СПАСИМО ФРАНЦУСКУ!

С мешавином сете и очајања, историчари понекад кажу: онај српски 20. век који почиње пуцњем Гаврила Принципа 1914. године увелико траје. Дакако да траје, а понешто о заглављености у злосрећном столећу разумели смо и у дану када је, у сусрет обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата (11. новембар) у Француској, управо из ове земље, домаћина светског скупа, стигла вест: уз победнике, учесник догађаја, с пуним државничким уважавањем, биће и Република Косово!
Косовски амбасадор у Паризу, раздраган, дојавио је преко твитера: „Застава Косова први пут се вијори у Нотр Даму у оквиру комеморација 100 година од завршетка Првог светског рата.“
Откуд усред Богородичине цркве, поред државних симбола земаља победница у Првом светском рату, и знамење „државе Косово“? Косово наиме не само да није било учесник Великог рата већ у то време није постојало чак ни као јужна српска покрајина! Уколико уопште о историјским фактима размишљају, организаторима тешко да није познато како је у годинама Великог рата шиптарско становништво на територији Космета као ослободиоце дочекивало окупаторе, дакле армије земаља које су побеђене у том рату!
Шта то чини Француска? Наслућујемо ли њену сопствену кризу идентитета, можда и дубљу од оне коју живе њени поједини гости? Ко је звонару Богородичине цркве наложио да истакне симбол државности земље која није постојала у време Великог рата, као што за велики део света, у који се убраја и неколико европских држава, не постоји ни данас? Из париског храма, као налогодавца, прозвали су Јелисејску палату, јер „Нотр Дам се не бави дипломатијом“. Разјаснило се да је за дипломатске и политичке скандале по обрасцу чији се узор може реконструисати, а лик стварног носиоца ауторских права наслутити, задужен нико други до Le Palais de l’Élysée, седиште француског председника.
Председник Емануел Макрон, у склопу дешавања поводом историјског јубилеја, био је кренуо на четвородневно ходочашће – обилазак места великих битака у Првом свеском рату, војних гробаља и споменика „с видном жељом да предочи каква катастрофа и трагедија за европске народе је био тај рат“. Председник који не крије да у историјској науци није потпуно верзиран, свој ауторитет демонстрира касније, када просуђује садашњицу из повесне перспективе: „У Европи подељеној страхом, последицама економске кризе и повлачењем у националне оквире, може да се изроди надирање нечега сличног нацизму. Треба сачувати главу, бити паметан, знати како се одупрети, носећи демократску и снагу (француске) Републике, темеље демократије, људских и грађанских права.“ У Макроновом теоријском појашњењу коначно може да се препозна и концептуално исходиште идеје о застави Косова, достојној да се вијори у Нотр Даму, и дисциплиновању Србије саобразно либералном виђењу света.
Има ли спаса Француској која – премда себе доживљава као велику европску силу, политички и културно супериорну државну заједницу – историју интерпретира у претпоставкама туђим њеној традицији и духу? Може ли Француска да се спасе од себе саме, од своје савремене „верзије“ верног следбеника либералног дискурса и америчког становишта? Ако је то пожељно, званична Француска ће, видимо, дозволити да уз победнике, можда и први пут у историји, под лажном заставом, марширају и поражени. Пријатељи ове земље међу Србима данас изражавају бојазан за њену будућност. Пишући отворено писмо француском амбасадору у Београду, председник ДСС-а и француски дипломац Милош Јовановић каже:
„Да ли сте, Ваша екселенцијо, као неко ко представља француску државу и заступа њене интересе у Србији, упозорили званични Париз да се не брука прекрајањем историје и истицањем заставе тзв. Косова, лажне државе која није ни постојала у време српских и савезничких победа у Великом рату, нити постоји данас, нити ће икада постојати? Да ли сте, Ваша екселенцијо, упозорили званични Париз да овим срамним и бедним чином понижава себе и своју земљу, а не Србију?“
Званични Париз је пак пресудио: поменути догађај с косовском заставом у Нотр Даму можда јесте апсолутни дипломатски и политички скандал, али је истовремено и уважавање потреба одбране њеног државног разлога као једва замаскираног служења атлантистичкој вољи и захтеваном одрицању од сопствене историјске парадигме.
Док се Француска повинује свом (само)понижењу и самозабораву, Срби са горчином наново актуелизују расправу о запису на споменику подигнутом у знак захвалности овој земљи: Волимо Француску као што је она волела нас. Недоумица око „реинтерпретације“ поруке у овом тренутку је, без консензуса, застала код можда идеалног решења – дефиниција српско-француског актуелног (не)пријатељства требало би да се запише речима: Нека је вечна слава Француској које више нема.
Ма како се повремено опредељивали и претили емотивним плусквамперфектом, Срби и даље воле Француску. Спорно је да ли је ова љубав праћена поштовањем. Чини се да и понашање званичног Београда, парадоксално, не потврђује уважавање Француске. Једнако – ни поштовање Србије и њених огромних људских и материјалних жртава у Великом рату. Уместо респекта који би био потврђен енергичним одговором француској издаји, српска власт се определила за проблематично „кажњавање“ Француза: увређени јесмо, али у Париз идемо, и понашаћемо се као да је све у реду.
Намеру српског врха да, ни под утиском призора у Нотр Даму, не квари односе са „пријатељском“ Француском јавно мњење једнодушно осуђује. С правом се упозорава да изостајање демарша значи и непоштовање више од 1.200.000 српских жртава у рату чија се годишњица сада обележава. Да ли је стварно мудро, или је само капитулантски појавити се „под заставом Косова“? Не само да бисмо своје достојанство убедљивије одбранили већ бисмо и Француској указали веће поштовање мушким и државничким одговором. Можда и није сасвим наивно уверење да би у некаквом одложеном дејству у свести Француза снажније „прорадило“ српско одбијање да својим присуством чува илузију Париза да није посрнуо под песницом Вашингтона! Премда је епоха одређена глобалном доминацијом Pax Americana и ударном НАТО песницом на заласку, Париз се не колеба, а то потврђује бруталним вређањем српске нације и државе.
Амерички светски поредак можда није ругање Макрону, али свакако јесте подсмевање традиционалном бићу и духу његове земље, Де Головом „народу беле расе, грчке и латинске културе и хришћанске вере“. Држава тог народа не би јубилеј оденула у поменуту гротескну представу у Нотр Даму, не би понизила савезника коме се некад дивила. Јовановић дипломатског изасланика Париза опомиње: „Земља коју представљате се осрамотила пред сопственом војском из Великог рата и још једном се показала недостојном своје историје.“
Поновимо – Србија би својим одлучним понашањем, па чак и гестом које је српски председник сликовито описао као слање у „мајку мајчину“, више уважила Француску и учинила је достојнијом њене историје него што то сада чини помирљивошћу.
Од недоумице – хоће ли Француска спасти своју душу, за Србију је у догледној будућности важније да усвоји наук који је Дејан Медаковић сличном приликом сажео: „Српски народ је у тако тешкој ситуацији да је изгубио чак и право на песимизам. То је парадокс, али бити песимиста у овој ситуацији је луксуз. Немамо на то право. Народ прво мора да се врати сам себи.“ Данас то без сумње значи и да се врати самосвести и самопоштовању својих предака, славних учесника Великог рата!

Један коментар

  1. Vaso Petković

    Ovi nemili događaji su jasno pokazali i slijepima kao i maloumnim da je -LAŽNI SAVEZNIK MNOGO OPASNIJI OD ZAKLETOG NEPRIJATELJA!To je odgovor na mantru da Srbi sve što ostvare u ratu-gube u miru.U ratu nam glave dođu neprijatelji a u miru lažni saveznici.Sa neprijateljima smo uvijek uz velike žrtve izlazili kao pobjednici,međutim,lažni saveznici su nam nanijeli još veće zlo.Sav Zapad je u Velikom ratu složno radio na uništenju Srba,Drugi svjetski rat je nastavak započetog.Bombardovanje 95.i 99.jasno pokazuju pravo lice Zapada,tu za Srbe nema mjesta niti prijatelja,niti je kada bilo noti može biti.Trebalo bi mnogo prostora da se navedu sva zlodjela lažnih saveznika počev od pogibije hajduk Veljka,Karađorđa,kralja Aleksandra ,sve do današnjh dana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *