхе, узајамно деловање у сфери дигитализације и иновација, индустријска кооперација. Током посете председника Русије припрема се и одржавање руско-српског иновационог форума. Не сме се заборавити врло значајна војнотехничка сарадња. У фокусу биће и разматрање косовског проблема, ситуације у региону, у Европи и у свету, а у духу међусобног поверења и стратешког партнерства.
И поред притисака Запада на Србију, од свих православних земаља (којима је Русија кроз историју много помагала – Бугарска, Црна Гора…) једино је Србија остала доследна у неговању братских и пријатељских односа с Русијом. Окружена чланицама НАТО-а, Србија није у НАТО-у, сачувала је политику војне неутралности. У економској сарадњи није се освртала на санкције које су по диктату САД друге земље уводиле РФ. Има ли Русија то у виду?
Веома ценимо независну спољнополитичку линију Србије. Београд је наш стратешки партнер у балканском региону. Потпуно смо оријентисани према даљем јачању наших веза, које нису усмерене ни против кога, већ су усмерене ка стварању повољних услова за наш економски и социјални развој, за очување традиције, за осећање самопоштовања. Наши народи могу да обезбеде динамичан развој и достојну будућност Србије и Русије.
У ком степену војно и технолошки ослабљена Србија може да очекује војнотехничку помоћ од Русије?
Имамо читав низ узајамно корисних заједничких пројеката који се сада остварују. Тај рад се реализује у интересу Србије и Русије, њихове безбедности. Поновићу, није усмерен против било кога. Та сарадња има и битну економску компоненту.
Српски народ жели да Руско-српски хуманитарни центар у Нишу не буде једини руско-српски центар такве намене у нашој земљи. Хуманитарни центар у Нишу даје српском народу осећање сигурности. Колики је његов значај видели смо у огромној помоћи коју нам је Русија указала у време катастрофалних поплава. Има ли шансе да слични центри никну и у другим градовима централне Србије, али и Војводине?
Као што следи из назива, Центар су створили и у њему раде како Руси, тако и Срби. Подсетићу да је Хуманитарни центар у Нишу био формиран на основу руско-српског међувладиног споразума од 2012. године. РСХЦ од тренутка свог оснивања већ је много урадио у сфери борбе с последицама елементарних непогода, помогао је током миграционе кризе итд. Руски стручњаци су очистили од мина велика подручја на југу Србије, и то је коштало Русију, али неко то мора да ради! Центар се развија и због тога – да се повећа, као што сте правилно рекли, осећање сигурности становништва.
Децембар 2018. у ЕУ био је у знаку снажних немира у Француској. Није поштеђена ни Македонија, али ни Балкан. Ситуацију усложњавају колоне војно способних мушкараца из арапских земаља којима се не види крај. Без сумње, талас „арапских избеглица“ је диригован. Колико су опасни за Балкан, будући да постоје договори да се знатан број њих задржи управо на нашим православним просторима?
Проблем избеглица и миграната с Блиског истока у наредном периоду може да постане озбиљан изазов за земље Европе, укључујући и Балкан. Запад је обојеним револуцијама срушио стабилност у земљама Северне Африке и Блиског истока. Видите, сада се нестабилност, као бумеранг, враћа у Европу. Враћају се и екстремисти, између осталог и на Балкан.
Премијер Албаније Еди Рама упорно заговара идеју о националном пројекту уједињења Албаније и Косова, тј. стварање „Велике Албаније“. Какве последице носи таква политика, отворено подржавна од Запада, по мир на Балкану?
„Великоалбанска“ реторика угрожава Балкан, претећи рецидивом међуетничких и међудржавних конфликата, а и дестабилизацијом читавог низа земаља где живе Албанци. Као што видимо, Сједињене Америчке Државе и Европска унија нису осудиле изјаве Едија Раме о плановима за стварање „јединствене албанске државе“. Нажалост, за многе је лов у мутном добро познато и омиљено занимање.
Мека и културна моћ Русије у свету досад је дала задивљујуће резултате. Зашто се Запад толико плаши политике меке моћи Русије?
Појам „мека моћ“ конципирао је амерички политиколог Џозеф Нај. Његов садржај је у складу с логиком Запада – а то је да се његова хегемонија сачува по сваку цену. Али времена хегемоније Запада већ пролазе. Одатле су покушаје демонизације Русије и њеног председника. Успостављање узајамно корисне сарадње с Русијом је у интересу свих земаља, укључујући и западне. И што је јачи талас антируских измишљотина, то више људи на истом том Западу хероизује Владимира Путина. Ето метаморфозе.
Европски парламент је крајем 2018, под притиском САД, „осудио“ изградњу гасовода „Северни ток 2“. У резолуцији пише да је „’Северни ток 2’ политички пројекат и претња европској безбедности“!? Парламент тражи анулирање пројекта, од којег све земље Северног тока имају користи. Осим Америке. Какве ће бити последице евентуалног анулирања?
У Европи стално расте потреба за гасом. Постојећи капацитети су ограничени. Запад је блокирао пројекат „Јужни ток“, који је већ био спреман за реализацију. Ометање реализације „Северног тока 2“ директно ће ударити по значајном броју европских потрошача, не само у Немачкој него и у другим земљама. Без обзира на јефтину цену руског гаса европски производи постају неконкурентни због осетљивог раста цене робе. Можда управо власти САД покушавају да изгурају европске производе са светског тржишта?
Без руског газа настаје проблем: шта ће бити даље? Хоће ли Европљани поново прећи на угаљ? Градити атомске електране? Цепати дрва? Иначе, и око свега тога можемо да им помогнемо!
Српско-руски храм у Бањалуци гради се у знак захвалности нашег народа руском цару Николају Другом. Идеја стара 100 година дочекала је своје време. Председник Путин, који прати ток завршних радова у Светосавском храму, веома је свестан значаја духовне повезаности наша два народа. Духовне споне су најјачи темељ и побеђују сва искушења, да ли се слажете?
Наравно, духовна веза између наших народа постоји, то је чињеница. Али иза духовних веза увек се крије нешто конкретно, опипљиво. Код нас су то историјски догађаји који су везани и за Русе, и за Србе. Свети Сава се замонашио у руском манастиру на Светој Гори. После разарања Русије од стране војске хана Батија из Србије су нам стизале црквене књиге и предмети за богослужење. Руски цар Иван Грозни је помагао српској цркви. А данас наша генерација даје свој допринос духовним везама: заједно градимо храмове, организујемо литије у част заједничких светаца. Наши односи су чврсти, јер су издржали велика искушења тешких времена и тешких историјских догађаја. Испод њих је темељ стар хиљаду година. Много је чврст. Русија и Србија то добро знају и на сваки начин јачају тај темељ. Тако ће бити и после нас!
Шест година сте у Србији, довољно да упознате карактер нашег народа. Шта Србе одликује, а шта српски народ треба да учини како не би нестао с историјске сцене?
Дошао сам у Београд с љубављу према Србији и великом жељом да допринесем јачању наших веза. Заузврат сам добио моћан талас поштовања и љубави према Русији, што је дирљиво и што много обавезује. Доћи ће време, замениће нас нова генерација. Надам се да ће она успешно радити, поштено служити нашим земљама и народима. То је велика част. Срби су упоран и храбар народ. За њега су карактеристичне најбоље особине: отвореност, љубазност, јако осећање правде. Срби су у свакодневном животу културни и дивни људи, коју знају да буду захвални. Нема потребе учити Србе како да издрже: вековима су се борили за ослобођење, били су у редовима победника у два светска рата. Србија – то је и неисцрпна љубав према животу са свим његовим крајностима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *