Stvarni krah makedonskog referenduma, bez obzira na potonje marifetluke „šibicarske demokratije“, čiji eminentni akteri ladno ignorišu rezultate ovog građanskog izjašnjavanja, nazvan je i „lekcijom koju su mali narodi održali većim nacijama“. Raspoloženi za duhovite opaske ovim povodom, na srpskom portalu „Fakti“ oglasili su se zapažanjem: Pukoše i SAD i EU i NATO u Makedoniji. Uz pominjanje rezultata utakmice u kojoj je došlo do epskog preokreta pa su „miševi razbili slonove“ bila je predočena i važna konstatacija autora: Evo primera kako istorija neke svoje važne partije igra na malim ’šahovskim tablama’!
Nezavisno od logičnog objašnjenja koje je u tekstu usledilo, čini nam se da je razmatranje pomenutih pojmova lekcija i važna partija danas jedna od važnijih tema ne samo političkog života, i ne samo povodom geopolitičke sudbine Zapadnog Balkana.
Šta je smisao ove makedonske partije koja je trajala punih dvanaest sati? Kakva je poruka lekcije koju su demonstrirali igrači oko „table“? Najzad, zbog čega konstataciju da je ovo bilo „za istoriju“ malo ko želi da nazove patetičnom?
Makedonci su odigrali svoju partiju, videće se šta će na balkanskom turniru dalje uslediti, ali u ovom trenutku biva važno i što se partije sličnog intenziteta i značenja u svetu igraju na više ploča! Lekcija programirana kao otpor i odbijanje pokoravanju, postaje praksa koja na mnogim geografskim širinama određuje ovaj istorijski trenutak. Događanjima kao što je pomenuti referendum stoga bivaju jasnije i naznake kraja poretka u kojem nema vrdanja oko poslušnosti zapovestima potpisanim parafom upravo onih koji su „prsli“ u Makedoniji – SAD, EU I NATO. Od građana se kao neupitna očekivala „saradnja“, zapravo pokornost, jer je to „najbolje za njihovu budućnost“, za dobijanje ulaznice za svet u kome će sanjati veliki evropski san o poželjnoj univerzalnoj sreći i progresu. Građani su međutim odbili… I to je istorijski trenutak koji govori o promeni kolektivne svesti, te uspostavljanju vrednosnih ideala bližih nekakvom potpuno drugačijem snu.
Najmarkantnije naznake novog doba i otpora poretku koji sebe doživljava kao sudbinsku datost za čovečanstvo (poretka koji se najčešće imenuje kao liberalni) bivaju uočene u društvima i zemljama koje su lideri otpora Zapadu – Rusiji i Kini, ali i još nekim delovima evroazijskog prostora. „Oaze“ otpora pokoravanju vladajućem poretku javljaju se međutim i na neočekivanim, reklo bi se – nelogičnim odredištima. Na primer – u Britaniji. Jeste da se to događa u značajno drugačijem kontekstu od makedonskog, ali EU je „pukla“ i u mnjenju velikog dela Britanaca. Sve je gadljiviji britanski otklon od briselskog duha. „Šta se dogodilo sa sigurnošću u sebe i sa idealima evropskog sna? Evropska unija je formirana da štiti slobodu, a SSSR je branio svojima da odlaze. Ako pretvorite EU u zatvor – biće sve više zemalja koje će želeti da odu, a nikako manje. Mi nećemo ostati jedini zatvorenik koji je hteo da pobegne“, poručio je prošle nedelje ministar spoljnih poslova Džeremi Hant na kongresu svoje Konzervativne partije.
Da li se i kako se u eri epohalnih promena u kojoj je zaista demokratski odgovor Skoplja tek jedna paradigmatična karika, nešto novo događa i na javnoj i političkoj sceni Srbije?
Izjava najmoćnijeg srpskog političara ne ostavlja nimalo šanse za dvosmislena tumačenja. U izjavi (RTS) povodom držanja Zapada oko rezultata makedonskog referendum, Aleksandar Vučić je bio jasan: „EU i NATO ne poštuju volju malih naroda. Plašim se i čini mi se da neki ljudi iz sveta nas, balkanske narode, neretko potcenjuju, i misle da sve može, tako da ćemo videti … ako može sa narodom – dobro, ako narod neće – onda nećemo više sa narodom, onda ćemo vršiti pritisak na poslanike. Ako ne može tako, nije ni važno. Može i mora kako mi kažemo. Evropa tu mora da se postavi neuporedivo odgovornije, ne može se ništa nametati spolja, ljudi su zreli, odgovorni, ozbiljni u Srbiji, BiH, Makedoniji, svakoj drugoj zemlji.“
Naslućujemo li ovde jasnu naznaku volje za nepokoravanjem poretku koji se ruga malim zemljama? Da li to dalje znači i novu eru u političkoj praksi Srbije? Ukoliko je odgovor potvrdan, možemo razumeti da je i Srbija zagledana u ono što Alister Kruk, veoma verzirani autor, poručuje već i naslovom svog sjajnog teksta (upravo objavljenog na portalu „Novi Standard“) Konture nadolazeće ere!?
O čemu dakle govori lucidni pisac bestselera, nekadašnji savetnik generalnog sekretara NATO za Bliski istok, zvanično bivši (?) funkcioner MI6?
„Ljudi veruju da je posleratna era – a zapravo možda i sama epoha evropskog prosvetiteljstva – došla do svog logičnog završetka (…) Najočiglednija ’vrednost’ u nastajanju je globalna želja da se živi u sopstvenoj kulturi i sa njom; da se živi u zasebnoj i diferenciranoj kulturi. To je pojam autonomnih i suverenih kultura – u njihovim tradicionalnim okvirima istorije, religioznosti i veze krvi, tla i jezika“, piše Kruk.
On pojašnjava da zamisao „nije puki tribalizam već drugačije poimanje suvereniteta. Ona u sebi obuhvata ideju da se suverenitet stiče kroz akciju i suvereno razmišljanje. Ta vrhovna moć raste iz uverenja naroda da poseduje svoju odvojenu i jasnu istoriju, svoje intelektualno nasleđe i duhovnu baštinu po kojoj se izdvaja. (…) Ona predstavlja jasno odbacivanje ideje da kosmopolitizam može da stvori bilo kakav pravi suverenitet“.
Ono što autor izdvaja kao najznačajnije i zbog čega sada sledi otpor koji vidimo širom sveta, pa i na Balkanu – odbijanja pokoravanja, odbijanje da se, u ime kolektivnog i univerzalnog, odustane od sopstvenog i nacionalnog – jeste suština: „U modernoj eri nestaju sve norme ili mitovi, osim građanskog konformizma, koji bi možda navodili pojedinca u njegovom životu i akcijama. Prisilno izbacivanje pojedinca iz svake strukture (klase, crkve, porodice, društva i pola) na neki način je učinilo neizbežnim povratak na norme koje su odavno potisnute i u velikoj meri zaboravljene.“Ostanemo li u domašaju Krukove ozbiljne vivisekcije sadašnjice u kojoj je pitanje: u šta verujem ravno skakanju u ponor, a svest o nastupanju nove ere izvesna, ne možemo da ne postavimo „pitanje za milion dolara“: u šta Srbi danas veruju?
Posle užasnih iskustava u prošlom i u veku u kojem živimo, veruju li Srbi da je moguć svet u kojem će zamisao i praksa pokoravanja biti prokaženi? U ime vrednosti kao što su sloboda, suverenitet, ili – kako kaže Kruk – drevnog muževnog ponašanja koje nas uči nešto sasvim drugačije: da se borimo protiv nepravde i sledimo sopstvene „istine“!
Da li postoji alternativa svetu u kojem je jedina vrednost građanski konformizam? Postoji. I taj voz već stiže na našu stanicu, zaključuje ovaj autor.
Za Srbe „voz koji stiže“ mogao bi da nosi teret podjednako dragocen kao i za sve druge narode voljne da se odreknu konformizma i pristajanja da se potčine velikom entitetu, ali po cenu gubljenja samostalnosti i samopoštovanja, po cenu odricanja od sopstvene istorije, od mogućnosti za borbu za sopstveno razumevanje pravde i smisla življenja. Uostalom, Makedonci su pokazali da je otpor moguć. [/restrict]
