Почетна / Свет / РАТ ЈЕ МИР, СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО, А НОБЕЛ ЈЕ НАГРАДА

РАТ ЈЕ МИР, СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО, А НОБЕЛ ЈЕ НАГРАДА

КОНТРОВЕРЗЕ НАЈПРЕСТИЖНИЈЕГ ПРИЗНАЊА

Тестамент Алфреда Нобела јасно и недвосмислено захтева да се награда за мир додељује „особи која је највише или најбоље радила на јачању братства међу народима, укидању или смањивању војних снага или одржавању и подржавању мировних конференција“. Тако је у теорији, али у пракси је ово признање често ишло или погрешним људима, или правим људима у погрешно време

За разлику од неких, овогодишњим добитницима Нобелове награде за мир, конгоанском доктору Денису Муквегеу и језидској активисткињи Нађи Мурад, тешко да се било шта може замерити. Ради се о особама које су на својој кожи осетиле све ужасе рата и које се активно боре да их или ублаже код других, или да спрече њихово понављање. Денис Муквеге у свом родном Конгу као гинеколог већ деценијама помаже жртвама силовања. Према западним изворима, он и његове колеге досад су збринуле и неговале око 30.000 жртава силовања у овој немирној афричкој републици, захваљујући чему је и раније добијао значајна међународна признања попут Награде УН за људска права 2008. и Африканац године 2009, али и био жртва атентата, па сада живи под сталном заштитом мировних снага УН. „Године 1999. наша прва жртва силовања доведена је у болницу. Пошто је силована, меци су испаљени у њене гениталије и бедра. Помислио сам да се ради о најгнуснијем ратном злочину, али прави шок је настао три месеца касније. Са истом причом тада нам је доведено 45 жена. Све су говориле: ’Људи су дошли у моје село, силовали ме и мучили.’ Друге жене су нам долазиле с опекотинама; после силовања на гениталије су им сипане хемикалије“, испричао је Муквеге.
Судбина Нађе Мурад била је још страшнија. Кад јој је било свега деветнаест година, 2014, отели су је припадници Исламске државе и држали је као сексуалну робињу. Пре него што су је отели, убили су јој мајку, све мушке чланове њене породице (шесторо браће), као и око шест стотина житеља њеног села. Само те године Нађину судбину доживело је још најмање 6.700 језидских жена и девојчица, а ова малобројна етничка и верска заједница нашла се на рубу истребљења. После три месеца редовног силовања и мучења успела је да побегне и уточиште нађе у северном Ираку, да би 2015. била пребачена у Немачку.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Nezapadne nacije, u koje racunam pravoslavne, bi trabalo da prestanu da ucestvuju u institucijama koje je oblikaovao Zapad, barem u onima od kojih ne zavisi medjunarodni poredak. Sa neucescem najveceg dela svetske populacije, te institucije bi izgubile automatski svoju univerzalnu auru i legitimnost. Paralelno bi trebalo poceti graditi alternativne medjunarodne ili regionalne institucije. Za sada te mere izostaju, pa se ne moze govoriti o prelasku u novi (multipolarni poredak) sve dok se institucionalna tranzicija ne pokrene sa mrtve tacke.
    Na diplomatskom nivou takve institucije vec postoje : to su na primer SOS, conferencija u Astani itd. Medjutim, one imaju samo ad hoc ili regionalni karakter. OUN, IMF itd… su svetske organizacije pod dominantnim uticajem Zapada, U oblastima kulture, nauke, sporta, jos uvek ne postoji alternative zapadnom svetskom poretku.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *