Увек драги гост

Какве је поруке из Београда послао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг?

Tек што се Александар Вучић, председник Србије, вратио из Москве у којој је још једном уверавао свог домаћина Владимира Путина да Србија намерава да остане војно неутрална – што је намера коју свесрдно подржавамо – у Београд нам је у госте доспео генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. Дочекала га је порука да Србија жели да продуби своју сарадњу с НАТО-ом, а он је на то узвратио да и нашу Србију види у својој евроатлантској, то јест НАТО породици…

КРИВИЦА ЗА АГРЕСИЈУ На углавном лепу иако понекад тешко подношљиву традицију српског гостопримства – „Столтенберг је увек драг и добродошао гост Републике Србије“, устврдио је Вучић – генерални секретар НАТО-а узвратио је како је једино и могао, увредом дакле у виду објашњења да су нас бомбардовали зато што смо ми то заслужили, а не зато што су они зликовци који се због тога кају. А жаљење је изразио само због невиних жртава, оне, ето, успутне, колатералне штете тог иначе племенитог и оправданог НАТО прегнућа из 1999. године.
Уосталом, Столтенберг: „Свесни смо да се многи у Србији још сећају ваздушних напада 1999. године. Желим да нагласим да смо то учинили како бисмо заштитили цивиле и прекинули Милошевићеву владавину.“
Па нам је приде открио и да је осиромашени уранијум којим су нас бомбардовали имао, безмало, благотворно дејство на све који не спадају у категорију невиних жртава оних ваздушних напада НАТО-а на нашу земљу које и даље погрешно доживљавамо као НАТО агресију – „Постоје анализе и процене које показују да нема штетног дејства када је у питању осиромашени уранијум, укључујући и студију УНЕП“ – те је стога позвао Србе „да се окрену будућности“ уместо да се сећају прошлости.
Пре него што и то учинимо, осврнућемо се закратко на споменуту студију УНЕП-а, Програма заштите животне средине УН, који је употребу осиромашеног уранијума истраживао и на Косову и Метохији, и у остатку Србије и у Црној Гори, што је резултирало извештајима из 2001, односно 2002. године. У најкраћем, „нису измерени значајни нивои радиоактивности“, али, ех, „широко су распрострањене“ честице муниције с осиромашеним уранијумом и у тлу и у ваздуху и у води што би, „у будућности, могло да утиче на концентрацију уранијума у води за пиће“. А „једна једина честица осиромашеног уранијума у лимфном чвору може да уништи читав имуни систем“, пренео је лондонски „Гардијан“ још 31. јула 1999. речи експерименталног биолога Роџера Когхила, при чему је осиромашени уранијум – опет „Гардијан“, 10. април 2003 – „скоро два и по пута гушћи од челика и више него један и по пут гушћи од олова… Дуготрајни ризик лежи у самој токсичности овог метала, а не у његовој радиоактивности“, која пак „постаје фактор ако доспе у плућа или у крвоток“.
Што ће рећи да имамо обиље разлога да сумњамо у добре намере нашег добродошлог госта Столтенберга, будући да нам он очигледно не говори потпуну истину када нас уверава да „нема штетног дејства када је у питању осиромашени уранијум“.

НОВИ ИПАП Али да послушамо ми његову препоруку, и окренемо се будућности.
Понављајући да Србија има добре односе и с Русијом и Кином, али да „добро сарађује и сарађиваће са НАТО“, Вучић је открио: „Србија се налази у последњој фази стварања и прихватања ИПАП 2018/20. и то је нешто на чему ће Србија да ради.“
„Печат“ је о ИПАП-у (Индивидуални акциони план партнерства Србије и НАТО-а), као „најинтензивнијем облику сарадње у оквиру Партнерства за мир“ (цитат: Министарство спољних послова Србије) већ писао пошто је он ступио на снагу 15. јануара 2015. Тај први ИПАП требало је да има двогодишњи рок трајања, али је продужен и на 2017, а сада се, дакле, прави нови ИПАП за наредне године.
Досадашњи ИПАП, подсећања ради, говорио је о „активној и свеобухватној информативној кампањи“ Владе Републике Србије „о карактеру, обиму и користима сарадње са НАТО-ом у оквиру Партнерства за мир, укључујући и ИПАП“, али је предвиђао и читав низ мера и активности који су далеко конкретнији од пуког спровођења НАТО пропаганде у Србији. У „Матрици активности“ ИПАП-а, тако, откривено је да су процеси ЕУ и НАТО интеграција заправо прилично повезани иако нам се јавно тврди супротно (1. поглавље – „Политички и безбедносни оквир“, Активност 1: „Обезбеђивање координације и комплементарности између ИПАП и процеса ЕУ интеграција“), међу циљевима ИПАП-а наведен је и „наставак процеса дијалога између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ“, али и „реформе унутрашње политике и економије“ међу којима је „увођење нових правосудних професија (нотар и судски извршитељ)“, „окончање преговора о приступању Светској трговинској организацији“ које подразумева отварање нашег тржишта за ГМО производе, „усаглашавање са Заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком ЕУ“ што у овом тренутку значи и обавезу да уведемо санкције Русији, „успостављање националног система кодификације компатибилног са Системом кодификације НАТО“, стварање „система професионалног војног образовања и обуке за официре и подофицире који је у потпуности у складу са стандардима Болоње и стандардима НАТО“, „оснивање Центра за обуку ВС у бази ’Југ’, који би био отворен за земље партнере у ПзМ/НАТО“…
Све у свему, као што може да се види већ и из ових примера, и досадашњи ИПАП подразумевао је свеобухватно срастање Србије с НАТО-ом – све до хране на нашим кухињским столовима – а сада нам се најављује и нови такав споразум, можда, још бољи…

СЕВЕР КОСМЕТА И ГАРАНЦИЈЕ Али варају се сви који мисле да ће ово продубљивање сарадње с НАТО-ом допринети, на пример, безбедности Срба на Косову и Метохији, макар и само на његовом северном делу.
Опет једно кратко подсећање, тек да контекст не би остао недоречен.
У време парафирања Првог бриселског споразума, наиме, у Бриселу 19. априла 2013, известили су овдашњи медији, „Београд је од НАТО-а добио гаранције да косовске безбедносне снаге неће моћи да долазе на север Косова, осим у случају природних катастрофа и то уз сагласност НАТО-а и локалне српске заједнице“. Генерални секретар НАТО-а тада је био Андерс Фог Расмусен, а две године касније, 18. марта 2015, када је први ИПАП ступао на снагу, шеф српске дипломатије Ивица Дачић изјавио је да је „и од Столтенберга добио гаранције да никакве косовске оружане снаге неће имати приступ на север Косова, подсећајући да је сличне гаранције својевремено дао и претходни генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен“. Штавише, изјавио је шеф владине Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић 4. априла 2015, „Влада Србије добила је и писане гаранције од НАТО-а да неће дозволити да било када, без наше сагласности, на север Косова и Метохије долазе било какве тзв. оружане снаге Косова“.
Колико вреде ове НАТО гаранције показала је недавно оружана пратња Хашима Тачија када је обишао језеро Газиводе. А Столтенбергов долазак у Београд представљао је идеалну прилику да се ова ситуација разјасни. Да се Србима објасни зашто је НАТО гаранција остала мртво слово на папиру. Да им се обећа да се овако нешто неће догодити поново, па да они у то поверују ако могу.
Али нисмо чак ни то добили већ смо само добили, како произлази из Вучићевих речи, Столтенбергово обећање да ће се Вучићу јавити на телефон ако се (када?) слична ситуација поново буде догодила: „Ако будемо имали потребе у најкраћем року, од неколико минута, ступићемо у контакт и моћи да решавамо то одмах и помогнемо, како бисмо могли да објаснимо шта је то што се дешава на терену и помогнемо у заштити становништва.“
И нико ниједном речју, једном једином малом речју, није споменуо да су постојале некакве НАТО гаранције да Албанци с дугим цевима неће упадати на север Косова када им се тако прохте…

ЕВРОАТЛАНТСКА ПОРОДИЦА Тако да је током ове Столтенбергове посете Србији још и најмању увреду представљала „Србија 2018“, „највећа вежба те врсте“ (навела је агенција „Ројтерс“) у којој су током три дана учествовали тимови за ванредне ситуације из Србије и земаља и партнера НАТО-а. Иако, уистину, ни ова увреда није била сасвим мала, јер, ено их у Нишу руски стручњаци за ванредне ситуације којима не дамо имунитет који смо им обећали, а не дамо им га захваљујући нашим НАТО партнерима с којима сада вежбамо.
Али погрешно би било из свега овога закључити да је Столтенберг у Србију дошао само да би у њој био лепо дочекан, и да би је онда извређао како ваљда и заслужује јер га уопште дочекује.
НАТО генерални секретар имао је понешто занимљиво да каже и о нашој будућности и сопственим намерама. А намера му је да нас уведе у НАТО.
Иако је још једном поновио да „ми поштујемо сваку одлуку једне суверене државе да ли жели да уђе у НАТО или то не жели“, у интервјуу „Блицу“ дозволио је себи да призна да баш толико беневолентан ипак није. Напротив: „Људи из овог региона заслужују бољу будућност као део евроатлантске заједнице. Управо због тога ми у потпуности подржавамо наставак дијалога између Београда и Приштине, а којим посредује Европска унија… Убеђен сам да будућност целог Западног Балкана“ – целог Западног Балкана! – „лежи у евроатлантској породици зато што ће то донети корист његовим грађанима, земљама и целој евроатлантској области.“
Уосталом, када се сагледају сви напори НАТО-а да у себе усиса државице као што су Црна Гора или Албанија, о покушајима да исто учине и Македонији и Босни и Херцеговини и отетом Косову да и не говоримо, зар ико сме и да помисли да ће нас у Србији, у епицентру Западног Балкана који без Србије не може да буде потпун, оставити да на миру будемо неутрални?! Зато нам ово Столтенбергово признање и није било потребно, но хвала му на искрености.
Тек, после успешно окончаног ИПАП-а Црна Гора је прешла на МАП (Membership Action Plan) а онда је постала и пуноправна чланица НАТО-а. После свог првог ИПАП-а, Србија ће добити и други. Чему ће служити овај ИПАП за понављаче? Куповини времена у нади да ће нас оставити на миру, при чему ово продубљивање сарадње с НАТО-ом некако треба да послужи очувању наше неутралности? Или је оној „активној и свеобухватној информативној кампањи“ Владе Републике Србије потребно још времена како би српску јавност убедила у „карактер, обим и корист“ од сарадње са НАТО-ом? Јенс Столтенберг нам, прижељкујући ово друго, поручује да гледамо у будућност, а да на прошлост заборавимо. Али историја је учитељица живота…

2 коментара

  1. Nato i EU nisu nasi prijatelji. Ko tako kaze taj laze. Oni su nasi najveci neprijatelji. NECEMO PODELU KOSOVA NEMAMO STA SA NJIMA DA DELIMO. Narod nije za podelu, Narod nije za EU, ankete su lazne pravljene po potrebi nasih neprijatelja. Englesi kazu: “Good day to bury bad news” Dok je ovaj prevareni narod gledao posetu Putinu i nadao se da ce mo konacno stati uz Ruse, nasa prevarantska Vlada prodaje-poklanja PKB. NEMA PODELE! DOGODINE U PRIZRENU!

  2. unutrašnji dijalog

    USMENE GARANCIJE NATO-a (Rasmusena i Stoltenberga) koje su date Dačiću i Vučiću 2013 i 2015 god – da KBS (kosovske bezbednosne snage) neće ulaziti na Sever Kosova bez odobrenja Kfora i saglasnost Srba su neozbiljne i nezvanične – nisu predstavljene kroz pisani dokumenat – Briselski sporazum. USMEMO OBEĆANJE – LUDOM RADOVANJE. Te nato garancije u Srbiji su predstavljene-protumačene-nedorečene (izvrnute) od Dačića i Vučića – nema originalnog teksta garancije Nato-a koji sam pročitao a nije u skladu sa tumačenjem u Srbiji. Na primer:

    NATO je 2013 (u jednom članku) u razgovorima sa Ivicom Dačićem dao USMENE garancije, NA PERIOD od 10 god. Dačić je INFORMISAO SRBIJU na sledeći način: “Nato je dao garancije da KBS neće da ulaze na Sever bez odobrenje kfora i pristanak Srba” (da umiri, zamajava Srbiju)?

    JA SAM TADA imao više kritičkih komentara u medije: – ZAŠTO je Dačić prećutao da kaže da su to bile USMENE garancije, NA PERIOD od 10 god, NISU REGISTROVANE ODREDBOM u Briselskom sporazumu??? Šta će biti nakon 10 god kada istekne rok garancije…? – Sve što nije registrovano u Briselskom sporazumu NE VAŽI. A i ono što je regisrovano, kao Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom (koja će upravljati po zakonima i Ustavu Šiptarske države Kosovo, nema nikakva zakonodavno-izvršna ovlaščenja, Srbi integrisani u albanske institucije) – u Srbiji se tumači (od Vučića i Dačića) nakaradno, da se vlasi (Srbi) ne dosete da je Kosovo (KiM) PREDATO-POKLONJENO Albancima.
    ZATO JE POTREBNO HITNO ZAUSTAVITI-ZAMRZNUTI BRISELSKI SPORAZUM – da se ne bi Srpsko Kosovo za na vek vekova celo prdalo-poklonilo Albansim muslimanima, dok se ne vrate 250.000 proteranih Srba na Kosovu, dok se ne vrati celokupmna srpska, državna i crkvena imovina – i uspostavi Kiparski model: DVA ENTITETA, najmanje pola teritorije KiM mora da pripadne srpskom entitetu (KiM sastavni deo Srbije)?

    VUČIĆ će da kaže NIJE REALNOST, – a kako da bude realno kada Vučić nije tražio nikakvim zahtevom-dokumentom-srpskom platformom-referendumom – da se KiM reši KIPARSKIM MODELOM: DVA ENTITETA: najmanje pola srpske teritorije KiM mora da pripadne Srbima, a drugi entitet Albanski – KiM sastavni deo Srbije. Nego hoće da reši Kosovo veleizdajničkim Briselskim sporazumom i predajom teritorije. Nastavak…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *