РАТ ЈЕ МИР, СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО, А НОБЕЛ ЈЕ НАГРАДА

КОНТРОВЕРЗЕ НАЈПРЕСТИЖНИЈЕГ ПРИЗНАЊА

Тестамент Алфреда Нобела јасно и недвосмислено захтева да се награда за мир додељује „особи која је највише или најбоље радила на јачању братства међу народима, укидању или смањивању војних снага или одржавању и подржавању мировних конференција“. Тако је у теорији, али у пракси је ово признање често ишло или погрешним људима, или правим људима у погрешно време

За разлику од неких, овогодишњим добитницима Нобелове награде за мир, конгоанском доктору Денису Муквегеу и језидској активисткињи Нађи Мурад, тешко да се било шта може замерити. Ради се о особама које су на својој кожи осетиле све ужасе рата и које се активно боре да их или ублаже код других, или да спрече њихово понављање. Денис Муквеге у свом родном Конгу као гинеколог већ деценијама помаже жртвама силовања. Према западним изворима, он и његове колеге досад су збринуле и неговале око 30.000 жртава силовања у овој немирној афричкој републици, захваљујући чему је и раније добијао значајна међународна признања попут Награде УН за људска права 2008. и Африканац године 2009, али и био жртва атентата, па сада живи под сталном заштитом мировних снага УН. „Године 1999. наша прва жртва силовања доведена је у болницу. Пошто је силована, меци су испаљени у њене гениталије и бедра. Помислио сам да се ради о најгнуснијем ратном злочину, али прави шок је настао три месеца касније. Са истом причом тада нам је доведено 45 жена. Све су говориле: ’Људи су дошли у моје село, силовали ме и мучили.’ Друге жене су нам долазиле с опекотинама; после силовања на гениталије су им сипане хемикалије“, испричао је Муквеге.
Судбина Нађе Мурад била је још страшнија. Кад јој је било свега деветнаест година, 2014, отели су је припадници Исламске државе и држали је као сексуалну робињу. Пре него што су је отели, убили су јој мајку, све мушке чланове њене породице (шесторо браће), као и око шест стотина житеља њеног села. Само те године Нађину судбину доживело је још најмање 6.700 језидских жена и девојчица, а ова малобројна етничка и верска заједница нашла се на рубу истребљења. После три месеца редовног силовања и мучења успела је да побегне и уточиште нађе у северном Ираку, да би 2015. била пребачена у Немачку.

[restrict]

ЗАПАДНО ЛИЦЕМЕРЈЕ Иако избор личности које су ове године освојиле Нобелову награду за мир никако не може бити споран, спорни су временски оквир додељивања награде и чињеница да управо Запад сноси највећу одговорност за страдање и Нађе Мурад и њених сапатница из Конга. Не само да, као што смо навели, Денис Муквеге жртве силовања збрињава и помаже више од две деценије, па је и много раније могао бити награђен (кад му већ нису помогли), него тај исти Запад који га награђује сноси више од индиректне кривице за зло које је задесило те сироте жене. Да се не враћамо у старије корене садашњих сукоба у Конгу и суседној Руанди што сежу све до бруталне окупација и геноцида спроведеног у време док је тај простор био приватни посед Леополда II, краља узорне и напредне Белгије, чија владавина је и произвела клицу мржње између Хута и Тутсија која је 1994. године изродила један од најстрашнијих геноцида у историји људског рода, обратимо пажњу на сплеткарење и закулисне радње Запада које су директно изазвале покољ у Руанди и касније сукобе и грађански рат у Конгу. О западној, пре свега америчкој кривици за ова крвопролића најмеродавније говори и пише француски историчар Бернар Лиган, који је у Руанди живео и радио дуже од десет година и у више наврата сведочио као стручњак на страни одбране, због чега је стигматизован у „демократском свету“.
Слична је ствар и с Нађом Мурад и њеним народом којем Запад уопште није притекао у помоћ, него је, напротив, мање или више тајно помагао њихове џелате у виду Исламске државе и других екстремистичких исламистичких и терористичких организација које се боре у Сирији и Ираку, што, успут, чини и данас. Да не помињемо то што је нелегалном инвазијом на Ирак и подстицањем оружане побуне у Сирији и отворена Пандорина кутија која је омогућила да сва ова зла испливају на површину. Ако Запад није пре четири-пет година осетио потребу да истински помогне Језидима, него је на цедилу оставио чак и Курде (касније им се нашао при руци, када је проценио да му могу користити), зашто то чини сада? Логички одговор јесте да припрема своју јавност за неке нове операције када ће бити потребне приче о „масовним силовањима“ која чине зликовци у немилости Запада, као што је то раније било у случају Срба у Босни и на Косову (уз све дужно поштовање жртава силовања којих је у одређеној мери, нажалост, заиста било на свим странама), у Ираку, па и у Гадафијевој Либији. У последњих тридесет година готово да није било сукоба у свету у којем непријатељи „западних вредности“ нису били оптуживани за масовна силовања. Поред међународне, ова прича има важну улогу и у домаћој сфери западног света. Приче о „масовним силовањима“ за која су одговорни зли бели мушкарци одлично се једног дана (ако не већ и данас) уклапају у општу хистерију око покрета „Me too“ (Ја такође) која је употребљена и у покушају дискредитације (овај пут неуспешно) кандидата америчког председника Доналда Трампа за судију Врховног суда Брета Каваноа.

НОБЕЛОВА РУЖНА ПРОШЛОСТ Много гори од случаја када прави људи добију награду, али у погрешно време, јесу они када награда иде у руке људи који апсолутно не заслужују да је икада добију. Оваквих примера је у историји Нобелове награде за мир било прегршт. Најсликовитији пример ове праксе је свакако бивши амерички председник Барак Обама, награђен 2009. после свега дванаест недеља председниковања, када још није стигао било шта ни да уради. Да су сачекали мало, чланови Нобеловог комитета знали би да за мир награђују првог председника у америчкој историји који је свих осам година своја два председничка мандата провео у рату. Током његове владавине америчке снаге бомбардовале су Авганистан, и то упркос његовој предизборној најави да ће окончати рат у овој централноазијској земљи, Ирак и Сирију, где је само 2014. извршено више од 5.000 ваздушних удара, Либију коју је бомбардовао заједно са Европском унијом, још једним крвавим добитником Нобелове награде за мир о којем ћемо детаљније нешто касније, Пакистан, на чијем су небу амерички наоружани дронови били честа појава током Обамине владавине и чије су жртве у свега четири посто случаја били заиста циљани припадници Ал Каиде, Сомалију, у којој се од 2007. године налази више од стотину америчких војника како би се борили против припадника Ал Каиде, и Јемен, где су амерички авиони били само претходница оних саудијских који су на руб опстанка довели народ ове сиромашне земље.
Ништа мање контроверзан, а ни крвав, није ни други високи амерички званичник који је добио Нобелову награду за мир – Хенри Кисинџер. Бивши амерички државни секретар награђен је 1973. због свог учешћа у Париским мировним споразумима којим је окончано америчко учешће у Вијетнамском рату. Награда за мир му је уручена иако је током „гашења“ рата у Вијетнаму бездушним бомбардовањем суседне Камбоџе изазвао не само смрт више десетина хиљада недужних камбоџанских цивила него је допринео и грађанском рату у овој земљи и потоњој владавини Пола Пота који су у смрт одвела више од три милиона људи. Кисинџеров допринос миру огледа се и у његовој активној улози у свргавању левичарског чилеанског председника Салвадора Аљендеа и долазак на власт генерала Аугуста Пиночеа за време чије владавине је мучено и убијено више од 60.000 људи.
Спорна, у најмању руку, јесте и одлука Нобеловог комитета да 2012. Награду за мир додели Европској унији, и то не само што се на овај начин формално крши Нобелов тестамент у којем се изричито наводи да добитник може бити само особа, а не и организација. Већи проблем с ЕУ је што она није радила на укидању или смањивању неке војске (осим оних непријатељских чију је бројност покушавала да смањи помоћу бомби), а није тачно ни тадашње образложење Комитета да је ЕУ награду заслужила јер захваљујући њој у Европи пуних 60 година није било рата. За почетак, ЕУ постоји од 1993, а не од 1952, када је условно речено зачета одлуком шест европских земаља да формирају Европску заједницу за угаљ и челик (не Европску заједницу за мир). Нобелове комитетлије у овом случају су пренебрегле и чињеницу да је Европска унија, односно већина њених чланица учествовала и у већ поменутом бомбардовању Либије годину дана раније, и у нелегалном бомбардовању СР Југославије 1999. године.
Контроверзно, а у овом тренутку и поново актуелно, јесте додељивање Нобелове награде за мир 1991. године тадашњој мјанмарској опозиционарки, а данашњој лидерки ове земље Аунг Сан Су Ћи. Попут Обаме и Кисинџера и њој се на терет стављају озбиљни злочини. Њу, наиме, Уједињене нације у извештају о дешавањима у овој земљи терете за злочине против човечности спрам муслиманске заједнице Рохинга „почињене у масовном обиму“, укључујући и силовања и масовна убиства. Нобеловка је спрам ових оптужби остала нема. После објављивања овог извештаја, Нобелов комитет је неке потезе Су Ћи назвао „жалосним“, али је саопштио да су правила Нобелове награде за мир таква да се она не може одузети.
Поред свих људи који су добили Нобелову награду за мир а да је нису заслужили налази се и једно име које ју је свакако заслужило, али је није добило, и то упркос томе што је за њу било номиновано дванаест пута. Ради се о једном од најчувенијих бораца за мир и људска права на свету, индијском лидеру Махатми Гандију. Гандију ово признање није додељено чак ни 1948, када Комитет није нашао никог ко би достојанствено понео ово одличје, а када је Ганди убијен. Секретар Нобеловог комитета Геир Лундестат признао је 2006. да је ненаграђивање Гандија „несумњиво“ њихова највећа грешка. Можда највећа, али никако и једина.

[/restrict]

Један коментар

  1. Nezapadne nacije, u koje racunam pravoslavne, bi trabalo da prestanu da ucestvuju u institucijama koje je oblikaovao Zapad, barem u onima od kojih ne zavisi medjunarodni poredak. Sa neucescem najveceg dela svetske populacije, te institucije bi izgubile automatski svoju univerzalnu auru i legitimnost. Paralelno bi trebalo poceti graditi alternativne medjunarodne ili regionalne institucije. Za sada te mere izostaju, pa se ne moze govoriti o prelasku u novi (multipolarni poredak) sve dok se institucionalna tranzicija ne pokrene sa mrtve tacke.
    Na diplomatskom nivou takve institucije vec postoje : to su na primer SOS, conferencija u Astani itd. Medjutim, one imaju samo ad hoc ili regionalni karakter. OUN, IMF itd… su svetske organizacije pod dominantnim uticajem Zapada, U oblastima kulture, nauke, sporta, jos uvek ne postoji alternative zapadnom svetskom poretku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *