ПОКОРАВАЊЕ

Стварни крах македонског референдума, без обзира на потоње марифетлуке „шибицарске демократије“, чији еминентни актери ладно игноришу резултате овог грађанског изјашњавања, назван је и „лекцијом коју су мали народи одржали већим нацијама“. Расположени за духовите опаске овим поводом, на српском порталу „Факти“ огласили су се запажањем: Пукоше и САД и ЕУ и НАТО у Македонији. Уз помињање резултата утакмице у којој је дошло до епског преокрета па су „мишеви разбили слонове“ била је предочена и важна констатација аутора: Ево примера како историја неке своје важне партије игра на малим ’шаховским таблама’!
Независно од логичног објашњења које је у тексту уследило, чини нам се да је разматрање поменутих појмова лекција и важна партија данас једна од важнијих тема не само политичког живота, и не само поводом геополитичке судбине Западног Балкана.
Шта је смисао ове македонске партије која је трајала пуних дванаест сати? Каква је порука лекције коју су демонстрирали играчи око „табле“? Најзад, због чега констатацију да је ово било „за историју“ мало ко жели да назове патетичном?

[restrict] Укратко, и логично, одговор је – народ мaле земље, премда суочен с нечувеним притисцима и слабо прикривеним претњама, одбио је да се покори и да се самопоништи … одбио је да као спас од мука и страдања које га (неминовно) очекују усвоји глобално владајућу праксу, грађански конформизам – филозофију живљења под геслом: не таласај, повинуј се, прилагоди се, прихвати оно што мора бити!
Македонци су одиграли своју партију, видеће се шта ће на балканском турниру даље уследити, али у овом тренутку бива важно и што се партије сличног интензитета и значења у свету играју на више плоча! Лекција програмирана као отпор и одбијање покоравању, постаје пракса која на многим географским ширинама одређује овај историјски тренутак. Догађањима као што је поменути референдум стога бивају јасније и назнаке краја поретка у којем нема врдања око послушности заповестима потписаним парафом управо оних који су „прсли“ у Македонији – САД, ЕУ И НАТО. Од грађана се као неупитна очекивала „сарадња“, заправо покорност, јер је то „најбоље за њихову будућност“, за добијање улазнице за свет у коме ће сањати велики европски сан о пожељној универзалној срећи и прогресу. Грађани су међутим одбили… И то је историјски тренутак који говори о промени колективне свести, те успостављању вредносних идеала ближих некаквом потпуно другачијем сну.
Најмаркантније назнаке новог доба и отпора поретку који себе доживљава као судбинску датост за човечанство (поретка који се најчешће именује као либерални) бивају уочене у друштвима и земљама које су лидери отпора Западу – Русији и Кини, али и још неким деловима евроазијског простора. „Оазе“ отпора покоравању владајућем поретку јављају се међутим и на неочекиваним, рекло би се – нелогичним одредиштима. На пример – у Британији. Јесте да се то догађа у значајно другачијем контексту од македонског, али ЕУ је „пукла“ и у мњењу великог дела Британаца. Све је гадљивији британски отклон од бриселског духа. „Шта се догодило са сигурношћу у себе и са идеалима европског сна? Европска унија је формирана да штити слободу, а СССР је бранио својима да одлазе. Ако претворите ЕУ у затвор – биће све више земаља које ће желети да оду, а никако мање. Ми нећемо остати једини затвореник који је хтео да побегне“, поручио је прошле недеље министар спољних послова Џереми Хант на конгресу своје Конзервативне партије.
Да ли се и како се у ери епохалних промена у којој је заиста демократски одговор Скопља тек једна парадигматична карика, нешто ново догађа и на јавној и политичкој сцени Србије?
Изјава најмоћнијег српског политичара не оставља нимало шансе за двосмислена тумачења. У изјави (РТС) поводом држања Запада око резултата македонског референдум, Александар Вучић је био јасан: „ЕУ и НАТО не поштују вољу малих народа. Плашим се и чини ми се да неки људи из света нас, балканске народе, неретко потцењују, и мисле да све може, тако да ћемо видети … ако може са народом – добро, ако народ неће – онда нећемо више са народом, онда ћемо вршити притисак на посланике. Ако не може тако, није ни важно. Може и мора како ми кажемо. Европа ту мора да се постави неупоредиво одговорније, не може се ништа наметати споља, људи су зрели, одговорни, озбиљни у Србији, БиХ, Македонији, свакој другој земљи.“
Наслућујемо ли овде јасну назнаку воље за непокоравањем поретку који се руга малим земљама? Да ли то даље значи и нову еру у политичкој пракси Србије? Уколико је одговор потврдан, можемо разумети да је и Србија загледана у оно што Алистер Крук, веома верзирани аутор, поручује већ и насловом свог сјајног текста (управо објављеног на порталу „Нови Стандард“) Контуре надолазеће ере!?
О чему дакле говори луцидни писац бестселера, некадашњи саветник генералног секретара НАТО за Блиски исток, званично бивши (?) функционер МИ6?
„Људи верују да је послератна ера – а заправо можда и сама епоха европског просветитељства – дошла до свог логичног завршетка (…) Најочигледнија ’вредност’ у настајању је глобална жеља да се живи у сопственој култури и са њом; да се живи у засебној и диференцираној култури. То је појам аутономних и суверених култура – у њиховим традиционалним оквирима историје, религиозности и везе крви, тла и језика“, пише Крук.
Он појашњава да замисао „није пуки трибализам већ другачије поимање суверенитета. Она у себи обухвата идеју да се суверенитет стиче кроз акцију и суверено размишљање. Та врховна моћ расте из уверења народа да поседује своју одвојену и јасну историју, своје интелектуално наслеђе и духовну баштину по којој се издваја. (…) Она представља јасно одбацивање идеје да космополитизам може да створи било какав прави суверенитет“.
Оно што аутор издваја као најзначајније и због чега сада следи отпор који видимо широм света, па и на Балкану – одбијања покоравања, одбијање да се, у име колективног и универзалног, одустане од сопственог и националног – јесте суштина: „У модерној ери нестају све норме или митови, осим грађанског конформизма, који би можда наводили појединца у његовом животу и акцијама. Присилно избацивање појединца из сваке структуре (класе, цркве, породице, друштва и пола) на неки начин је учинило неизбежним повратак на норме које су одавно потиснуте и у великој мери заборављене.“Останемо ли у домашају Крукове озбиљне вивисекције садашњице у којој је питање: у шта верујем равно скакању у понор, а свест о наступању нове ере извесна, не можемо да не поставимо „питање за милион долара“: у шта Срби данас верују?
После ужасних искустава у прошлом и у веку у којем живимо, верују ли Срби да је могућ свет у којем ће замисао и пракса покоравања бити прокажени? У име вредности као што су слобода, суверенитет, или – како каже Крук – древног мужевног понашања које нас учи нешто сасвим другачије: да се боримо против неправде и следимо сопствене „истине“!
Да ли постоји алтернатива свету у којем је једина вредност грађански конформизам? Постоји. И тај воз већ стиже на нашу станицу, закључује овај аутор.
За Србе „воз који стиже“ могао би да носи терет подједнако драгоцен као и за све друге народе вољне да се одрекну конформизма и пристајања да се потчине великом ентитету, али по цену губљења самосталности и самопоштовања, по цену одрицања од сопствене историје, од могућности за борбу за сопствено разумевање правде и смисла живљења. Уосталом, Македонци су показали да је отпор могућ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *